Ишао је по ивици јарка, трудећи се да не иде по сунцу, поред јарко обојених аутомата са сода-водом и соковима, поред празних клупа и столица за лежање, крај белих кућица које су се криле у сенци багрема, крај великих бетонских плоча на којима су били смештени празни атомокари. На једној од тих плоча није било сунцобрана и од блештавих, исполираних кровова машина дизала се јара. Било је жалосно посматрати та кола, која су ту, на сунцу, стајала, сигурно, неколико часова. Прошао је крај огромних реклама које су на три језика обећавале здравље Херкулеса онима који пију витаминизовано козје млеко Голден Хорих, крај неких чудноватих, измучених људи који су спавали у трави ставивши под главу завежљаје, руксаке и коферчиће, крај кола-чистачица која су стајала на ивици пута, крај поцрнеле деце, која су се пљускала водом из јарка. Неколико пута су га престизали празни аутобуси. Прошао је испод плаката који се раширио преко целог пута: МИРЗА-ЧАРЛЕ ПОЗДРАВЉА ДИСЦИПЛИНОВАНЕ ВОЗАЧЕ. То је било написано на енглеском.
Прошао је поред кућице саобраћајца на углу, скренуо надесно и изишао на Булевар пријатељства — главну улицу Мирза-Чарлеа.
Булевар је већ био пуст. Радње, биоскопи, барови, кафеи — све је било затворено. Сијеста — помислио је Јура. На булевару је била ужасна, неиздржљива врућина. Јура се зауставио крај аутомата и испио чашу топлог сока од поморанџе.
Подигавши обрве, пришао је другом аутомату и попио чашу одвратно топле сода-воде. Да, помисли. Сијеста. Било би најбоље кад би човек могао да се завуче у фрижидер…
Сунце је пржило — бело, као обавијено маглом. Сенки није било. На крају булевара, у измаглици, видела се громада хотела. Јура крете ка њему, осећајући кроз ђонове ципела усијани асфалт. Испрва је корачао брзо, али тај темпо није могао да издржи — од врућине је изгубио дах, зној му је липтао по лицу.
Дугачка, широка лимузина се заустави крај тротоара. Шофер са огромним, тамним наочарима отвори врата и обрати се Јури:
„Слушај, пријатељу, где се овде налази хотел?“
„Тамо, напред, на крају булевара“, рече Јура. Шофер га погледа, задовољно климну главом и упита:
„Да нећеш и ти тамо?“
„Тамо“, с уздахом одговори Јура.
„Седи“, рече шофер.
Јура радосно уђе у кола.
„Одмах се види да си овде странац, као и ја“, рече шофер. Кола је возио јако споро. „Сви месни становници седе у хладовини. Упозоравали су ме да овде треба стићи предвече, али такав сам ти човек — не волим да чекам. А није требало да журим. Ово је неко заспало царство.“
У колима је ваздух био чист, прохладан.
„А по моме мишљењу“, рече Јура, „ово је интересантан градић. Никад раније нисам био у међународним градовима. Овде је све интересантно испреплетано и измешано. Кара-Куми и међународна полиција. Да ли сте их видели са плавим шлемовима на глави?“
„Видео сам“, намргођено је рекао шофер. „Тамо их, на путу, има колико хоћеш…“
показао је главом некуд иза себе, „најмање тридесетак. Камиони су се сударили.“
„Како то «сударили»?“ зачуди се Јура. „Какви камиони? Аутомати?“
„Ма не, какви аутомати“, прогунђа шофер. „Они… Варјашки гости. Добили су своје… Битанге пијане.“ Зауставио је кола испред хотела и рекао:
„Стигли смо. Ја ћу скренути првом улицом десно. Јура изиђе из кола.“
„Велико хвала.“
„Нема на чему“, рече шофер. „До виђења.“
Јура уђе у хол и приђе рецепцији. Службеница на рецепцијл је управо разговарала телефоном и Јура, пошто седе у фотељу, поче да разгледа слике по зидовима. И овде је све било измешано. Поред традиционалних медведа Шишкина налазила се велика слика покривена флуоресцентним бојама која баш ништа није приказивала.
Извесно време Јура је са тихом радошћу упоређивао те слике. То је било одиста забавно.
„Изволите, м»сје“, рече службеница стављајући руке на сто.
Јура се насмеја.
„Ја, видите, нисам м’сје“, рече он. „Ја сам обичан совјетски друг.“
Жена се такође насмеја.
„Да будем отворена, тако сам и мислииа. Али, нисам хтела да ризикујем. Често нам долазе странци, који се вређају кад их ословљавамо са «друже».“
„Чудаци“, рече Јура.
„Одиста“, сложи се службеница. „Чиме могу да вам помогнем, друже?“
„Знате“, рече Јура, „ја морам да дођем до начелника ракетодрома. Да ли можете нешто да ми посаветујете?“
„А шта да вам саветујем?“ зачуди се службеница. Дигла је слушалицу телефона и окренула број. „Ваља?“ упита она. „Ах, Зоја? Слушај, Зојечка, овде Круглова.
Када твој данас прима? Аха… Схватам… Не једноставно један младић… Да…