Malenarin je Krajišnik, isto kao njegov otac, isto kao sin koji stoji pored njega. Oni znaju šta im je zadatak. Istrajavaš dok ne stigne olakšanje.
To je sve.
1
Prvo jabuke
Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede u mitove, a čak i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih Doba, koje su neki zvali Treće doba, Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo - vetar se uzdigao iznad maglovitih vrhova Imfarala. Taj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.
Svež i lagan, vetar je poigravao preko polja mlade planinske trave, krute od mraza. Taj mraz se zadržao i nakon prvog jutarnjeg svetla, zaštićen sveprisutnim oblacima koji su se prostirali preko neba kao pokrov. Prošle su nedelje otkad su se ti oblaci makar malo razmakli, što se videlo po slaboj i požuteloj travi.
Vetar je komešao jutarnju izmaglicu, duvajući na jug, preko malog čopora tormova. Ležali su na pljosnatoj granitnoj zaravni prepunoj lišajeva, i zalud čekali na jutarnje sunce. U podnožju brda vetar je skrenuo na istok, prolazeći preko brisane ravnice, na kojoj su vojničke sekire iskrčile drveće i žbunje. Taj brisani prostor prostirao se oko trinaest utvrda, visokih i isklesanih u potpunosti od neuglačanog crnog mermera. Blokovi mermera ostavljeni su da budu nejednaki i hrapavi, kako bi ostavljali utisak iskonske neoblikovane snage. Ti tornjevi su namenjeni ratovanju. Običaj nalaže da u njima nema nikoga. Koliko će to potrajati - koliko će dugo taj običaj biti upamćen na kontinentu kojim vlada metež - tek će se videti.
Vetar je nastavio da duva ka istoku i ubrzo se poigravao jarbolima napola spaljenog brodovlja u takisromskom pristaništu. Izletevši u Usnuli zaliv, vetar je prošao pored napadača: ogromnih brodova s krvavocrvenim jedrima. Plovili su ka jugu, pošto su završili sa svojim groznim poslom.
Vetar je opet izleteo na kopno, pored varoši i sela što su se pušili, na ravnicu prepunu vojnika i pristaništa puna ratnog brodovlja. Dim, ratni krici i barjaci leteli su iznad trave koja je venula i ispod tmurnog olujnog neba.
Ljudi nisu šaputali da je to možda kraj sveta. Vikali su na sav glas. Mirovna polja su u plamenu, Kula gavranova je skršena, baš kao što je prorečeno, a ubica otvoreno vlada u Seandaru. To je vreme da se podigne mač i odabere strana, a onda da se prolije krv kako bi se umirućoj zemlji dala konačna boja.
Zavijajući, vetar je hrlio ka istoku, preko čuvenih Smaragdnih litica i preleteo okean. Iza njega, dim kao da se dizao sa čitavog seanšanskog kontinenta.
Vetar je satima duvao - tako da bi ga u jednom drugom Dobu zvali trgovački vetar - vrludajući između morske pene i tamnih, tajanstvenih talasa. Nakon izvesnog vremena, vetar je naleteo na drugi kontinent, samo što je ovaj bio tih - kao čovek koji zadržava dah, pre nego što se glavosečina sekira okomi.
Vetar je tada već stigao do ogromne planine skršenog vrha, znane kao Zmajeva planina, i usput je izgubio veći deo snage. Prošao je oko podnožja planine, a onda kroz jedan veliki jabučnjak, obasjan sunčevim svetlom ranog popodneva. Nekada zeleno lišće sada je požutelo.
Vetar je proleteo pored niskog drvenog plota, uvezanog smeđim lanenim užadima. Tu su stajale dve prilike: jedan dečak i jedan ozbiljan stariji čovek, koji je na sebi imao iznošene smeđe čakšire i široku belu košulju s drvenom dugmadi. Lice mu je bilo toliko izborano da je podsećalo na koru stabala oko njega.
Almen Bant se nije preterano razumeo u voćnjake. O, zasadio je nekoliko stabala na svom imanju u Andoru. Ko pa nema neku voćku da svojim plodovima popuni prostor na trpezi? Kada se oženio Adrinom, zasadio je dva lešnika. Kad je ona preminula, osećao se dobro zbog toga što je njeno drveće ispred njegovog prozora.
Održavanje čitavog voćnjaka nešto je sasvim drugo. Na tom polju je zasađeno skoro tri stotine stabala. Bio je to voćnjak njegove sestre; došao joj je u posetu dok su njegovi sinovi održavali njegovo imanje kod Kerisforda.
