Погледао је руке Феликса и тргао се:
„А шта је ово?“ упита са чуђењем. На левој и десној Феликсовој руци била су по два сата. Феликс озбиљно одговори:
„То је такође једна хипотеза. Значи, сами ћете опрати судове?“
„Сам“, рече Мати. „Чудан је ипак тај момак, овај Феликс“, помисли.
„Онда ћу да пођем“, рече Феликс и изиђе.
Радио-станица у углу је изненада почела да шишти. У њој је нешто шкљоцнуло и дубок, уморан глас рече:
„Прва, говори Сирт. Сирт позива прву.“
Мати узвикну:
„Наташа, зове Сирт!“
Пришао је микрофону и рекао:
„Прва слуша!“
„Позовите начелника“, рече глас из звучника.
„Један тренутак.“
Утрчала је Наташа у раздрљеној бунди и са маском за кисеоник на грудима.
„Начелник слуша“, рекла је.
„Још једаред потврђујем наређење“, рекао је глас. „Ноћни радови се забрањују.
Топли Сирт је опкољен пијавицама. Понављам…“
Мати је слушао и брисао тањире. Ушли су Пењков и Сергеј. Мати је с интересовањем посматрао како им се издужују лица.
„…Топли Сирт је опкољен пијавицама. Како сте ме разумели?“
„Разумела сам вас добро“, изгубљено рече Наташа. „Сирт је опкољен пијавицама, ноћни радови се забрањују.“
„Лаку ноћ“, рече глас. Затим је опет нешто шкљоцнуло и гласноговорник је престао да шишти.
„Лаку ноћ, Пењкове“, рече Сергеј и поче да раскопчава бунду.
Пењков ништа не одговори. Љутито поче да сопће и оде у своју собу.
„Онда, да кренем“, рече Феликс.
Сви се окренуше. Он је стајао у вратима, мали, јак, с огромним карабином крај десне ноге.
„Како ћеш отићи?“ упита Мати.
Феликс прстима показа како ће отићи.
„Ти си полудео“, рече Мати.
Феликс се зачуђено осмехну.
„Шта ти је?“
„Да ли сте чули радио?“ брзо упита Наташа.
„Да, чуо сам“, рече Феликс. „Али, ја нисам потчињен команди Сирта. Ја сам трагач.“
Навукао је маску на лице, спустио наочаре, махнуо руком у рукавици и изишао. Сви су скамењено гледали према вратима.
„Како то“, изгубљено проговори Наташа. „Па њега ће појести…“
Сергеј наједном појури ка вратима, успут закопчавајући бунду.
„Куда ћеш!“ повика Наташа.
„Повешћу га!“ успут одговори Сергеј и залупи врата за собом.
Наташа потрча за њим. Мати је ухвати за руку.
„Куда ћеш? И, што је још важније, зашто?“ мирно је рекао. „Серјожа је правилно одлучио.“
„А ко му је дозволио?“ бесно упита Наташа. Зашто не слуша наређења?
„Треба помоћи човеку“, логично одговорр Мати.
„Може му се нешто десити.“
Осетили су како је под почео да се тресе. Сергеј је палио мотор краулера. Наташа се спусти на столицу и стеже руке.
„Не бој се“, рече Мати. „Кроз петнаестак-двадесет минута он ће се вратити.“
„А ако оне нападну Серјожу кад се буде враћао?“
„Још се није десило да пијавица нападне кола“, рече Мати. „И уопште, Серјожа би се томе само радовао…“
Седели су и чекали. Мати је наједном помислио да је Феликс Рипкин већ десетак пута долазио к њима на опсерваторију увече и да је одлазио исто тако касно ноћу. А пијавице се сваке ноћи мувају око Сирта. Смео је момак тај Феликс, помисли Мати. Чудноват момак. Уосталом, и није баш тако чудноват. Мати је погледао Наташу. Начин удварања је одиста можда мало чудноват: бојажљива опсада…
Мати баци поглед кроз прозор. У црној празнини су се виделе јасне звезде, које нису трептале. Уђе Пењков, носећи у руци хрпу папира, и рече не гледајући никога:
„Но, ко ће ми помоћи да исцртам графиконе?“
„Могу ја“, рече Мати.
Пењков бучно поче да се смешта за сто. Наташа је седела усправно, опрезно ослушкујући. Пошто је разместио папире, Пењков живо поче да говори:
„То је одиста зачуђујуће интересантна ствар, момци! Да ли се сећате закона Дега?“
„Сећамо“, рече Мати. „Секанс у две трећине, степена…“
„Немаш ти на Марсу секанс две трећине!“ ликујући рече Пењков. „Наташа, погледај… Наташа!“
„Остави је на миру“, рече Мати.
„Зашто?“ шапатом упита Пењков.
Наташа скочи.
„Иде!“ рече она.
„Ко?“ упита је Пењков.
Под под ногама се поново затресе, а онда је завладала тишина, па су звекнула врата. Ушао је Сергеј вукући с лица маску, на којој се нахватало иње.
„Ух, ала је страшан мраз!“ рече весело.
„Где си био?“ запрепашћено упита Пењков.
„Рипкина сам одвезао на Сирт“, рече Сергеј.
„Баш си јуначина“, рече Наташа. „Права си јуначина, Серјожа! Сад могу мирно да спавам.“
„Лаку ноћ, Наташењка“, рекоше бучно момци. Наташа оде.
„Зашто и мене ниси повезао?“ увређено рече Пењков.