Rena i Farmej ne odgovaraju na svetlosneporuke. Moguće da su pregaženi ili ozbiljno ometeni. Primite na znanje. Hit će se odupreti.
Presavi hartiju, pa je pruži Džargenu. Ovaj je prihvati preplanulom šakom, pročita je pa zastenja. „Dakle, u dva primerka?"
„Tri", odgovori mu Malenarin. „Okupi lukonoše i pošalji ih na krov. Kaži im da opasnost može da dođe i odozgo."
Ako ipak nije reč o tome da se uzbuđuje ni oko čega - ako su tornjevi levo i desno od Hita tako brzo pali - onda to može da važi i za one na jugu. A da je on taj koji sprovodi napad u delo, najpre bi se iz sve snage potrudio da se provuče oko neprijatelja i najpre osvoji jedan od južnih tornjeva. To je najbolji način da se čovek postara da nikakve poruke ne stignu do prestonice.
Džargen ga pozdravi tako što prinese pesnicu prsima, pa ode. Ta poruka će biti smesta poslata... tri puta konjima, a jednom na krilima svetlosti. Malenarin dopusti sebi da oseti tračak olakšanja zbog toga što je njegov sin jedan od onih koji će jahati u bezbednost. U tome nema nikakvog obeščašćivanja; te poruke moraju da se prenesu, a Kimlin je sledeći na spisku.
Malenarin baci pogled kroz prozor. Gledao je na sever, prema Pustoši. Tako je sa svim zapovedničkim radnim sobama. Gledao je oluju kako ključa, kao i njene srebrne oblake. Ponekad izgledaju kao pravi geometrijski oblici. Dobro je slušao trgovce koji su prolazili. Teška vremena su sve bliže. Kraljica ne bi otišla na jug u potragu za lažnim Zmajem, ma koliko on bio lukav ili uticajan. Ona veruje.
Vreme je za Tarmon Gai’don. Gledajući u tu oluju, Malenarinu se učinilo da mu se pogled pruža sve do samog ruba vremena. Ruba koji čak i nije predaleko. Zapravo, učinilo mu se da biva sve mračnije. A ispod oluje je nekakva tama, preko severnog tla.
Ta tama napreduje.
Malenarin izjuri iz sobe, pa potrča uz stepenište ka krovu, gde je vetar šibao po ljudima koji su gurali i okretali ogledala.
„Je li poruka poslata na jug?“, zatraži da čuje.
„Da, gospodine", odgovori poručnik Landalin. Probudili su ga da preuzme zapovedništvo nad vrhom tornja. „Još nema odgovora."
Malenarin spusti pogled, pa uoči tri konjanika kako se u galopu udaljavaju od kule. Glasnici su poslati. Zaustaviće se kod Barklana, ako nije pod napadom. Kapetan koji tamo služi poslaće ih dalje na jug, za svaki slučaj. A ako Barklan nije odoleo neprijatelju, dečaci će nastaviti dalje - sve do prestonice, ako bude potrebno.
Malenarin se opet okrenu prema oluji. Naoštrio se zbog one tame koja se sve više bliži.
„Dignite grudobrane od dasaka", naredi Landalinu. „Donesite gore sve zalihe i ispraznite podrume. Neka se pokupe sve strele i odrede postaje za snabdevanje lukonoša, a lukonoše postavi na svaku usku tačku, ispred svakog proreza i prozora. Zapalite vatre ispod kazana i neka ljudi budu spremni da obore spoljne mostove. Pripremite se za opsadu."
Dok je Landalin oštro uzvikivao naređenja, ljudi su trčali da ga poslušaju. Malenarin začu bat čizama na kamenu iza sebe, pa se osvrnu. Zar se Džandarin već vratio?
Ne. Bio je to dečak od bezmalo četrnaest leta, premlad za bradu, tamne kose raščupane a lica mokrog od znoja, koji ga je najverovatnije oblio zato što se trkom uspeo uz sedam spratova, koliko toranj ima.
Kimlin. Malenarin oseti ujed straha, a njega smesta zameni bes. „Vojniče! Naređeno ti je da jašeš s porukom!"
Kimlin se ugrize za usnu. „Pa, gospodine", poče, „Tijan je bio četiri mesta ispod mene. Njemu je pet godina i možda je deset funti lakši. To je velika razlika, gospodine. On jaše daleko brže, a ja sam mislio da je reč o nekoj veoma važnoj poruci, pa sam zato zamolio da bude poslat umesto mene."
Malenarin se namršti. Vojnici su se kretali oko njih, žureći niz stepeništa ili se s lukovima u rukama prikupljajući oko oboda tornja. Vetar je zavijao, a začula se i grmljavina - tiho, ali uporno.
