Ne mogavši da priča, Almenu se okrenu i pokaza ka jabukaru. Zelenilo je bilo načičkano crvenim tačkicama.
„Šta je to?“, upita Uso, trljajući se po duguljastom licu. Mur začkilji, pa potrča prema voćnjaku.
„Sve okupite", zadihano reče Almen. „Sve iz sela, iz okolnih sela, prolaznike na putu. Sve. Dovedite ih ovamo da beru."
„Šta da beru?", namršteno ga upita Adim.
„Jabuke", odvrati Almen. „Šta drugo raste na krvavom jabukovom drveću! Slušaj, moramo da uberemo sve i jednu jabuku pre večeri. Jesi li me čuo? Polazi! Pronesi glas! Ipak će biti berbe!"
Naravno, otrčali su da pogledaju. Nije mogao da ih krivi zbog toga. Almen produži prema kući, usput primetivši da trava oko njega deluje zelenije i zdravije.
Zagleda se prema istoku. Osećao je kako ga nešto vuče. Nešto ga lagano privlači da pođe u smeru kuda se stranac zaputio.
Prvo jabuke, pomislio je. A onda... pa, videće.
2
Pitanja predvodništva
Grmljavina je zatutnjala, tiho i zlokobno poput režanja neke daleke zveri. Perin diže pogled ka nebu. Pre nekoliko dana, sveprisutni pokrivač oblaka zacrneo se kao pred užasnu oluju. Ali kiša je samo sipila.
Još jedan prasak pronese se vazduhom. Nije sevalo. Perin potapša Stamenog po vratu; konj je mirisao usplahireno - ratoborno i znojavo. Konj nije jedini. Taj miris pronosio se iznad čitave njegove ogromne vojske, koja se sastojala od vojnika i od izbeglica, dok je gacala po blatnjavom tlu. Toliko ljudi stvara sopstvenu grmljavinu, od koraka, bata kopita, okretanja točkova i dovikivanja muškaraca i žena.
Skoro da su stigli do puta za Džehanu. Perin je prvobitno nameravao da ga pređe i nastavi ka severu, prema Andoru. Međutim, mnogo je vremena izgubio zbog bolesti koja je zahvatila njegov tabor - oba Aša’mana samo što nisu umrla. A onda ih je to blato još više usporilo. Sve u svemu, prošlo je više od mesec dana otkad su otišli iz Maldena, a prešli su tek onoliko koliko se Perin prvobitno nadao da će preći za nedelju dana.
Perin gurnu ruku u džep kaputa i napipa malu kovačku slagalicu. Našli su je u Maldenu i on je počeo da se igra njom. Za sada mu nije pošlo za rukom da je otvori. Složeniju od te u životu nije video.
Od gazda Gila i ljudi koje je Perin poslao napred s potrepštinama nije bilo ni traga ni glasa. Grejdiju je pošlo za rukom da otvori nekoliko malih kapija i kroz njih pošalje izviđače da ih potraže, ali ovi su se vratili bez ikakvih vesti. Perin je počeo da se brine zbog njih.
„Milostivi?" zapita ga jedan čovek. Stajao je pored Perinovog konja. Tarn je bio vižljast i kovrdžave kose i brade, koje je uvezao kožnim vrpcama. U petlji za pojasom nosio je ratničku sekiru - opaku stvar sa šiljkom iza sečiva.
„Ne možemo mnogo da vam platimo", reče mu Perin. „Tvoji ljudi nemaju konje?"
„Ne, milostivi", odgovori Tarn, bacajući pogled ka sadrugovima. „Džar je imao konja, ali pojeli smo ga pre nekoliko nedelja." Tarn je mirisao prljavo i kao da se dugo nije kupao, a iznad tih mirisa osećala se nekakva čudna ustajalost. Da mu nisu osećanja obamrla? „Ako nemaš ništa protiv, milostivi - plata može da čeka. Ako imaš hrane... pa, to će za sada biti dovoljno."
Trebalo bi da ih oteram, pomislio je Perin. Već imamo previše gladnih usta. Svetlosti, trebalo bi da se rešava ljudi. Ali ti pred njim izgledaju kao da su vešti sa oružjem, pa će se nesumnjivo okrenuti pljačkanju ako ih on otera.
„Pođite niz red", kaza Perin. „Nađite čoveka po imenu Tam al’Tor - to je jedan stameni čovek, obučen kao seljak. Trebalo bi da svako može da vam ga pokaže. Recite mu da ste razgovarali s Perinom i da sam ja kazao da vas primi u službu, a da ćete dobijati hranu."
Prljavi ljudi se opustiše, a njihov vižljasti vođa čak stade da miriše zahvalno. Zahvalno! Plaćenici - možda i razbojnici - zahvalni su što će raditi samo za hranu. Svet je u takvom stanju.
