Jedan čizmom pribi Galada uz tle, nakon čega se začu siktaj noža iz kanija. Presekoše mu remenje koje mu je nosilo oklop, a onda mu rasekoše i odeću.
„Nećeš više da nosiš uniformu jednog Deteta Svetla, ti Prijatelju Mraka", reče mu jedan Ispitivač na uvo.
„Ja nisam Prijatelj Mraka", odvrati Galad, lica pribijenog uz travnato tle. „Nikada neću izgovoriti tu laž. Ja hodam u Svetlosti."
Zbog toga zaradi udarac nogom u slabine, pa još jedan i još jedan. Stenjući, on se skupi na zemlji - ali udarci nastaviše da pljušte.
Naposletku ga obavi mrak.
Stvorenje koje je nekada bilo Padan Fejn hodalo je niz padinu. Usahli korov rastao je mestimično, nalik na retku bradu na licu nekog prosjaka.
Nebo se črnelo. Besnela je oluja. To mu se dopadalo, mada mrzi onoga ko ju je izazvao.
Mržnja. To je dokaz da je i dalje živ - to je jedino osećanje koje mu je preostalo. Jedino osećanje. Više ništa drugo ne može da postoji.
Izgarajuće. Ushićujuće. Prelepo. Toplo. Nasilno. Mržnja. Predivno. To je oluja koja mu daje snagu; to je cilj koji ga tera napred. Al’Tor će umreti - i to od njegove ruke. A nakon toga, možda i Mračni. Predivno...
Stvorenje koje je nekada bilo Padan Fejn vrhovima prstiju dodirnu svoj prelepi bodež, opipavajući ivice šara utisnutih u tananu zlatnu žicu obmotanu oko drške, koja se završavala velikim rubinom. To oružje je nosio u desnici tako da mu se sečivo pružalo između kažiprsta i srednjeg prsta, koji su zbog toga bili sa strane isečeni na desetine puta.
Krv je s vrha bodeža kapala na korov. Grimizne tačke đa ga razvesele. Dole crveno, dole crno. Savršeno. Je li njegova mržnja izazvala tu oluju? Mora da je tako. Da.
Kapi krvi padale su pored tamnih tačaka na uvelom lišću i peteljkama dok je on sve više zalazio u Pustoš, krećući se ka severu.
On je lud. To je dobro. Kada prihvatiš ludilo - kada ga prigrliš i ispijaš kao da je sunčeva svetlost, voda ili čak vazduh - ono postane deo tebe. Kao šaka ili oko. Gledaš ludilom. Ludilom možeš i da obuhvatiš stvari. Predivno je. Oslobađajuće.
Napokon je slobodan.
Stvorenje koje je nekada bilo Mordet stiže do dna brda, ne osvrćući se da pogleda veliku purpurnu gomilu koju je ostavilo na vrhu. Da bi se crvi ubili na pravi način, mora se napraviti veliki nered - ali ponešto mora da se izvede kako treba. Jednostavno je tako.
Magla je počela da ga prati, dižući se s da. Je li ta magla njegovo ludilo, ili je njegova mržnja? Tako mu je poznata. Vrtloži mu se oko gležnjeva i palaca mu za petama.
Nešto proviri iza obližnje padine, pa se hitro povuče. Crvi umiru glasno. Crvi sve čine glasno. Čopor crva može da uništi čitavu legiju. Kada ih čuješ, brzo beži u suprotnom smeru. Ali u tom slučaju može biti pametno da pošalješ izviđače da procene u kom se pravcu čopor kreće, da ne bi samo nastavio dalje i opet naleteo na njega, samo negde drugde.
I zato se stvorenje koje je bilo Padan Fejn nije iznenadilo kada je zamaklo za padinu i zateklo skupinu bojažljivih Troloka, koje je predvodio jedan Mirdraal.
On se nasmeši. Prijatelji moji. Prošlo je predugo vremena.
Bio je potreban trenutak da njihovi sirovi mozgovi dođu do očiglednog - premda lažnog - zaključka: ako neki čovek tu tumara, onda nije moguće da u blizini ima crva. Oni bi osetili miris njegove krvi i došli po njega. Crvi više vole ljudsko meso od troločkog. To ima smisla. Stvorenje koje je nekada bilo Mordet okusilo je i jedno i drugo, a troločko meso baš i nije za neku preporuku.