Kimlin ga pogleda pravo u oči. „Tijanova majka, gospa Jabet, ostala je bez četiri sina zbog Pustoši", kaza dovoljno tiho da ga samo Malenarin čuje. „Tijan je jedini koji joj je ostao. Gospodine, ako neko od nas ima izgleda da se izbavi, mislio sam da bi to trebalo da bude on."
Malenarin je gledao svog sina u oči. Dečak razume šta sledi. Svetlost mu pomogla, ali on to razume. I poslao je nekoga drugog da se spase umesto njega.
„Krale", viknu Malenarin, gledajući jednog vojnika u prolazu.
„Da, moj lorde zapovedniče?"
„Otrči do moje radne sobe", naredi mu Malenarin. „U mom hrastovom sanduku je mač. Donesi mi ga."
Čovek ga pozdravi i odjuri da posluša.
„Oče?“, zausti Kimlin. „Imendan mi je tek za tri dana."
Malenarin je stajao s rukama prekrštenim iza leđa i čekao. Trenutno je najvažnije da bude viđen na zapovedničkom položaju, kako bi ulivao spokoj i samopouzdanje svojim vojnicima. Kral se vrati s mačem; na izlizanoj kaniji bio je prikazan hrast u plamenu. Znamenje kuće Raji.
„Oče...“, ponovi Kimlin. „Ja...“
„Ovo oružje se daje dečaku kada postaje čovek", prekide ga Malenarin. „Sine, izgleda da je okasnilo, jer ja pred sobom vidim čoveka." Desnom rukom pruži oružje. Na vrhu tornja, vojnici se okrenuše prema njemu: lukonoše s napetim lukovima, vojnici koji su okretali ogledala, osmatrači na straži. Kao Krajišnici, svi do jednog su dobili mač na četrnaesti imendan. Svakome od njih je zastao dah od tog divnog osećaja punoletstva. To se svima njima desilo, ali to nije značilo da je ta prilika išta manje posebna.
Kimlin se spusti na jedno koleno.
„Zašto vadiš mač?" upita Malenarin, tako glasno da svi na vrhu tornja čuju.
„U odbranu svoje časti, svoje porodice ili svoje domovine", odgovori Kimlin.
„Koliko dugo se boriš?"
„Dok se moj poslednji dah ne pridruži severnim vetrovima."
„Kada ti prestaje straža?"
„Nikada", prošapta Kimlin.
„Govori glasnije!"
„Nikada!"
„Kada ovaj mač bude isukan, postaćeš ratnik - uvek s njim kraj sebe, spreman da se boriš protiv Senke. Da li ćeš isukati ovo sečivo i pridružiti nam se - kao muškarac?"
Kimlin diže pogled, pa čvrsto uhvati balčak i isuka oružje iz kanija.
„Ustani na noge kao odrastao čovek, sine moj!“, viknu Malenarin.
Kimlin ustade, visoko dižući mač, tako da se slaba sunčeva svetlost zabelasa po jarkom sečivu. Ljudi na tornju zaklicaše.
Nije sramota pustiti suze u takvom trenutku. Malenarin trepnu da ih očisti iz očiju, pa kleknu da prikopča opasač svom sinu. Ljudi nastaviše da kliču i da viču, ali on je znao da to nije samo zbog njegovog sina. Viču kako bi prkosili Senci. Na trenutak, njihovi glasovi su glasniji od grmljavine.
Malenarin ustade, pa spusti ruku sinu na rame dok je dečak vraćao mač u kanije. Zajedno se okrenuše prema nadolazećoj Senci.
„Eno!“, viknu jedan lukonoša, pokazujući naviše. „Nešto je u oblacima!"
„Dragkar!", reče jedan drugi.
Neprirodni oblaci sada su blizu i tmina koju bacaju više ne može da sakrije ustalasanu hordu Troloka ispod njih. Nešto izlete iz oblaka, ali desetak njegovih lukonoša pusti strele. Stvorenje vrisnu i pade, a tamna krila nezgrapno zalepetaše.
Džargen se progura do Malenarina. „Milostivi", kaza Džargen, postrance gledajući Kimlina, „dečak bi trebalo da je dole."
„Više nije dečak", ponosno kaza Malenarin. „Sada je odrastao čovek. Šta imaš da izvestiš?"
„Sve je spremno." Džargen baci pogled preko zida, odmeravajući nadolazeće Troloke tako ravnodušno kao da odmerava konje u staji. „Neće im biti tako lako da obore ovo drvo."
Malenarin klimnu. Kimlin je bio napet u ramenima. To more Troloka činilo se beskrajno. Toranj će na kraju pasti pred tim neprijateljem. Troloci će dolaziti i dolaziti, kao talas za talasom.
Ali svi u tom tornju znaju svoju dužnost. Ubijaće Nakot Senke sve dok mogu, nadajući se da će tako kupiti dovoljno vremena da one poruke nešto postignu.