Stabla su delovala zdravo. Nijedno nisu napale bube; lišće jeste malo požutelo, ali i dalje je zdravo. Istina, pupoljci su okasneli i jabuke su rasle sporo - ali jesu rasle.
„Hane“, reče Almen, iznenadivši samog sebe. „Znaš onu sekiru tvog oca što je malo okrnjena? Zašto ne bi otišao da je odneseš na oštrenje? Adine, idi da dovedeš Usoa i Mura sa njihovim kolicima. Probraćemo ove opale jabuke i videti ima li nekih koje nisu previše trule. Možda će ih svinje jesti." Bar su im ostale dve svinje - ali se ovog proleća nisu oprasile.
Dečaci su se kolebali.
„Hajde, polazite", kaza im Almen. „To što nam se ovo desilo ne znači da možemo da lenčarimo.“
Dečaci poslušno odjuriše. Nađi deci posla da im nesreća ne nađe posao. Ako rade, neće razmišljati o budućnosti.
Ali njemu to ne može da pomogne. Naslonio se na tarabu, osećajući grube daske pod rukama. Onaj vetar mu opet zategnu košulju. Adrina ga je uvek terala da je tutka u pantalone, ali sada kada je preminula... pa, nikada nije voleo da je nosi na taj način.
A onda ju je svejedno upasao.
U vazduhu se osećao nekakav loš miris. Bio je ustajao, kao vazduh u gradovima. Muve su zazujale oko usahlih grudvica koje su nekada bile jabuke.
Almen je već dugo živ. Nikad nije računao koliko; Adrina je to radila. To nije bitno. Zna da je proživeo mnogo godina i to je to.
Imao je prilike da vidi kako bube napadaju useve; viđao je kako usevi propadaju zbog poplava, suša ili nemara. Ali za sve svoje godine, nikada nije video ništa ni nalik ovome. Ovo je nešto zlo. Selo već gladuje. Ne pričaju o tome kada su deca ili mladež u blizini. Odrasli samo potajno daju sve što mogu mlađima i ženama koje doje. Ali kravama presušuje mleko, zalihe hrane se kvare, a usevi venu.
U pismu u njegovom džepu stajalo je da su njegovo imanje bili napali neki najamnici koji su tuda prolazili. Nikoga nisu povredili, ali oteli su svaku trunčicu hrane. Njegovi sinovi preživeli su samo zahvaljujući tome što su povadili napola zelen krompir i njega kuvali. Devetnaest od svakih dvadeset krompira istrulilo je u zemlji; iako su iznad zemlje biljke bile zelene, plodovi behu neobjašnjivo puni crva.
Na desetine okolnih sela isto tako se patilo. Nigde nije bilo hrane. Čak je i Tar Valonu teško da prehrani svoje stanovništvo.
Zureći niz te uredne, savršene redove beskorisnih jabukovih stabala, Almen je osetio kako ga sve pritiska - pokušaji da ostane vedar, kako sav trud i rad njegove sestre propada. Te jabuke... trebalo je da one spasu selo - i njegove sinove.
Trbuh mu zakrča. To često radi u poslednje vreme.
To je to, zar ne?, pomislio je, zureći u skoro uvelu travu na tlu. Borba je upravo okončana.
Almen se poguri, osećajući težinu bremena na svojim plećima. Adrina, pomislio je. Bilo je vreme kada se on lako smejao i kada je bio pričljiv. Sada se osećao istrošeno, kao taraba koja je brušena i brušena peskom, sve dok od nje nije ostao samo iver. Možda je vreme da digne ruke od svega.
Onda oseti nešto na vratu. Toplinu.
Oklevajući, umorno diže pogled ka nebu. Lice mu je bilo okupano sunčevom svetlošću. Usta mu se sama od sebe rastvoriše; dugo je prošlo otkad je poslednji put video čistu sunčevu svetlost. Prosijavala je kroz veliki otvor između oblaka, donoseći sa sobom utehu, kao da je toplota pećnice u kojoj se peče vekna Adrininog debelog hleba od kiselog testa.
Almen ustade, pa zakloni oči dlanom. Udahnu dugo i duboko, a onda oseti miris... jabukovih cvetova? Zatečeno se okrenu.
Jabuke cvetaju.
To je potpuno besmisleno. Protrlja oči, ali to nije raspršilo taj prizor. Sve do jedne jabuke behu u cvatu - beli behar promaljao se između lišća. Muve su se zujeći digle u vazduh i odletele na vetru. Tamni komadići jabuka na tlu istopili su se, kao vosak pred plamenom. Za nekoliko trenutaka, od njih nije ostalo ništa - čak ni sok. Tle ih je upilo.
Šta se dešava? Jabuka ne cveta dva puta. Da li je on to poludeo?
