Извесно време Џојс је запрепашћено гледао Јуру. „Добро“, рече. „Ја знам какав одговор чека момак. Због тога ћу поставити питање ја. Момак ће одрасти и постаће мушкарац. Целог живота ће да ради… како оно рекосте… на свом интересантном послу. Но, на крају ће остарети и више неће моћи да ради. Шта ће онда да ради, чиме ће да се бави овај момчић овде?“
Иван се завали на наслон столице и са задовољством погледа бармана. На његовом лицу као да је било написано: „Какав орах, а?“ Јура осети да су му уши поцрвенеле. Спусти виљушку и изгубљено рече:
„Ја… не знам, некако о томе нисам мислио…“
Он заћута.
Барман га је озбиљно и некако тужно посматрао. Лагано су пролазиле дуге секунде. Јура на крају очајно проговори: „Потрудићу се да умрем пре него што више не будем могао да радим…“ Обрве бармана се извише, подигоше се на чело, и он преплашено погледа у Ивана. Потпуно збуњен, Јура изјави: „И уопште, ја сматрам да је најважније у животу за човека — да лепо умре!“
Барман ћутке устаде, лупи дланом Јуру по рамену и оде за шанк. Иван рече:
„Но, братац, хвала ти. Хвала на таквој помоћи. Овако ћеш ми уништити сав мој идеолошки рад.“
„Зашто?“ промрмља Јура. „Старост… Не радити… човек мора целог живота да се бори! Зар није тако?“
„Све је то тако“, рече барман. „Ето, на пример, ја, целог живота морам да се борим са порезом.“
„Ах, не мислим ја на то“, рече Јура одмахнувши руком и забоде нос у тањир.
Иван попи онај сок од грожђа на рачун локала и лагано рече:
„Узгред буди речено, Џојсе: један интересантан детаљ. Иако мој савезник због своје младости није рекао ништа паметно, обратите пажњу, он више воли да умре него да живи вашом старошћу. Њему, једноставно, никад није долазила у главу мисао шта ће да ради кад остари. А ви, Џојсе, о томе мислите целог живота. И цео живот се припремате за старост. Тако је то, стари мој Џојсе.“
Барман замишљено почеша своју ћелу.
„Да…“ рече.
„У томе и јесте разлика, „рече Иван. „И, уколико се не варам, разлика није у вашу корист. Зар не знате да онај ко чува беле паре за црне дане никад не доживи беле.“
Барман се замислио, поново се почешао по ћели и, не рекавши ни једне речи, нестао кроз врата која су се видела иза шанка.
„Но“, рекао је Иван с уживањем. „Данас сам га ујео. Узгред буди речено, одакле си ти, дивно дете?“
„Из Вјазме“, тужно одговори Јура. Он је тешко преживљавао своју животну незгоду.
„А шта ћеш овде?“
„Морам на Реју.“ Погледа у Ивана и објасни. „Реја, то је један од сапутника Сатурна.“
„Ах, тако“, рече Иван. „Интересантно. И шта ћеш на тој Реји?“
„Тамо се дижу неки објекти. А ја сам — вакуум-варилац. Било нас је једанаесторо, и ја сам заостао од групе, јер… Једном речју, због породичних ствари. Сад не знам како тамо да стигнем. У шест ћу отићи начелнику ракетодрома.“
„Мајкову?“
„Не“, рече Јура. „То јест, не знам како се зове. Углавном, начелнику ракетодрома.“
Иван га је с интересовањем посматрао.
„Како се зовеш?“
„Јура… Јурије Бородин.“
„Знаш шта, Бородине“, рече Иван и тужно заклима главом. „Бојим се да ћеш умрети од чекања. Ствар је у томе што је начелник ракетодрома друг Мајков, а то знам сасвим тачно, одлетео у Москву…“ погледао је на сат, „тачно пре дванаест минута.“
То је био страшан ударац. Јура поникну.
„Како то…“ промрмља. „А мени су рекли…“
„Но-но“, рече Иван. „Не треба очајавати. Старост још није стигла. Сваки начелник, кад одлази у Москву, оставља свог заменика.“
„Истина!“ рече Јура и одмах живну. „Ви ме извините: ја морам одмах да идем да телефонирам.“
„Иди, телефонирај!“ рече Иван. „Телефон се налази иза угла.“
Јура скочи и потрча ка телефону.
Кад се Јура вратио, Иван је стајао на стази пред улазом у кафе.
„Но?“ упита га.
„Немам среће“, огорчено рече Јура. „Начелник је одиста отпутовао, а његов заменик може да ме прими тек сутра увече.“
„Увече?“ понови Иван.
„Да, и то после седам сати.“
Иван се замишљено загледа некуд изнад крошања дрвећа.
„Увече“, понови још једном. „Да, то је касно.“
„Ипак ћу морати да одседнем у хотелу“, рече Јура уздахнувши. „Идем да видим имају ли собу за мене.“
Стазом се приближавао, брзо пребирајући дебелим, кратким ногама, дебељко у оделу сашивеном по последњој моди. На глави је имао тропски шлем од плуте. Лице му је било натекло, с отеклим капцима. Под левим оком му се видела велика модрица. На десетак метара од Ивана, човек је смакао са главе свој шлем и, јако се сагнувши, готово се преклопивши, буквално ускочио у кафе. Иван му се љубазно поклони.