„Rande“, odjednom kaza Loijal, „mislim da to nije...“
Ljudi naglo pobacaše motke na ulicu od nabijene zemlje; umesto da padne, Trolok ispruženih ruku skoči na Randa.
Nije bilo vremena za razmišljanje. Nagonski isuka mač iz kanija munjevitim pokretom. Mesec se diže nad jezerima. Trolok se zatetura unazad, krkljajući. Zareža i pade.
Na trenutak, svi su bili sleđeni. A onda ljudi – morali su to biti Prijatelji Mraka – pogledaše od umirućeg Troloka na ulici ka Randu s mačem u rukama i Loijalom kraj sebe. Okrenuše se i pobegoše.
Rand je takođe buljio u Troloka. Praznina ga je okružila pre no što mu je šaka dotakla balčak; saidin mu je sijao u umu, mučno ga dozivajući. On skupi snagu i natera prazninu da nestane, pa obliznu usne. Bez nje, sav se naježio od straha.
„Loijale, moramo da se vratimo u gostionicu. Hurin je sam, a oni...“ Zastenja kada ga debela ruka diže u vazduh. Bila je dovoljno duga da mu obe njegove pribije uz grudi. Kosmata šaka držala ga je za grlo. Krajičkom oka video je njušku s kljovama tik iznad glave. Nos mu ispuni ogavni smrad, nešto između ustajalog znoja i svinjca.
Brzo koliko ga je i zgrabila, šaka na njegovom grlu beše otrgnuta. Rand je zapanjeno pogleda i vide debele Ogijerove prste kako drže Troloka za zglob.
„Drži se, Rande.“ Loijal je zvučao kao da se napinje. Ogijerova druga ruka pođe oko Troloka i uhvati onu koja je Randa još držala nad zemljom. „Drži se.“ Rand je mlatarao na sve strane. Iznenada pade. Zateturavši se, načini dva koraka da bi dobio mesta i okrenu se podigavši mač.
Loijal je držao Troloka za zglob i podlakticu druge ruke, stojeći iza njega. Široko mu je raširio ruke, dahćući od napora. Svinjoliki Trolok grleno je režao na svom grubom jeziku, zabacujući glavu u pokušaju da kljovama zakači Loijala. Čizme su im klizile preko prašnjave ulice.
Rand pokuša da pronađe gde bi mogao da ubode Troloka a da ne povredi Loijala, ali Ogijer i Trolok igrali su svoj grubi ples, tako da mu se nije pružila prilika.
Zastenjavši, Trolok oslobodi levu ruku, ali pre no što stiže da se potpuno otrgne, Loijal ga uhvati oko vrata. Trolok posegnu ka svom maču; srpoliko sečivo visilo je na pogrešnoj strani za levu ruku, ali palac po palac, tamni čelik poče da klizi iz kanije. I dalje su se nosili po ulici tako da Rand nije mogao da udari a da ne povredi Loijala.
Moć. To bi moglo da upali. Kako, nije znao. Ali ničeg drugog nije mogao da se seti. Trolok je do polovine isukao mač. Kada povijeno sečivo bude slobodno, ubiće Loijala.
Nevoljno, Rand obrazova prazninu. Saidin je sijao ka njemu, dozivao ga. Učinilo mu se da se nejasno seća vremena kada mu je pevao, ali sada ga je samo privlačio, kao što miris cveta privlači pčelu, a smrad đubrišta muvu. Otvorio mu se, posegao za njim. Ništa nije našao. Kao da je pokušavao da uhvati pravu svetlost. Izopačenost skliznu na njega i ukalja ga, ali nije osećao tok svetla. Gonjen nekim udaljenim očajem, pokuša ponovo i ponovo. I ponovo i ponovo tu beše samo izopačenost.
Loijal iznenada odbaci Troloka u stranu, tako jako da je stvor naleteo na bok jedne zgrade. Udario je glavom, uz glasan prasak, i skliznuo niza zid. Vrat mu beše uvrnut pod nemogućim uglom. Loijal je samo stajao i gledao ga, teško dišući.
Rand na trenutak pogleda iz praznine, pre no što shvati šta se odigralo. Ali čim je to učinio, diže ruke i od praznine i od ukaljanog svetla. Požuri do Loijala.
„Nikada ranije... nisam ubio, Rande.“ Loijal drhtavo uzdahnu.