Na stazi koja vodi pored jabukara začuše se tihi koraci. Almen se smesta okrenu i ugleda jednog visokog mladića kako dolazi iz smera podnožja brda.
Imao je tamnoriđu kosu i bio u otrcanoj odeći: smeđem ogrtaču sa širokom rukavima i jednostavnoj lanenoj košulji ispod njega. Čakšire su mu bile lepše - crne i tanano izvezene zlatnom srmom po rubovima nogavica.
„Hej, stranče", viknu Almen, dižući ruku, ne znajući šta drugo da kaže. Čak nije ni siguran je li zaista video to što misli da je video. „Jesi li... jesi li se izgubio u brdima?"
Čovek stade, pa se odsečno okrenu. Kao da se iznenadio što je tu zatekao Almena, koji se lecnu kada shvati da se čoveku leva ruka završava patrljkom.
Stranac se osvrnu pa duboko udahnu. „Ne. Nisam izgubljen. Napokon. Čini mi se kao da je mnogo vremena prošlo otkad sam poslednji put razumeo kuda staza preda mnom vodi."
Almen se počeša po obrazu. Plamen ga spalio, ni tu se nije lepo obrijao. Ruka mu se toliko trese da može i da batali brijanje. „Nisi izgubljen? Sine, ta putanjica vodi samo do padina Zmajeve planine. To područje je izlovljeno, ako si se nadao da ćeš tamo naći neku divljač. Tamo više nema ničega korisnog."
„Ne bih baš tako rekao", odgovori mu stranac, osvrćući se. „Ako se dovoljno pomno zagledaš, uvek ima nečega što može da se iskoristi. Ne smeš da predugo zuriš u to. Ravnoteža se krije u tome da moraš da učiš, ali ne budeš ophrvan."
Almen prekrsti ruke. To što taj čovek priča... kao da vode dva različita razgovora. Možda mladić nije čist u glavi. Ali ima nečeg u vezi s njim. Njegovo držanje, spokojna oštrina njegovog pogleda. Almenu iz nekog razloga dođe da se ispravi i otrese košulju kako bi delovao urednije.
„Poznajem li te ja?“, upita Almen. Nešto u vezi s tim mladićem bilo mu je poznato.
„Da", odgovori mu dečko, pa klimnu prema jabukaru. „Pozovi radnike i pokupite ove jabuke. Biće vam preko potrebne u danima koji će uslediti."
„Jabuke?", upita Almen okrećući se. „Ali..." On se ukoči. Grane su se povijale pod novim i zrelim crvenim jabukama. Cvetovi koje je maločas video popadali su i zastrli tle belinom, kao sneg.
Jabuke kao da su blistale. Nije ih bilo samo na desetine na svakom drvetu, već na stotine. Više nego što bi trebalo da uopšte može biti na jednom drvetu - i svaka od njih je savršeno zrela.
„Zaista ludim", izusti Almen, opet se okrećući prema strancu.
„Ne ludiš ti, prijatelju", odgovori mu ovaj, „već čitav svet. Brzo poberi te jabuke. Mislim da će ga moje prisustvo neko vreme zadržati i da će sve što sada ubereš biti bezbedno od njegovog dodira."
Taj glas... Te oči, kao sivi dragulji izbrušeni i utisnuti u njegovo lice. „Zaista te znam", reče Almen, sećajući se dvojice neobičnih mladića koje je pre nekoliko godina povezao taljigama. „Svetlosti! Ti si on, zar ne? Onaj o kom pričaju?"
Čovek uzvrati Almenu pogled. Pogledavši ga pravo u te oči, Almen oseti nekakav neobičan spokoj. „To je vrlo verovatno“, odgovori mladić. „O meni se često priča." Nasmeši se, pa se okrenu i nastavi niz stazu.
„Čekaj", viknu Almen i diže ruku prema čoveku koji jedino može da bude Ponovorođeni Zmaj. „Kuda ćeš?“
Čovek se osvrnu i malčice namršti. „Da uradim nešto što sam odlagao. Sumnjam da će ona biti srećna kada čuje šta imam da joj kažem."
Almen spusti ruku, gledajući kako stranac odlazi niz stazu između dva ograđena voćnjaka, u kojima su stabla bila krcata jabukama crvenim kao krv. Almenu se na tren učini da vidi nešto oko tog čoveka. Nekakvu zakrivljenu i zamreškanu svetlost u vazduhu.
Almen je gledao stranca sve dok mu nije nestao s vidika, a onda potrča prema Alisinoj kući. Minuo ga je stari bol u kuku i osećao se kao da može da pretrči deset liga. Na pola puta do kuće, sreo je Adima i dva radnika koji su išli u jabukar. Zabrinuto su ga pogledali kada je stao.