Troloci pohrliše napred kao nekakav raspareni čopor, prepun perja, kljunova, kandži i kljova. Stvorenje koje je nekada bilo Fejn nepomično je stajalo, a magla mu je palacala oko bosih nogu. Baš predivno! Na samom začelju troločke skupine, Mirdraal se kolebao, upirući u njega svoj bezoki pogled. Možda je osećao da nešto užasno nije kako treba. Naravno, u pravu je. Ne može se jedno bez drugoga. To ne bi imalo smisla.
Stvorenje koje je nekada bilo Mordet - uskoro će mu biti potrebno novo ime - duboko se nasmeši.
Mirdraal se okrenu da pobegne.
Magla napade.
Ona preplavi Troloke, krećući se brzo, kao pipci nemani u Aritskom okeanu. Pramenovi magle pohrliše prema troločkim nedrima. Jedan dugi konopac sevnu im iznad glava, pa sevnu napred tako brzo da se zamagli i pogodi Sen u vrat.
Troloci zavrištaše, stadoše da se grče i padaju na tle. Kosa im popada u pramenovima, a koža im proključa, sva u plikovima i čirevima. Kada su čirevi popucali, u koži Nakota Senke ostavljali su rupetine, kao mehurovi na površini metala kada se prebrzo ohlade. Stvorenje koje je nekada bilo Padan Fejn od radosti ustade i zatvori oči, dižući glavu prema tmurnom olujnom crnom nebu, pa rastvori usne uživajući u gozbi. Nakon što to prođe, uzdahnu i čvršće stisnu bodež tako da mu se zaseče u meso.
Crveno dole, crno gore. Crveno i crno, crveno i crno - tako mnogo crvenog i crnog. Predivno.
Nastavio je kroz Pustoš.
Iskvareni Troloci iza njega ustadoše na noge i pođoše za njim, teturajući se dok su im bale kapale sa usana. Oči su im postale trome i izgubile su sjaj, ali kada on to bude poželeo, odgovoriće mahnitom krvoločnošću, koja će nadmašiti sve za šta su za života znali.
Ostavio je Mirdraala. Neće vaskrsnuti, kako glasine govore. Njegov dodir sada nanosi trenutnu smrt pripadnicima njegovog soja. Šteta. Ima nekoliko klinova koje bi inače valjano iskoristio.
Možda bi trebalo da nabavi rukavice. Ali ako to uradi, onda neće moći da seče sebi šaku. U tome je muka.
Nije bitno. Napred. Kucnuo je čas da ubije Al’Tora.
Rastužio se zbog toga što lovu mora doći kraj. Ali više nema nikakvog razloga za lov. Čovek ne lovi nešto kada tačno zna gde će biti - već ga samo sačeka da dođe.
Kao da je reč o starom prijatelju. Dragom i voljenom starom prijatelju, kojeg ćeš proburaziti kroz oko, rasporiti i proždrati, šakama mu kidajući telo i ispijajući krv. Tako se postupa prema prijateljima.
To je počast.
Malenarin Raji listao je izveštaje o snabdevanju. Onaj spaljeni kapak na prozoru iza njegovog stola opet se uz tresak otvorio, propuštajući sparinu Pustoši.
Iako je deset godina proveo na položaju zapovednika tornja Hit, nije se navikao na vrelinu visoravni. Na vlagu. Na sparan vazduh, počesto ispunjen smradom truleži.
Vetar zafijuka i zatrese drveni kapak. On ustade, pa priđe da ga zatvori, a onda obavi kanap oko drške kapka da se više ne bi otvarao.
Vrati se za svoj sto, iščitavajući spisak novopridošlih vojnika. Uz svako ime bila je navedena i veština - na visoravnima svaki vojnik mora da izvršava dve ili više dužnosti. Veština previjanja rana. Hitre noge za prenošenje poruka. Oštro oko s lukom. Umeće da ona stara kaša ima ukus kao potpuno nova. Malenarin je uvek tražio ljude koji se ubrajaju u tu poslednju skupinu. Kuvar koji može da izvede da vojnici budu željni da uđu u trpezariju vredan je svoje težine u zlatu.
Malenarin skloni u stranu izveštaj koji je trenutno čitao, pa spusti na njega troločki rog ispunjen olovom, koji je čuvao upravo u tu svrhu. Naredni list hartije na njegovoj hrpi bilo je pismo od jednog čoveka po imenu Bariga - trgovca koji poslom dovodi svoj karavan do tornja. Malenarin se nasmeši; on je na prvom mestu vojnik, ali preko nedara nosi tri srebrna lančića, koji označavaju da je on majstor trgovac. Premda njegov toranj mnogo potrepština dobija neposredno od kraljice, nijednom kandorskom zapovedniku ne uskraćuje se prilika da se cenka s trgovcima.