„Свиње сте ви, момци“, тихо рече она.
Сад су сви имали жељу да се негде сакрију, чак и Мати, који уопште није био крив, и који је последњи истрчао напоље, кад је већ све било завршено. Наташа је ушла у павиљон и упалила светлост. Кроз отворена врата се видело како скида футроле са блинк-аутомата. Пењков дубоко уздахну. Сергеј тихо рече:
„Идем да сместим краулер у гаражу.“
Нико му ништа не одговори. Ушао је у кола и упалио мотор. Мати се ћутке врати својој камери и сагавши се, поче да је вуче у зграду. Пред павиљоном је остала само тужна, гломазна фигура Пењкова.
Мати је увукао камеру у радионицу, скинуо маску за кисеоник и дуго се мучио откопчавајући огромну бунду. После тога је, не скидајући ципеле, сео на сто поред камере. Кроз прозор је видео како је краулер необично лагано, као на прстима, промилио кроз улаз у гаражу.
Наташа је изашла из павиљона и чврсто за собом затворила врата. После тога је прешла преко дворишта, заустављајући се пред појединим приборима. Пењков се вукао за њом и, према свему, тешко је уздисао. Облаци прашине су се већ били слегли, и ситно, црвенкасто сунце је висило над црним, као оглоданим руинама Старе Базе, која је била зарасла у бодљикави марсовски саксаул. Мати је бацио поглед на ниско сунце, на небо које је постајало све мрачније и мрачније, а онда се сетио да је тог дана он дежуран и отишао у кухињу.
За време јела Сергеј рече:
„Наша Наташа је данас јако озбиљна“, и испитујући погледа Наташу.
„Идите до ђавола“, рече Наташа. Јела је никога не гледајући, љутита и натмурена.
„Наша Наташа је љута“, рече Сергеј.
Пењков дуго и тужно уздахну. Мати заклима главом са саучешћем.
„Наша Наташа нас данас не воли“, додаде Сергеј.
„Па, шта је ово“, проговори Наташа. „Договорили смо се да се овде не пуца. Јер, ово ипак није стрелиште. Тамо се налазе прибори… Да сте данас разбили и уништили блинке, шта бисмо онда радили? Где бисмо их нашли?“
Пењков је гледао оданим очима.
„Шта ти је, Наташа“, рече Сергеј. „Како да погодимо блинке?“
„Ми пуцамо само у лампе“, прогунђа Мати.
„А сада сте пробушили павиљон“, рече Наташа.
„Наташа!“ повика Серјожа. „Донећемо други павиљон! Пењков ће тркнути на Сирт и донеће. Он је јуначина!“
„Идите до ђавола“, рече Наташа. Више се није љутила. Пењков живну.
„А кадд а пуцам у њу, ако не овде, напољу?…“ поче он, али му Мати под столом стаде на ногу и он заћута.
„Ти си, Волођа, одиста ужасно неспретан“, рече Наташа. „Огромно чудовиште велико као орман, а ти га читавих месец дана не можеш да погодиш.“
„И ја се чудим“, поштено признаде Пењков, почешавши се по затиљку. „Можда нишан није у реду?“
„Искривљене цеви“, иронично ће Мати.
„Свеједно, момци, тим забавама је дошао крај“, рече Наташа. Сви је погледаше.
„Разговарала сам са Сиртом. Данас су пијавице напале групу Азизбекова, геологе, нас и део новог градилишта. И све усред бела дана.“
„И све западно и северно од Сирта“, рече Сергеј.
„Да, то је тачно“, рече Наташа, „тога се нисам ни сетила. Но, било како било, одлучено је да се изврши хајка на њих.“
„То је добро“, рече Пењков. „Најзад.“
„Сутра ујутру ће се одржати саветовање, позивају начелнике свих група. Ја ћу поћи, а ти ћеш остати као мој заменик, Серјожа. Да, још нешто. Данас нећемо осматрати, момци. Стигло је наређење да се обустављају сви ноћни радови.“
Пењков престаде да жваће и тужно погледа Наташу. Мати рече:
„А мени је свеједно. Камера ми је ионако отишла до ђавола. А Пењкову ће цео план отићи до ђавола ако пропусти барем и једну ноћ.“
„Знам“, одговори Наташа. „Код свих ће програм радова отићи до ђавола.“
„А можда бих ипак могао тихо“, рече Пењков. „Да нико не примети.“
Наташа одмахну главом.
„Нећу ни да чујем“, рече. „А можда…“ поче Пењков, а Мати му поново испод стола стаде на ногу.
Пењков помисли: И тачно је, зашто бадава речи да трошим. Свеједно ћемо сви на осматрање.
„Који је данас дан?“ упита Сергеј. Он је мислио на дан у декади.
„Осми“, рече Мати. Наташа поцрвене и поче свима редом да гледа у очи.
„Нешто Рипкина одавно нема“, рече Сергеј сипајући себи кафу.
„Да, стварно“, значајно рече Пењков.
„А већ је касно“, додаде Мати. „Већ је скоро поноћ, а њега још увек нема.“
„О!“ рече Сергеј и подиже прст. У ходнику се зачуло шкљоцање улазног отвора.
„То је он!“ свечаним шапатом објави Сергеј.
„Прави сте чудаци, одиста чудаци!“ рече Наташа и збуњено се осмехну.
„Не дирајте нам Наташу“, нареди Серјожа. „Не смете да јој се подсмевате.“