Довиђења, Шарл, хвала ти.“
Биков замота гајтан и врати радиофон у џеп.
„То је незаконито, Алексеј“, тихо рече Јурковски. Биков се врати столу и седе.
„Кад би ти знао, Владимире“, рече он, „без колико закона ја морам да се сналазим у космосу. И без колико закона ћемо морати да се сналазимо на овом лету.“
„Стажисто, можете да седнете“, рече Јури. Јура брзо и неудобно седе на столицу.
Биков подиже телефонску слушалицу. „Жилине, дођи до мене.“ Спусти слушалицу.
„Узмите ваше исправе, стажисто. Потчињени сте лично мени. Ваше обавезе ће вам објаснити инжењер Жилин, који ће сада доћи.“
„Алексеј“, величанствено рече Јурковски „наш… хм… кадет још не зна са ким има посла.“
„Не, знам“, рече Јура. „Одмах сам вас препознао.“
„О!“ зачуди се Јурковски. „Нас је још могуће и препознати?“
Јура не успе да одговори. Врата се отворише и на прагу се појави Иван у својој карираној кошуљи.
„Стигао сам, Алексеј Петровичу“, весело је рекао. „Примај своје кумче“, прогунђа Биков. „То је наш стажиста. Ти си ми одговоран за њега. Запиши у дневник. Узми га к себи, и до самог старта га држи на оку.“
„Разумем“, рече Жилин, подиже Јуру са столице и изведе га у ходник. Јура је лагано почео да схвата оно што се десило.
„Ви сте, значи, Жилин?“ упита он. „Инжењер космичког брода?“
Жилин не одговори. Постави Јуру пред себе, повуче се један корак уназад и страшним гласом упита:
„Пијеш вотку?“
„Не“, уплашено одговори Јура.
„Верујеш у бога?“
„Не.“
„Права међупланетарна душица!“ задовољно рече Жилин. „Кад стигнемо на Тахмасиб, даћу ти да пољубиш кључ од стартера…“
МАРС: АСТРОНОМИ
Мати је, заклонивши очи од сунца које је заслепљивало, посматрао дине. Краулер се није видео. Над динама се видео огроман црвенкасти облак прашине, који је слаб ветар лагано терао у страну. Била је тишина, само што је, на пет метара изнад земље, шуштала вртешка анемометра. Затим је Мати зачуо пуцње, пок, пок, пок, пок, — четири пуцња један за другим.
„Промашај, разуме се“, рече он.
Опсерваторија се налазила на високом, заравњеном брегу. Лети је ваздух увек био прозрачан и са врха брега су се одлично виделе беле куполе и паралелопипеди Топлог Сирта на пет километара према југу и развалине Старе Базе на исто тако високом, заравњеном брегу на три километра према западу. Али, сада је Стара База била обавијена облаком прашине. Пок, пок, пок, поново су оданде одјекнули пуцњи.
„Стрелци“, презриво рече Мати. Погледао је на територију опсерваторије. „Подлог ли створа!“ рече.
Широка угаона камера је била оборена на земљу. Метеоролошка кућица је била искривљена. Зид павиљона телескопа је био измазан неком жутом, одвратном масом. Над вратима павиљона се видела свежа рупа од разорног метка. Лампица над улазом у павиљон је била разбијена.
„Стрелци“, понови Мати.
Пришао је павиљону и прстима у крзненој рукавици опипао ивице рупе од метка.
Помислио је о томе шта све може да начини разорни метак у павиљону, и одмах му се од свега смучило. У павиљону се налазио одличан телескоп са прецизно избалансираним објективом, регистратор светлуцања, блинк-аутомати — апаратура ретка, својеглава и компликована. Блинк-аутомати се боје чак и прашине и морају се држати под херметичним поклопцем. А шта може такав поклопац од пластике против разорног метка?
Мати није ушао у павиљон. Нека сами све погледају, помисли. Сами су пуцали, нека сада сами и гледају. Отворено говорећи, он тог дана једноставно није могао да уђе у павиљон. Спустио је карабин на песак и напрегавши се, подигао камеру.
Једна нога троношца је била савијена, и камера је стајала накриво.
„Свиња!“ рече Мати с мржњом у гласу. Он се бавио снимањем метеорита и камера је била његов једини инструмент. Прешао је преко целе територије опсерваторије ка метеоролошкој кућици. Прашина на целој површини била је изривена и Мати је бесно газио карактеристичне јаме — трагове «летеће пијавице». Зашто она све време долази овамо, на ово место? — мислио је. Но, нека се мува око куће. Па, у крајњем случају, нека уђе и у гаражу. Али не, она долази баш овамо, на ово место где се налазе инструменти. Зар овде мирише на људе, шта ли?