On razmota pismo i otkri da je u njemu bilo jedno malo kruto parče hartije. Namršti se, pokušavajući da razabere reči. Sada već dosta dobro čita, uglavnom zahvaljujući Setejl, ali neke reči mu i dalje zadaju muku. Počeša se po glavi. „Talmanese“, pozva ga. „Verovatno bi trebalo da pročitaš ovo.“
„Šta je to?“, upita ga čovek, dižući pogled sa igre. „Čekaj! Olvere, šta to radiš? To nije smelo da se otvori!" Čovek ustade i priđe da zgrabi hartiju iz Olverovih ruku.
„Ali...“, zausti Olver.
„Lord Met ga nije otvorio", prekide ga Talmanes. „Znao je da će nas to umešati u politiku Bele kule. Čekao je sve one nedelje! Vidi šta si sada uradio. Pitam se možemo li ga vratiti unutra..."
„Talmanese", bio je uporan Olver. „Mislim da je važno."
Talmanes se pokoleba. Na tren je delovao rastrzano, a onda je digao pismo tako da ga je svetlost bolje obasjala. Pročitao ga je brzo, delujući kao dečak koji krade hranu s taljiga nekog uličnog prodavca i trpa je u usta pre nego što ga otkriju.
Talmanes opsova sebi u bradu. Ponovo pročita to pismo, pa onda opsova daleko glasnije. Zgrabi mač, koji je ostavio po strani, pa izjuri iz šatora. Pismo je ostavio na podu.
Olver ga uze i opet pregleda, sričući reći koje prvi put nije razumeo.
Metrime,
Ako si otvorio ovo, znači da sam ja mrtva. Nameravala sam da se vratim i da te za svega jedan dan razrešim tvog zaveta. Međutim, moj zadatak je zamršen i mnoge stvari mogu da pođu po zlu, tako da su veliki izgledi da neću preživeti. Moram da znam da sam ostavila nekoga ko će završiti ovaj posao.
Srećom, ako postoji nešto na šta mogu da se oslonom, to je tvoja radoznalost. Pretpostavljam da si izdržao nekoliko dana pre nego što si otvorio ovo pismo, što je bilo dovoljno dugo da se ja vratim, da sam to mogla. Stoga, ovaj zadatak pada na tebe.
U Kaemlinu postoji Putna kapija. Čuvana je, zaprečena i smatra se bezbednom. Nije.
Ogromna vojska Nakota Senke kreće se kroz Puteve prema Kaemlinu. Ne znam kada su tačno krenuh, ali trebalo bi da ima dovoljno vremena da se zaustave. Moraš dopreti do kraljice i ubediti je da uništi Putnu kapiju. To se može izvesti; neće biti dovoljno da se samo zazida. Ako ne možeš da je uništiš, kraljica mora da čuva to mesto svim svojim snagama.
Ako ovo ne uradiš, bojim se da će Kaemlin biti izgubljen pre kraja ovog meseca.
Srdačno,
Olver se počeša po bradi. Šta je Putna kapija? Učinilo mu se da je čuo Meta i Toma kako pričaju o njima. Uze pismo i izađe iz šatora.
Talmanes je stajao neposredno ispred šatora i gledao ka istoku. Ka Kaemlinu. Na obzorju je blistao crvenkasti sjaj, iznad čitavog grada. Veći nego drugim noćima.
„Svetlost nas saklonila", prošapta Talmanes. „Gori. Grad je u plamenu." Odmahnu glavom, kao da hoće da je razbistri, pa onda diže uzbunu. „Na oružje! Troloci u Kaemlinu! Grad je u ratu! Ljudi, na oružje! Plamen me spalio, moramo da uđemo u grad i spasemo one zmajeve! Ako padnu Senci u ruke - svi smo pokojni!"
Olver razrogačeno spusti pismo. Troloci u Kaemlinu? To će biti isto kao Šaidoi u Kairhijenu, samo gore.
On požuri u Metov šator, spotičući se preko čilima, pa se baci na kolena pored svog ležaja. Žurno raspara šav sa strane. Vuna iskoči kroz rupu u dušeku. On gurnu ruku unutra, pipajući po dušeku, pa izvadi veliki nož koji je tu sakrio. Nož je bio u kožnim koricama. Uzeo ga je od jednog od komornika Družine - Bergevina - kada ovaj nije obraćao pažnju.
Olver se nakon Kairhijena zakleo sebi da nikada više neće biti kukavica. Zgrabio je veliki nož obema rukama, tako da su mu prsti prebledeli, pa izjurio iz šatora.
Vreme je za bitku.
