Uvek.
„Ne“, odlučno mu reče Perin. „Nekada si bio kao ja. Ne pomaže da misliš drugačije."
Ovde pomaže, Mladi Biče, posla mu Noam. Ovde pomaže.
To jeste tačno. Zašto je Perin toliko uporan kada je o tome reč? Ali Skakač ga je tu poslao. Zašto bi Nesputani znao odgovor? To što ga je video, to što zna ko je on bio, ponovo je probudilo sve Perinove strahove. Pomirio se sa sobom, ali eto čoveka koji se u potpunosti prepustio vuku.
Perin se toga užasavao. To je stalo između njega i vukova. Zašto bi ga Skakač poslao tu sada kada je to savladao? Nesputani oseti njegovu zbunjenost. Kost nestade, a Nesputani spusti glavu na šape, gledajući Perina.
Noam - skoro potpuno sišavši s uma - razmišljao je samo o tome kako da se oslobodi i kako da ubija; bio je opasnost za sve oko sebe. Toga više nema. Nesputani izgleda spokojno. Kada su oslobodili Noama, Perin se brinuo da će taj čovek umreti brzo, ali izgleda da je živ i zdrav. Makar živ - Perin ne može da oceni njegovo zdravlje na osnovu toga kako taj čovek izgleda u vučjem snu.
Ipak, um Nesputanog sada je u daleko boljem stanju. Perin se namršti. Moiraina mu je kazala da u umu onog stvorenja nije ostalo ništa od Noama.
„Nesputani", reče mu Perin. „Šta ti misliš o svetu ljudi?"
Perina smesta zasu niz slika. Bol. Tuga. Uvenuli usevi. Bol. Veliki, debeli, napola pijan čovek kako tuče lepu ženu. Bol. Vatra. Strah, tuga. Bol.
Perin se zatetura. Nesputani nastavi da šalje slike. Jednu za drugom. Grob. Manji grob pored njega, kao za dete. Sve veća vatra. Perin je sada prepoznao Noamovog brata, mada onda nije delovao opasno - potpuno pobesneo.
Bila je to prava poplava, bilo je to previše. Perin poče da zavija. Da oplakuje život koji je Noam vodio, tu jadikovku tuge i bola. Nije ni čudo što je taj čovek odabrao da živi kao vuk.
Slike prestaše da ga zasipaju, a Nesputani okrenu glavu. Perin shvati da se bori za dah.
Dar, posla mu Nesputani.
„Svetlosti", prošapta Perin. „To je bio tvoj izbor, zar ne? Namerno si izabrao vuka."
Nesputani sklopi oči.
„Mislio sam da će me preuzeti ako se ne pazim", kaza mu Perin.
Vuk je spokoj, posla mu Nesputani.
„Da“, saglasi se Perin i spusti ruku na vučju glavu. „Razumem."
Nesputani je uravnotežen. Njegova ravnoteža drugačija je od Elijasove. Drugačija i od one koju je Perin našao. On razume. To ne znači da nije opasno ako dopusti da izgubi vlast nad sobom. Ali bilo mu je potrebno da spozna taj krajnji spokoj. Taj poslednji deo sebe.
Hvala ti, posla Perin. Slika vuka po imenu Mladi Bik i čoveka po imenu Perin kako stoje jedan pored drugog, na vrhu nekog brda, a mirisi su im jedan te isti miris. Posla tu sliku daleko od sebe, što je snažnije mogao. I Nesputanom i obližnjim vukovima. Svima koji su hteli da slušaju.
Hvala ti.
„Dovije’andi se tovja sagain“, reče Olver bacajući kockice. One se zakotrljaše po platnenom podu šatora. Olver se nasmeši kada se zaustaviše. Sve same crne tačkice, bez vijugavih linija ili trouglova. Baš srečno bacanje.
Olver pomeri svoju figuricu po platnenoj tabli za igru zmija i lisica koju mu je otac napravio. Olvera zaboli svaki put kada vidi tu tablu. Podseća ga na oca. Ali to nije pokazivao i nije dozvoljavao da to iko sazna. Ratnici ne plaču. Sem toga, jednog dana će on naći onog Šaidoa koji mu je ubio oca. Onda će se Olver osvetiti.
Takve stvari rade ljudi kada su ratnici. Mislio je da će mu Met pomoći, kada završi s tom Poslednjom bitkom. Tada će već biti dužan Olveru, i to ne samo za sve ono vreme koje je Olver proveo u ulozi Metovog ličnog glasnika - već i za sve što im je otkrio o zmijama i lisicama.
Talmanes je sedeo u stolici pored Olvera. Ćutljivi čovek čitao je knjigu i tek ovlaš pazio na igru. Nije ni izbliza tako dobar igrač kao Noel ili Tom, mada Talmanesa nisu ni poslali da se igra sa Olverom, već da pazi na njega.
