Kari Ram se glasno nasmejao. Mut Ang ozbiljna lica nastavi:
— I mi smo takođe obavezni da ispunimo svoju dužnost prema čovečanstvu. Za to što ćemo se prvi dotaći još neviđenih dubina kosmosa, svesno smo se odrekli sedam vekova koji su protekli na Zemlji. To je cena našeg poduhvata. Oni koji su ostali na planeti da bi uživali sva blaga zemaljskog života nikada neće doživeti neopisivo osećanje koje ćemo doživeti mi kada budemo zavirili u tajne razvoja Vasione… Isto tako, pomišljam i na povratak… Vi se neosnovano plašite budućnosti. U svakoj etapi svoje istorije čovečanstvo se u ponečemu vraćalo nazad, bez obzira na opšti uspeh po zakonu spiralnog razvoja. Svako stoleće imalo je svoje neponovljive i ujedno zajedničke osobine kada je progres u pitanju. Ko zna, možda će ovo zrnce saznanja koje ćemo doneti na našu planetu poslužiti novom usponu nauke i poboljšanju života na Zemlji…
… Buđenje posle dugog sna izazvalo je priliv energije. Posada vasionskog broda — pretežno omladina — provodila je slobodno vreme u gimnastičkoj dvorani.
Mladež je izmislila vrlo teške vežbe, samo njima razumljive igre, ili je pak, stavivši odbojne pojaseve i karike na ruke i noge, izvodila vratolomne plesove u antigravitacionom delu dvorane. Astronauti su voleli da plivaju u velikom bazenu sa joniziranom vodom, koja je sačuvala prekrasno plavetnilo kolevke zemaljskih naroda — Sredozemnog mora.
Kari Ram je svukao radno odelo i uputio se prema bazenu, ali ga zaustavi jedan veseo glas: — Kari, pomozite mi! Bez vas nikako ne mogu da napravim ovaj okret.
Hemičarka Tajna Dan, visoka devojka u kratkoj tunici bleštavo-zelene tkanine u tonu sa njenim očima, bila je najveseliji i najmlađi član ekspedicije. Ona je ponekad svojom neobuzdanošću ljutila uvek staloženog Karija, mada je voleo ples isto toliko koliko i Tajna, kojoj je smisao za igru bio urođen.
Prišao joj je osmehujući se.
Kari i Tajna bili su najbolji plesači na brodu. Jedino su oni mogli potpuno da se predaju melodiji i ritmu, isključujući se iz svih misli i osećanja. Ponesen igrom, Kari nije osećao ništa drugo osim uživanja u sinhronim i lakim pokretima. Devojčina ruka, koja mu je ležala na ramenu, bila je i snažna i nežna u isti mah, a zelene oči zavodljive.
— Vi i vaše ime ste jedno isto — šaputao joj je Kari. — Reč „tajna“ na drevnom jeziku Zemlje znači nešto nepoznato i još neodgonetnuto.
— Raduje me što to čujem — ozbiljno odgovori devojka. — Uvek mi se činilo da su tajne prisutne još samo u kosmosu, a da ih na našoj Zemlji više nema …
U radnoj dvorani, u dubokim foteljama između ormana filmoteke, skriveni u senkama udubljenja sedeli su Svet Sima, lekar, i Jas Tina, pogonski inženjer pulsacionih mehanizama. Levo, ispod uglačanih školjki akustičkih uređaja, predao se razmišljanju Mut Ang, komandant „Telura“.
Četvrto putovanje u vasionu… Nije ni sanjao da će napraviti tako veliki skok kroz prostor i vreme. Sedam stotina godina! Teško je praviti poređenja, ali sedam vekova su vrlo malo značili u epohi drevnih civilizacija, kada se razvoj društva, nepodstican znanjima, kretao samo ka daljoj reprodukciji ljudi i naseljavanju još nenastanjenih prostora na Zemlji. Tada je vreme bilo neizmerivo i sve promene čovečanstva proticale su sporo. Milionima godina ljudi su tražili hranu, ubijali zveri i ubijali se međusobno. Stoleća kao da su propadala u prazninu statičnosti. Šta je značio jedan ljudski život, šta stotinu ili čak hiljadu godina?
