Proći će nekoliko dana pre nego što se ponovo sretnu. Proračuni su bili tačni: oba broda će se zaustaviti, okrenuti i — brzinom koju su precizne mašine tačno odredile — opet približiti mestu susreta.
— Slušajte svi! Počinjemo ekstreno kočenje! Dajte signale spremnosti po sekcijama! — odjeknuo je Mut Angov glas.
Zelene lampe uključivale su se jedna za drugom iznad ugašenih indikatora merača. Brodski motori su zaćutali. Letelica je lebdela u nepomičnom očekivanju. Komandant je obuhvatio pogledom komandnu dvoranu i ćuteći pokazao glavom na fotelje, uključujući u isto vreme robota predviđenog da upravlja kočenjem. Pomoćnici su videli kako je Mut Ang namršteno motrio skalu programa, okrećući glavnu polugu na broj 8.
Bilo je potrebno samo nekoliko sekundi da se uzme pilula za smanjenje srčane aktivnosti, sedne u fotelju i uključi robot…
Kao da se letelica spotakla o prazninu prostora — tako su se u stara vremena spoticale jahaće životinje i jahači leteli preko njihovih glava; gigantski brod se propeo, njegovi „jahači“ poleteli su u dubinu hidrauličnih fotelja i izgubili svest.
Čitava posada „Telura“ okupila se u biblioteci, izuzev dežurnog pored aparata koji je kontrolisao složene elektronske uređaje. „Telur“ se okrenuo posle kočenja i pri tom udaljio od mesta susreta više od deset milijardi kilometara. Vasionski brod se kretao polako, dvadesetim delom svoje apsolutne brzine, dok su svi njegovi kompjuteri neprestano proveravali i ispravljali kurs. Trebalo je ponovo naći nevidljivu tačku u neobuhvatnom kosmosu i u njoj sasvim ništavnu česticu — nepoznati vasionski brod. Ovo gotovo nepodnošljivo čekanje trebalo je da traje osam dana. Ako svi proračuni budu tačni i ako brod ne skrene više nego što je dozvoljeno, pod uslovom da i nepoznati kosmonauti ne pogreše, onda će letelice doći dovoljno blizu da u nepreglednoj tami lokatorima napipaju jedna drugu.
Tada će prvi put u istoriji čovek doći u dodir sa braćom po misli, snazi i težnjama; sa bićima čije je prisustvo već odavno bilo predviđeno i potvrđeno beskrajno pronicljivim ljudskim umom. Čudovišne provalije vremena i prostora koje razdeljuju naseljene svetove sve do tog trenutka bile su nesavladive. Međutim, sada će ljudi sa Zemlje pružiti ruku drugim misaonim bićima kosmosa, a posle njih — u bliskoj budućnosti — i ostalim stanovnicima dalekih zvezda. Lanac misli i dela pružiće se preko provalije prostora, kao konačna pobeda nad stihijskim silama prirode.
Svest o ogromnoj odgovornosti trenutka naterala je čak i živahnu Tajnu da postane ozbiljna. Hoće li oni — ništavna trunčica predstavnika mnogomilijardnog čovečanstva Zemlje — biti na ravnoj nozi sa eventualnim fizičkim savršenstvom, razumom i hrabrošću nepoznatih stanovnika kosmosa? I kako se pripremiti za predstojeći susret?
Najvažnije, najintersantnije i najtajanstvenije bilo je pitanje: kako izgledaju bića s kojima treba da se sretnu? Jesu li čudovišna ili lepa, prema zemaljskim merilima?
Afra Devi, biolog, uzela je reč.
Ova mlada žena, koja je od uzbuđenja postala još lepša, govorila je da se čovečanstvo već odavno odreklo nekadašnjih teorija da misaona bića mogu imati bilo kakav oblik i najraznovrsniju telesnu građu. U stvari, oblik čoveka, jedinstvenog bića na Zemlji sa misaonim mozgom, nije slučajan i odgovara maksimalnoj mogućnosti prilagođavanja jedne takve životinje, njenim sposobnostima da izdrži ogromno opterećenje mozga i izvanrednu aktivnost nervnog sistema. Čovek se još u ranim stadijumima svog formiranja razvio kao univerzalni organizam prilagođen raznovrsnim uslovima. S daljim razvitkom društvenog života, ova mnogostrukost ljudskog organizma postala je još veća, još raznovrsnija. Pored te univerzalnosti, čovekova lepota je pojačana i usavršena intelektom i duhovnim vaspitanjem. Misaono biće iz drugog sveta, ako je prodrlo u kosmos, isto tako je savršeno i univerzalno. Nikakvih cerebralnih čudovišta u obliku čoveka-pečurke ili čoveka-meduze ne sme biti, završila je svoje izlaganje Afra Devi.
