Veliki lov
Robert Džordan
Ova knjiga posvećena je Lusindi Kulpin, Alu Dempsiju, Tomu Doertiju, Suzan England, Diku Galenu, Keti Grums, Marisi Grums, Vilsonu i Dženet Grums, Džonu Džaroldu, momcima iz Džonson Sitija (Majku Lesliju, Kenetu Lovlesu, Džejmsu D. Lundu i Polu R. Robinsonu), Karlu Lundgrenu, Vilijemu Mek-dugalu, bandi iz Montane (Eldonu Karteru, Reju Grenfelu, Kenu Mileru, Rodu Muru, Diku Šmitu, Reju Sešonsu, Edu Vajldu, Majku Vajldu i Šermanu Vilijamsu), Čarliju Muru, Lujzi Šev Popam Raul, Tedu i Sidniju Rignijevima, Brajanu i Seron Veb i Heder Vud.
Pritekli su mi u pomoć kada je Bog hodao po vodi i istinska Zenica sveta prešla preko mog doma.
I sve što ljudi stvoriše biće uništeno, i Senka će pasti na Saru doba, a Mračni iznova dodirnuti svet. Žene će jecati, a muškarci drhtati dok narodi zemaljski budu kidani poput trule tkanine. Neće ostati ni kamen na kamenu, ni glava na ramenu...
Ali rodiće se protivnik Senke. Ponovo, kao što to beše ranije i kao što će biti, bez kraja i konca. Zmaj će biti Ponovo rođen, i uslediće veliko zapomaganje i naricanje. Odenuće narod u prnje i pepeo; svojim dolaskom opet slomiti svet i raskinuti sve veze. Poput neumoljive zore zaslepiće nas i sagoreti. Ali u Poslednjoj bici Ponovorođeni Zmaj suočiće se sa Senkom i njegova krv doneće nam Svetlost. Roni suze, o narode svetski. Jecaj zbog svog spasenja.
Prolog
Pod Senkom
Čovek koji se predstavljao kao Bors podrugljivo se nasmeja mrmljanju koje je ispunilo zasvođenu odaju kao prigušena graja gusaka. Ali crna svilena maska na njegovom licu sakrila je i grimasu. Bila je ista kao i stotinu drugih koje su skrivale isto toliko lica. Stotinu crnih maski i stotinu pari očiju u pokušaju da otkriju Šta je iza njih skriveno.
Ako posmatrač ne bi bio dovoljno pažljiv, zbog visokih mramornih kamina i zlatnih svetiljki koje su visile sa zasvođene tavanice, zbog raznobojnih tapiserija i zamršenih mozaika na podu, pretpostavio bi da je ogromna soba u nekoj palati. Ako ne bi bio dovoljno pažljiv. Najpre, kamini su bili hladni. Plamenovi jesu poigravali na trupcima debelim poput noge, ali nisu grejali. Zidovi iza tapiserija, kao i tavanica visoko iznad svetiljki, bili su od golog kamena, skoro crnog. Nije bilo prozora i bila su samo dvoja vrata, jedna naspram drugih na krajevima sobe. Delovalo je kao da je neko želeo da soba izgleda poput dvorske odaje za prijem, ali nije mario da se pomuči s nečim više od grubog nacrta i nekoliko jednostavnih detalja.
Bors nije znao gde se odaja nalazi, a mislio je da ni ostali ne znaju. Nije želeo da razmišlja o tome gde bi mogla biti. Dovoljno je što je pozvan. Ni o tome nije želeo da razmišlja, ali na takve pozive odazivao se čak i on.
Popravi svoj plašt, zahvalan što plamenovi ne odaju toplom, inače bi bilo suviše vruće za crnu vunu koja ga je pokrivala od glave do pete. Sva odeća bila mu je crna. Veliki nabori plašta skrivali su da se pogurio kako bi prikrio koliko je zaista visok i zbunili bi svakoga ko bi pokušao da odredi da li je Bors debeo ili mršav. On nije bio jedini potpuno umotan u tkaninu.
Ćutke je posmatrao svoje sadrugove. U njegovom životu strpljenje je bilo veoma značajno. Ako bi dovoljno dugo čekao i pazio, neko bi uvek pogrešio. Izgledalo je kao da većina žena i muškaraca u toj odaji misli kao on; gledali su i ćutke slušali one koji su morali da pričaju. Neki ljudi nisu mogli da podnesu čekanje, niti tišinu, tako da su odavali više no što su bili svesni.