Met nije hteo da sazna da je on otišao u kulu Gendžei, ostavljajući Olvera za sobom. Pa, Olver nije budala i zna šta se dešava. Nije ljut, zapravo. Noel je dobar izbor, a ako je Met mogao da povede samo dvojicu... pa, Noel se bori bolje od Olvera. Zato je imalo smisla da on pođe.
Ali sledećeg puta Olver će birati. A onda bi Metu bilo bolje da bude dobar, inače će on biti ostavljen.
„Talmanese, tvoje bacanje", reče mu Olver.
Talmanes nešto promumla, pa baci šaku kockica i ne skrećući pogled s knjige. On je dobar čovek, ali pomalo je uštogljen. Olver ne bi izabrao takvog čoveka za noć koja treba da se provede u pijančenju i jurenju služavki. Čim Olver poraste dovoljno da pije i juri služavke. Mislio je da će biti spreman za jedno godinu dana, ili tako nešto.
Olver pomeri zmije i lisice, a onda uze kockice za novo bacanje. Sve je on smislio. Šaidoa ima mnogo, a on nema predstave kako da nađe onoga koji je ubio njegove roditelje. Ali Aelfini mogu da odgovaraju na pitanja. Čuo je Meta kako priča o tome. I tako će Olver doći do svojih odgovora, pa uloviti tog čoveka. Lako kao da jaše konja. Samo mora da pre toga vežba s Družinom, da bi mogao da se bori dovoljno dobro i da završi to što mora da završi.
Baci kockice. Još jedan pun krug. Olver se nasmeši, pa pomeri svoju figuricu prema središtu table, napola izgubljen u mislima i sanjarenju o danu kada će se napokon propisno osvetiti.
Pomeri figuricu još jednom, pa se ukoči.
Figurica mu se nalazila u središtu.
„Pobedio sam!“, uzviknu.
Talmanes diže pogled, a lulu koja mu je bila u ustima sad spusti. On naheri glavu zureći u tablu. „Plamen me spalio", promrmlja. „Mora da smo pogrešno izbrojali, ili...“
„Pogrešno izbrojali?"
„Mislim..." Talmanes je delovao zatečeno. „Ne možeš da pobediš. U toj igri ne može da se pobedi. Jednostavno ne može."
To su gluposti. Zašto bi Olver igrao ako ne može da se pobedi? Nasmeši se, gledajući tablu. Zmije i lisice delilo je jedno bacanje od toga da se dokopaju njegove figurice i da on izgubi igru. Ali ovoga puta, stigao je sve do spoljnog prstena i nazad. Pobedio je.
I sva sreća. Već je počeo da misli da mu to nikada neće poći za rukom.
Olver ustade da protegne noge. Talmanes ustade iz stolice i čučnu pored table, češkajući se po bradi dok se pramičak dima lenjo izvijao iz njegove lule.
„Nadam se da će se Met ubrzo vratiti", reče Olver.
„Siguran sam da hoće", odgovori mu Talmanes. „Posao na koji ga je poslalo njeno veličanstvo ne bi trebalo da traje još dugo." To je laž koju su kazali Olveru - da su Met, Tom i Noel pošli na neki tajni zadatak na koji ih je poslala kraljica. Pa, to je samo još jedan razlog zbog kojeg će mu Met biti dužan. Zaista, Met ponekad ume da bude tako uštogljen i da se ponaša kao da Olver ne ume da se stara o sebi.
Olver odmahnu glavom, pa priđe zidu šatora, gde su Metove hartije bile naslagane u iščekivanju njegovog povratka. Tu je Olver primetio nešto zanimljivo kako viri između dva lista. Nešto crveno, kao krv. Pruži ruku i između dva lista hartije izvuče izgužvano pismo. Bilo je zapečaćeno grumenom voska.
Olver se namršti, prevrćući pisamce u rukama. Video je kako ga Met nosi sa sobom. Zašto ga nije otvorio? To je potpuno nepristojno. Setejl se naporno trudila da objasni Olveru šta je pristojno ponašanje, i premda većina onoga što mu je pričala nema nikakvog smisla - on je samo klimao glavom kako bi ga ona pustila da se pribije uz nju - siguran je da je pravilno da otvoriš pisma koja ti ljudi šalju, a onda da ljubazno odgovoriš na njih.
Prevrtao je pismo iznova i iznova, a onda slegnuo ramenima i polomio pečat. Olver je Metov lični glasnik, sve zvanično i tako to. Nije nimalo čudno što Met ponekad zaboravlja stvari, ali Olverov je posao da se stara o njemu. Sada kada više nema Lopina, Metu će biti potrebna dodatna briga. To je jedan od razloga zašto je Olver ostao s Družinom. Nije siguran šta bi Met radio bez njega.