— Meni se dopada ta teorija — javio se Tej Eron — ali …
— Razumela sam vas — prekinula ga je Afra. — Čak i malo odstupanje od uobičajenog oblika stvara nakaznost, a ovde je verovatnoća odstupanja suviše velika. Hoćete da kažete da mi primamo kao nakaznost sve razlike u formi čovečjeg lica, kao što su, na primer, odsustvo nosa, trepavica ili usana usled povrede. Ali, njuška konja ili psa oštro se razlikuju od čovečjeg lica, pa ipak ne deluju nakazno; čak su lepe, zato što je u njima prisutna lepota svrsishodnosti, dok je na povređenom čovekovom licu poremećena harmonija …
— Znači, ako se neznanci budu po obliku veoma razlikovali od nas, oni nam neće izgledati nakazni. Ipak, želeo bih da znam još nešto: šta ako su isti kao mi, ali sa rogovima i surlom? — uporno se raspitivao Tej.
— Misaonom biću nisu potrebni rogovi, i on ih nikada neće ni imati. Što se tiče nosa, on može biti izvučen kao polovina surle — mada surla, kada se imaju ruke bez kojih čovek ne može biti čovek, takođe nije potrebna. To bi bio pojedinačan slučaj u kosmičkim razmerama, neobavezan uslov anatomije misaonog bića. Ali sve što se formira tokom istorije kao rezultat prirodne selekcije postaje zakonomernost, nešto srednje između mnoštva odstupanja. Upravo ovde se i pojavljuje u svoj svojoj lepoti mnogostruka svrsishodnost. Zato ne očekujem rogata i repata čudovišta u brodu koji nam ide u susret; tamo ih ne može biti!
— Vi ste pobedili! — saglasio se Tej Eron sa Afrom.
Neočekivano, počeo je da oponira Kari Ram, čije je mladićko lice oblila rumen. On je govorio da nepoznata bića, čak i kad bi bila čovekolika, mogu u stvari da budu beskrajno daleka od ljudi po razumu i svojim pojmovima o svetu i životu. Ukoliko su razlike veće, utoliko je veća i opasnost da neznanci iz kosmosa postanu žestoki i strašni neprijatelji.
U odbranu Afre Devi ustao je Mut Ang.
— Nedavno sam razmišljao o tome, i shvatio da na višem stupnju razvoja nikakvog nerazumevanja između misaonih bića ne može biti. Čovekovo rezonovanje i njegova svest odražavaju zakone logičkog razvoja sveta koji ga okružuje i čitavog kosmosa. U tom pogledu svaki čovek je mikrokosmos. Način mišljenja proističe iz zakona svemira koji su svuda jednaki. Misao, ma gde se pojavila, neizbežno će imati za svoju osnovu matematičku i dijalektičku logiku. Ne mogu postojati nikakva „tuđa“, potpuno različita mišljenja, kao što ne može da postoji ni čovek van društva i prirode …
— Ali, šta će biti u pogledu neizbežnosti kosmičkog rata, u koji su bili ubeđeni naši preci na dosta visokom nivou kulture? — upita astronavigator.
— Kari Ram je zapazio najvažniju činjenicu — produži Mut Ang. — Strašniji od naučnog neznanja ili pogrešne metodike je konzervatizam, upornost u odbrani onih formi društvenog uređenja koje nisu opravdale sebe čak ni u očima savremenika.
Nepromišljena potrošnja rezervi tečnih goriva, šuma, voda, iscrpljivanje zemljišta, vrlo opasni eksperimenti u stvaranju smrtonosnih vrsta atomskog oružja — sve to odredilo je delatnost i gledanje na svet onih koji su se trudili da po svaku cenu sačuvaju ono što je već preživelo. Upravo ovde nicalo je i izrastalo otrovno seme isključivih privilegija, izmišljotina o superiornosti jedne grupe, klase ili rase ljudi nad drugom, opravdavanje nasilja i ratova — sve to što je u davna vremena dobilo naziv fašizam.
Prenesite to sa borbe klasa u jednoj zemlji na međusobnu borbu privilegovanih i potlačenih zemalja, i onda ćete razumeti uzrok nastajanja ratne ideologije, propagiranje neizbežnosti rata čak i u kosmosu. Vidim u tome srce zla, tu zmiju koja će, ma kako je čuvali, obavezno da ujede, zato što ne može da ne ujeda. Setite se sa kakvom je zlokobnom crveno-žutom svetlošću gorela zvezda pored koje smo prošli, idući našem cilju …
— Srce Zmije — uzviknula je Tajna.