Mut Ang se gotovo zgrozio kada je pomislio na ljude iz prastarih vremena. Kako bi se oni osećali da su mogli unapred da znaju sporost tadašnjih društvenih procesa, da su mogli shvatiti da će ugnjetavanje, nepravda i nesređenost trajati mnogo vekova. Vratiti se sedam stotina godina unazad za stari Egipat značilo bi dospeti u robovlasničko društvo, za hiljadugodišnju Kinu — to bi bio povratak ratovima dinastija i imperatora, za Evropu — početak verskog previranja srednjeg veka, u jeku lomača inkvizicije i svirepog pira mračnjaštva…
Iznenada, nešto se desilo. Odjeknulo je oštro zvonjenje od kojeg je svima zastao dah.
Mut Ang je uleteo u salu za upravljanje brodom i u dva skoka našao se pred komandnom tablom. Crno ogledalo lokatora je oživelo. U njemu, kao u jezeru bez dna, plivala je majušna svetla lopta sa oštro ocrtanim ivicama. Ona se ljuljala gore-dole, polako klizeći udesno. Astronaute je začudilo što su roboti, čija je dužnost bila da upozore na mogućnost sudara letelice sa meteoritima, ostali nemi. Da li je to znak da se na ekranu reflektuje neki neidentifikovan, a ne njihov svetlosni zrak?
Vasionski brod je produžio da leti po istom kursu. Svetla tačka sada je treperila u donjem desnom kvadratu. Od pomisli koja je svima proletela kroz glavu Mut Ang je zadrhtao, Tej Eron se ugrizao za usnu, a Kari Ram grčevito uhvatio za ivicu stola. Nešto nepoznato letelo im je u susret, šaljući moćan zrak lokatora — isti onakav kakav je daleko ispred sebe bacao „Telur“.
Neodoljiva je bila želja ljudi da se ta pretpostavka obistini, da se posle bezumnih nada ne potone u pučinu razočaranja koje su astronauti sa Zemlje već nebrojeno puta doživeli. Od tih misli komandant je zamro, plašeći se da izusti ijednu reč. Činilo mu se da je njegova uznemirenost prešla i na bića koja su se nalazila u nepoznatoj letelici, jer se svetleća tačka na ekranu ugasila, zatim opet upalila i onda počela da svetli u isprekidanim intervalima: četiri — pauza — dva. Ovakvo ravnomerno ponavljanje moglo je da bude emanacija samo jedne jedine sile u čitavoj vasioni — ljudske misli. Više nije bilo nikakve sumnje — njima u susret ide vasionski brod, tvorevina sa planete nekog drugog sunca.
Zrak glavnog lokatora „Telura“ takođe je postao isprekidan. Kari Ram je emitovao nekoliko signala uslovnog svetlosnog koda. Izgledalo je potpuno neverovatno da su tamo, napred, ovi jednostavni pritisci na dugme izazvali na ekranu nepoznatog broda pravilne intervale svetlosti.
Uzbuđeni glas Mut Anga odjekivao je iz svih brodskih mikrofona.
— Pažnja! Pažnja! U susret nam ide nepoznat brod! Skrećemo sa kursa i počinjemo ekstreno kočenje. Prekinite sve poslove i zauzmite mesta po rasporedu za ateriranje! Nije se smela gubiti ni sekunda. Ako se nepoznata letelica kretala približno istom brzinom kao i „Telur“, onda je brzina približavanja bila bliska svetlosnoj, dostižući dvesta devedeset pet hiljada kilometara u sekundi. Lokator je davao ljudima samo nekoliko sekundi na raspolaganje. Dok je Mut Ang govorio u mikrofon, Tej Eron je nešto šapnuo Kariju. Iako bled od velikog napora, mladić je odmah razumeo poruku i izvršio neke manipulacije na tabli lokatora.
— Odlično! — uzviknu komandant, gledajući kako je na kontrolnom ekranu svetlosni zrak ocrtao strelu, izvio se ulevo i uvio u spiralu.
Prošlo je najviše deset sekundi. Na ekranu se pokazala svetleća kontura u obliku strele, izvila se ka desnoj strani crnog kruga i munjevito zavrtela u spiralu. Znači, nepoznata bića iz dubina kosmičkog prostora su ih razumela! Dugo očekivani trenutak je nastupio.
Zazvonila su alarmna zvona. Sada se na glavnom ekranu više nije video zrak lokatora, već trup nepoznatog broda. Tej Eron je munjevitim pokretom isključio robota koji je upravljao „Telurom“ i neznatno ga skrenuo ulevo. Zvonjenje je prestalo i crno ogledalo ekrana se ugasilo. Ljudi su jedva uspeli da primete svetlosnu crtu koja se pokazala na osmatračkom lokatoru desne palube. Brodovi su se mimoišli nezamislivom brzinom i odleteli u daljinu.