Космички бродови — са задовољством помисли Јура. Он је, разуме се, знао да Мирза-Чарле, као и остали ракетодроми на Земљи, служи само за летове у близини Земље, да су праве ракете за међупланетарне летове фотонске ракете типа Хиус, Џон Браун, Јанчи сувише огромне и незграпне да би стартовале право са Земље, али и те силуете које су се виделе над хоризонтом изгледале су огромне.
„Ракете, ракете“, лагано промрмља полицајац. „Колико људи само одлеће тамо“, подигао је према небу палицу која се светлуцала. „Сваки са својим надама. И колико их се само враћа у затвореним оловним ковчезима! Овде, крај ове рампе, ми постројавамо почасну чету. Дах стаје од њихове упорности. А ипак“, поново је подигао палицу, „тамо сигурно постоји неко коме се не допада та упорност…“
Хоризонт се одједном осветлио заслепљујућом светлошћу. Огњена струја је полетела према небу и почела да се распада у милијарде искрица. Бетон под ногама је почео да се тресе. Полицајац погледа у ручни сат:
„Двадесет часова и дванаест минута“, рече он. Вечерњи луњик.
Негде над њиховим главама је нешто почело да грокће. Ускоро су звуци ослабили, и на крају нестали.
„Време је да кренем“, рече Јура. „Како да стигнем што пре до града?“
„Идите пешице“, одговори полицајац. „На раскрсници код складишта сигурно ћете ухватити нека успутна кола…“
Кад је у пола десет Јура коначно стигао у хотел, био је изморен и измућен, што се видело и по њему. Вечерњи Мирза-Чарле уопште није личио на Мирза-Чарле дању. По улицама, које су биле испресецане црним сенкама, јурили су аутомобили.
Светлости реклама су осветљавале шетаче на тротоарима. Врата свих кафеа и барова била су широм отворена. Унутра је свирала музика и све је било плавичасто од дуванског дима. Пијани странци су корачали по тротоару загрљени, по троје или четворо, певајући непознате песме. На сваких тридесет-четрдесет корачаји стајали су полицајци са каменим лицима под ниско спуштеним шлемовима. Кроз гомилу су мирно и лагано ишле тројке младића са црвеним тракама на рукавима. То су биле редарске патроле. Јура је видео како је једна таква патрола ушла у бар, и тамо је одмах завладала тишина, па је чак и музика престала да свира. Чланови патроле су имали изразе лица људи који се досађују. Из другог бара, у близини хотела, два човека са брчићима су избацила на тротоар неког несрећника и почела да га ударају ногама. Несрећник је гласно викао француски: „У помоћ! Патрола!
Убијају!“ Јура се већ спремао да удари у уво једног од младића са брковима, али га је неко уклонио у страну, и дугачка, жилава рука са црвеном траком је ухватила једног од оних са брчићима за врат. Други је одскочио и нестао у бару.
Патрола је немарно добацила свој «улов» у загрљај полицајца, и они су, заврнувши свом ухапшенику руке за леђа, скоро трком појурили у најближу уличицу.
Јура је успео да примети како је један од полицајаца, лоповски се осврћући око себе, из све снаге ударио младића са брковима по глави својом палицом која је светлуцала. Штета што нисам успео ја, помислио је Јура. За један тренутак је чак пожелео да и не одлети на Реју. Хтео је да навуче црвену траку на рукав и придружи се тим јаким, одлучним младићима, да заједно са њима заведе неки ред у овом брлогу пијаних странаца.
„Но, и реда има код вас!“ вративши се у хотел, узбуђено рече Јура службеници рецепције. „Некакво гнездо стеница…“
„О чему ви то?“ уплашено упита службеница.
Јура дође себи. „Па на улицама, знате“, рече он, „такво је блато!“
„Међународна лука, за сада морамо да трпимо“, рекла је службеница с осмехом.
„Но, како стоје ваше ствари?“
„Још не знам“, рече Јура. „Реците, молим вас, како да дођем до собе три стотине шест?“
„Лифтом, трећи спрат, ходником десно.“
„Хвала“, рече Јура и крете према лифту.
Стигао је на трећи спрат и одмах нашао врата собе три стотине шест. Пред вратима се зауставио и први пут замислио како ће се, којим речима и, што је најважније, коме ће се обратити с молбом. Сетио се речи Ивана о човеку на изглед суровом.
Пажљиво се очешљао и погледао у огледалу. А онда је закуцао.
„Уђите“, зачуо се са друге стране врата дубок, помало промукао глас. Јура уђе.
За округлим столом, који је био покривен белим чаршавом, у соби су седела два старија човека. Јура се скамени: препознао је обојицу, и то је било толико неочекивано да му се за тренутак учинило да је погрешио врата. Лицем према њему, уперивши у њега ситне, зле очи, седео је познати Биков, капетан прослављеног Тахмасиба, туробан и риђ — онакав каквог га је Јура видео на стереофотографији над столом свог старијег брата. Лице другог човека, који се немарно завалио у плетеној фотељи, дуго, са гадљивом гримасом око пуних усана, такође му је било чудно познато. Јура никако није могао да се сети имена тог човека, али је био убеђен да га је негде видео, и то можда и неколико пута.