„Reci mi, milostivi", poče Tarn kada njegova skupina krenu niz povorku izbeglica. „Da li zaista imate hranu?"
„Imamo", odgovori mu Perin. „Upravo sam ti rekao."
„A ne kvari se za noć?"
„Naravno da se ne kvari", strogo odvrati Perin. „Ne ako se čuva kako treba." Možda ima žiška u nešto žita, ali je jestivo. Čoveku je to izgleda bilo jednako neverovatno kao da je Perin kazao da će njegovim kolima ubrzo izrasti krila, pa će poleteti ka planinama.
„Sada polazi", reče mu Perin. „I pazi da svojim ljudima kažeš da se kod nas zna red. Nema tuče, niti krađe. Ako makar nanjušim da pravite nevolje, izletećete naglavačke."
„Da, milostivi", odgovori Tam, pa požuri da se pridruži svojim ljudima. Mirisao je iskreno. Tamu neće biti drago što sada mora da pazi na još jednu plaćeničku družinu, ali Šaidoi su i dalje tamo negde. Većina njih je izgleda krenula na istok. Ali pošto Perinova vojska putuje tako sporo, brinuo je zbog mogućnosti da se Aijeli predomisle i vrate se da ga napadnu.
Mamuznu Stamenog napred, praćen dvojicom Dvorečana. Pošto Arama više nema, Dvorečani su - nažalost - preuzeli na sebe da Perinu obezbeđuju telohranitelje. Današnje dosade su Vil al’Sin i Rid Soalen. Perin je pokušao da ih izgrdi zbog toga, ali bili su uporni - a on je morao da se nosi s većim mukama, pri čemu oni čudni snovi koji ga opsedaju nisu najmanje od svih. Jeziva snoviđenja o trudu u kovačnici i nemoći da napravi bilo šta što nešto vredi.
Ne razmišljaj o tome, pomislio je, jašući uz dugu povorku, dok su ga Al’Sin i Soalen pratili. Imaš dovoljno košmara i najavi. Najpre se postaraj za njih.
Oko njega se pružala livada, mada je trava požutela, a s nezadovoljstvom je primetio nekoliko velikih površina uvelog i trulog poljskog cveća. Prolećne kiše su većinu takvog zemljišta pretvorile u blatišta. Čak i da se ne uzmu u obzir mehurovi zla i blato, sporo je putovati s toliko izbeglica. Sve je trajalo duže nego što je očekivao, uključujući i napuštanje Maldena.
Vojska je gacala po blatu; čakšire i suknje većine izbeglica bile su kaljave, a u vazduhu se osećao njihov težak miris. Perin se približio čelu povorke, prolazeći pored konjanika s crvenim oklopnim prsnicima, uspravljenim dugim kopljima i kalpacima nalik na grebenaste zdele. Krilata garda Majena. Na čelu im je jahao lord Galen, držeći na boku svoj kalpak s crvenom perjanicom. Držanje mu je bilo ukočeno toliko da bi čovek pomislio da jaše u nekoj svečanoj povorci, ali ono njegovo jedno oko oštro je osmatralo okolinu. On je dobar vojnik. U toj vojsci ima mnogo dobrih vojnika, mada je ponekad teško kao savijanje potkovica sprečiti ih da se ne pokolju.
„Lorde Perine!“, začu se nečiji glas. Bio je to Arganda, prvi kapetan Geldana, koji se na visokom uškopljenom doratu probio kroz majenske redove. Njegovi vojnici jahali su u širokoj povorci pored Majenaca - otkad se Alijandra vratila, Arganda je bio čvrsto rešen da izdejstvuje ravnopravno ponašanje prema svom odredu. Žalio se da Krilata garda često jaše na čelu. Mesto da podstiče dalje rasprave, Perin je naredio da njihove povorke jašu jedna pored druge.
„Je li to bila još jedna plaćenička družina?", zatraži da čuje Arganda, zauzdavajući konja pored Perinovog.
„Veoma mala“, odgovori Perin. „Verovatno su nekada bili straža nekog sitnog velmože iz jednog od okolnih gradova."
„Otpadnici." Arganda pljunu u stranu. „Trebalo je da me pozoveš. Moja kraljica bi ih obesila! Ne zaboravi da smo sada u Geldanu."
„Tvoja kraljica se meni zavetovala na vernost", odvrati Perin kada stigoše do čela povorke. „Nikoga nećemo da vešamo ako nemamo dokaze o njihovim zločinima. Kada se svi vrate gde im je mesto, možeš da počneš da razvrstavaš najamnike kako bi video da li nekoga od njih možeš da optužiš. Do tada, to su samo gladni ljudi koji žele nekoga da slede."