Bariga se zatetura prolazeći pored panja jednog izvaljenog drveta. Krv mu je s veđa kapala na zemlju, a koprive prekrivene tamnim pegama kao da su je upijale, hraneći se njegovim životom. Prinese drhtavu ruku čelu. Zavoj je bio potpuno natopljen.
Nema vremena za zaustavljanje. Nema vremena! Naterao se da se digne na noge i žurno se zateturao kroz uveli zubolist. Pokušao je da ne obraća pažnju na crne pege na biljkama. Pustoš, ušao je u Pustoš. Ali šta je drugo mogao? Troloci divljaju na jugu; sve kule su pale. Kandor je pao.
Bariga se spotače i pade na zemlju. Zastenja i okrenu se, boreći se za vazduh. Nalazio se u jednoj udolini između dva brda, severno od kule Hit. Njegova nekada lepa odeća - kaput i prsluk od skupog somota - bila je pocepana i krvava. Smrdeo je na dim, a kada bi sklopio oči video bi Troloke kako napadaju njegov karavan i kolju njegove sluge i vojnike.
Svi su pali. Tum, Jang... obojica mrtvi. Svetlosti, svi su mrtvi.
Bariga zadrhta. Kako je došlo do toga? On je samo trgovac. Trebalo je da poslušam Rebeka, pomislio je. Dim se dizao s kule Hit iza njega. Tamo se njegov karavan zaputio. Kako je moguće da se sve to dešava?
Mora nastaviti da se kreće. Na istok. Poći će ka Arafelu. Druge Krajine nisu mogle da padnu, zar ne?
Pope se uz jednu padinu, grabeći kratku divlju lozu. Kao da hvata crve. Obuzima ga vrtoglavica. Stiže do vrha brda, a ceo svet se zavrte oko njega. Pade tu, dok mu je krv curila sa zavoja.
Nešto se ispred njega pomeri. On trepnu. Oni oblaci na nebu nose oluju. Pred njim su bile tri prilike u crnoj i smeđoj odeći i približavale su mu se gipkim i skladnim koracima. Mirdraali!
Ne. On trepnu da očisti oči od suza i krvi. Ne, to nisu Mirdraali. Bili su to ljudi, s crvenim velovima preko lica. Hodali su pogureno, pogledom šestareći po okolini, s kratkim kopljima na leđima.
„Hvala Svetlosti.", prošapta. „Aijeli." Bio je u Andoru kada je Rand al’Tor došao. Svi znaju da Aijeli slede Ponovorođenog Zmaja. Ukrotio ih je.
Bezbedan sam!
Jedan Aijel priđe Barigi. Zašto mu je veo crven? To je neobično. Aijelove tamne oči bile su staklaste i okrutne. Aijel skinu veo i otkri nasmejano lice.
Zubi su mu bili isturpijani i zašiljeni. Nasmeši se još više, vadeći nož iz korica za pojasom.
Bariga zagrca, gledajući te grozne čeljusti i radost u očima čoveka dok je kretao da ga ubije. To nisu Aijeli. Oni su nešto drugo.
Nešto užasno.
Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, tiho je sedeo u svom snu. Udisao je hladan, svež vazduh. Beli oblaci nežno su lebdeli oko njega, ljubeći mu kožu svojom vlagom.
Njegov noćašnji presto bila je ravna stena na planinskoj padini; kroz oblake je gledao jednu uzanu dolinu. To nije pravo mesto. Nije čak ni Svet snova, ono mesto gde se borio protiv Izgubljenih, za koje mu je kazano da je veoma opasno.
Ne, ovo je jedan od njegovih običnih snova. Sada vlada njima. Ti snovi su mesto gde ima mir da razmišlja, zaklonjen štitovima dok njegovo telo spava pored Min, u njihovom novom logoru podignutom na Merilorskom polju, okruženom Krajišnicima. I Egvena je tamo, sa okupljenim vojskama. Bio je spreman na to. Računao je na to.
Sutra će oni čuti njegove zahteve. Ne ono što će tražiti da ne bi polomio pečate - to će učiniti šta god Egvena kazala. Ne, ovo će biti zahtevi koje će on uputiti svetskim vladarima u zamenu za to što će otići u Šajol Gul i suočiti se s Mračnim. Nije baš siguran šta će raditi ako ga odbiju. Biće im veoma teško da to učine. Ponekad je korisno kada čoveka prati glas da je nerazuman.
Udahnu duboko i spokojno. Tu, u njegovom snu, brda su bila zelena. Onakva kakva je pamtio. U toj bezimenoj dolini ispod njega, zaklonjenoj Maglenim planinama, počeo je svoje putovanje. Ne svoje prvo, niti svoje poslednje - ali možda najvažnije. Sasvim sigurno jedno od najbolnijih.
„A sada sam se vratio", prošapta. „Opet sam se promenio. Čovek se stalno menja."