U džepu košulje Almen je nosio pismo koje su mu sinovi uputili. Očajničko pismo, u kom su ga preklinjali za pomoć - ali on ne može da ode kod njih. Potreban je tu gde je. Sem toga, sada je za njega pametno da ne bude u Andoru. On je kraljičin čovek. U poslednje vreme, bilo je trenutaka kada čovek može da upadne u nevolje zbog toga što je odan kraljici baš kao kada na pašnjaku ima previše krava.
„Almene, šta ćemo da radimo?" upita ga Adim. „Ovo drveće... Pa, ne bi trebalo da bude ovako." Trinaestogodišnji dečak je zlatnu kosu povukao sa očeve strane.
Almen se počeša po bradi, češkajući čekinje koje su mu promakle dok se brijao. Tada im priđe Han, Adimov stariji brat. Taj mladić je ranije tog proleća Almenu izrezbario drvene zube kao poklon za dobrodošlicu. Ti zubi su čudesni; drže ih žice, a u njima ima i mesta za ono malo zuba što mu je preostalo. Ali potpuno se iskrive ako prejako žvaće.
Redovi stabala bili su pravi, sa savršenim razmakom. Greger - Almenov zet - oduvek je bio uredan. Ali sada je mrtav, zbog čega je Almen i došao. Uredni redovi stabala nastavljali su se hvatovima i hvatovima, uredno obrezani, nađubreni i zaliveni.
A preko noći, plod je opao sa sve i jednog stabla. Sićušne jabuke, jedva veličine nokta. Na hiljade njih. Te noći su se smežurale i onda opale. Otišao je čitav prinos.
„Momci, ne znam šta da kažem", naposletku priznade Almen.
„Ti si ostao bez reči?“, upita Han. Adimov brat bio je tamnije kose, na majku, i visok za svojih petnaest godina. „Ujače, ti obično pričaš kao zabavljač koji je pola večeri pio žestoko piće!" Han je voleo da se pravi hrabar pred svojim bratom, da bi i njega okuražio, sada kada je postao glava porodice. Ali ponekad je dobro brinuti.
A Almen se zabrinuo. Veoma zabrinuo.
„Jedva da nam je ostalo žita za nedelju dana", tiho kaza Adin. „A ono što smo dobili, dobili smo tako što smo obećali deo prinosa u zamenu za to. Sada nam niko ništa neće dati. Niko ništa nema.
Taj jabukar je jedan od najvećih u kraju; pola ljudi u selu u nekom trenutku radi u njemu. Zavise od njega. Potreban im je. Tako mnogo hrane se kvari, a zalihe su se istrošile za vreme one neprirodne zime...
A tu je i onaj slučaj u kom je Greger poginuo. Čovek je samo zamakao za jedan ugao, tamo u Neginskom mostu, i jednostavno nestao. Kada su ljudi otišli da ga traže, našli su samo izvitopereno drvo golih grana i sivo-belog debla, koje se osećalo na sumpor.
Te noći je na nekoliko vrata bio nažvrljan Zmajev očnjak. Ljudi su sve bojažljiviji. Almen bi ih nekada sve do jednog nazvao budalama, koje se štrecaju na svaku senku i vide krvave Troloke pod svakim kamenom.
Sada... pa, sada više nije tako siguran. Baci pogled na istok, prema Tar Valonu. Da li su možda veštice krive zbog toga što je sav rod propao? Mrzi to što je tako blizu njihovog gnezda, ali Alisi je potrebna pomoć.
Ono drvo su sasekli i spalili ga. Na trgu se i dalje oseća smrad sumpora.
„Ujače?“, nelagodno upita Han. „Šta... šta da radimo?"
„Ja...“ Zaista, šta da rade? „Plamen me spalio, ali trebalo bi da se svi pokupimo i odemo u Kaemlin. Siguran sam da je nova kraljica do sada već sve sredila tamo. Možemo da razrešimo moje nevolje sa zakonom. Ko je ikada čuo da je nekome ucenjena glava zbog toga što je u javnosti podržavao kraljicu?" A onda je shvatio da brblja. Dečaci su ga samo gledali.
„Ne“, nastavi Almen. „Plamen me spalio, momci, ali nije tako. Ne možemo da odemo. Moramo da nastavimo da radimo. Ovo nije ništa gore nego kada sam ja pre dvadeset godina zbog kasnog mraza ostao bez roda na celoj jednoj njivi. Svetlosti mi, preživećemo ovo.“