Među gostima su kružile sluge. Beše to vitka zlatokosa mladež koja je nudila vino uz naklon i nemi osmeh. I mladići i devojke nosili su uske bele pantalone i lepršave bele košulje. Bez obzira na pol, kretali su se sa uznemirujućom gracioznošću. Nalikovali su jedni drugima kao jaje jajetu – mladići zgodni koliko devojke lepe. Sumnjao je da bi mogao da ih razlikuje, mada je odlično pamtio lica.
Nasmešena devojka u belom ponudi mu poslužavnik s kristalnim peharima. On uze jedan, ali nije ni pomišljao da pije. Ako bi odbio pehar, delovao bi podozrivo – ili još gore, a to bi moglo biti smrtonosno. Ipak, svašta je moglo biti u piću. Neki od njegovih sadrugova svakako se ne bi bunili ako bi se broj njihovih rivala smanjio, ko god ti nesrećnici bili.
Zapita se besposleno hoće li biti potrebno da posle sastanka sluge budu uklonjene. Sluge čuju sve. Dok se služavka dizala iz naklona, on srete njen pogled iznad slatkog osmeha. Bile su to oči bez izraza, pune ništavila, staklaste – mrtvije od same smrti.
Stresao se dok je ona graciozno odmicala. Podiže pehar do usana pre no što je shvatio Šta radi. Nije ga potreslo ono što je učinjeno devojci. Pre je to bila činjenica da bi, kad god pomisli da je uočio neku slabost kod onih kojima je sada služio, shvatio da su oni ispred njega. Navodna slabost bila bi sasečena s takvom nemilosrdnom preciznošću da je bio zapanjen. I zabrinut. Prvo pravilo njegovog života bilo je da uvek traži slabosti, jer svaka slabost bila je pukotina koju je mogao da čačka, ispituje i preko nje deluje u svoju korist. Ako njegovi sadašnji gospodari, njegovi trenutni gospodari nemaju slabosti...
Pogleda svoje sadrugove i namršti se iza maske. Tu je barem bilo dovoljno slabosti. Odavala ih je usplahirenost, čak i one koji su imali dovoljno pameti da ćute. Ovaj je bio ukočen, ona tamo je povlačila suknju.
Bar četvrtina njih, procenio je, nije se trudila da se preruši, imali su samo maske. Njihova odeća govorila je mnogo. Ispred zlatno-grimizne tapiserije stajala je jedna žena i tiho razgovarala s osobom – nije se videlo da li je muškarac ili žena – pod sivim plaštom i kapuljačom. Bilo je očigledno da je žena odabrala to mesto zato što su boje tapiserije isticale njenu odeću. To što je privlačila pažnju bilo je ogromna glupost, jer je njena skerletna haljina suviše otvorenog dekoltea i ne sasvim duga, tako da su joj se videle zlatne papučice, jasno govorila da je iz Ilijana i da je bogata, možda čak i plemenite krvi.
Nedaleko iza Ilijanke stajaše još jedna žena. Bila je sama, i za divno čudo – ćutala je. Imala je labuđi vrat i bujnu crnu kosu koja joj je u talasima padala ispod struka. Leđa joj behu okrenuta kamenom zidu. Posmatrala je sve. Kod nje nije bilo usplahirenosti, samo staloženog samopouzdanja. To je bilo dostojno divljenja, ali njena koža boje bakra i haljina boje krema s visokom kragnom, koja joj je pokrivala sve sem šaka, a opet bila pripijena uz telo i skoro prozirna, tako da je nagoveštavala sve ali nije otkrivala ništa – govorila je potpuno jasno da je ona od Prve krvi Arad Domana. A ukoliko se Bors nije grdno varao, na levom zglobu nosila je narukvicu sa simbolima svoje kuće. I to su zaista bili simboli njene kuće – ni jedan Domanac plemenite krvi ne bi progutao svoj tvrdoglavi ponos i nosio znake neke druge kuće. To je bilo još gore od gluposti.
Čovek u nebeskoplavom šijenarskom kaputu s visokom kragnom prođe pored njega, oprezno ga odmerivši jednim kratkim pogledom od glave do pete. Njegovo držanje govorilo je da je vojnik – položaj ramena, pogled koji nikad nije dugo zastajao na istom mestu i ruka uvek spremna da posegne za mačem koji nije bio tu – sve je ukazivalo na vojnika.
Bors podrugljivo šmrknu dok je Šijenarac prolazio kraj njega. Stiskao je desnu šaku, a njegov pogled već je tražio opasnost negde drugde.