„Da nisi, ti bi bio mrtav“, odgovori mu Rand. Oprezno pogleda ulice, zamandaljene prozorske kapke i zaprečena vrata. Gde su dva Troloka, biće ih još. „Žao mi je što si to morao da učiniš, Loijale. Ali da nisi, mi bismo bili mrtvi, ili nešto još gore.“
„Znam. Ali ne sviđa mi se. Čak ni ako je to bio Trolok.“ Pokazavši ka zalazećem suncu, Ogijer zgrabi Randa za ruku. „Eno još jednoga.“
Rand naspram sunca nije mogao da razazna pojedinosti, ali izgledalo je da prema njemu i Loijalu ide još jedna družina s ogromnom lutkom. Sada kada je znao šta da gleda, video je da se „lutka“ suviše prirodno kreće, a njuška se dizala da pomiriše vazduh iako niko nije pomerio motku. Mislio je da Trolok i Prijatelji Mraka ne mogu da ga vide među večernjim senkama, niti ulicu oko njega; u suprotnom, ne bi se tako sporo kretali. Ali bilo je jasno da love, i da su sve bliže.
„Fejn zna da sam ovde negde“, reče dok je užurbano brisao sečivo o kaput mrtvog Troloka. „Nahuškao ih je da me pronađu. Samo što se boji da Troloci ne budu primećeni, ili ih ne bi prikrivao. Bićemo bezbedni ako stignemo do neke ulice gde ima Ijudi. Moramo se vratiti do Hurina. Ako ga Fejn pronađe zajedno s Rogom...“
Povuče Loijala za sledeći ugao i pođe ka najbližem zvuku smeha i pesme, ali pre no što je mogao da stigne do njega, još jedna družina pojavi se pred njima u praznoj ulici, skupa s lutkom koja to nije bila. Rand i Loijal zađoše u drugu ulicu. Vodila je na istok.
Svaki put kad bi Rand pokušao da dođe do muzike i smeha, Trolok mu je bio na putu, često njuškajući vazduh u potrazi za mirisom. Neki Troloci lovili su tako što su pratili miris. Ponegde, gde nikog nije bilo da vidi, Trolok je išao sam. Rand je sigurno nekoliko puta video jednog istog. Približavali su im se, starajući se da on i Loijal ne odu iz napuštenih ulica sa zatvorenim prozorima. Lagano, bili su primorani da idu istočno, dalje od grada i Hurina, od ljudi, duž uskih, sve mračnijih ulica, koje su se uzbrdo i nizbrdo pružale u svim pravcima. Rand sa žaljenjem odmeri kuće kraj kojih su prolazili. Visoke zgrade bile su zatvorene preko noći. Čak i da lupa na vrata dok mu neko ne otvori, čak i da puste Loijala i njega, nijedna vrata koja je video nisu bila u stanju da zaustave Troloka. Sve što bi time postigao jeste da im osigura još žrtava, sem sebe i Loijala.
„Rande“, naposletku progovori Loijal, „nemamo više kuda.“
Stigli su do istočnog oboda Forgejta; visoke zgrade sa strane bile su poslednje. Svetlo u prozorima na gornjim spratovima rugalo mu se, ali donji spratovi bili su čvrsto zatvoreni. Pred njima su bila brda, skrivena prvim sumrakom. Na njima nije bilo ni kućice. Ali nisu bila potpuno prazna. Nazirao je blede zidove koji su okruživali jedno od većih brda, možda milju daleko, i zgrade iza njih.
„Kada nas tamo isteraju“, reče Loijal, „neće morati da se brinu da će ih neko videti.“
Rand mahnu ka zidovima oko brda. „Ono bi trebalo da zaustavi Troloka. Mora biti da je to zamak nekog plemića. Možda će nas pustiti unutra. Ogijer i strani lord? Valjda će ovaj kaput konačno nečemu poslužiti.“ Osvrnu se i pogleda niz ulicu. Nije bilo Troloka na vidiku, ali on ipak privuče Loijala k jednoj zgradi.
„Mislim da je to podružnica iluminatora, Rande. Iluminatori čvrsto čuvaju svoje tajne. Mislim da ne bi primili ni Galdrijana lično.“
„U kakvu si nevolju sada upao?“, upita poznati ženski glas. U vazduhu se odjednom oseti zamamni parfem.
Rand se zablenu: Selena se pojavi iza ugla iza koga su oni upravo prošli. Njena bela haljina sijala je u sumraku. „Kako si ovamo dospela? Šta tražiš ovde? Moraš smesta da ideš. Beži! Troloci su za nama.“
„Primetila sam.“ Glas joj je bio suv, ali hladan i staložen. „Došla sam da te pronađem, i otkrijem da si dozvolio da te Troloci teraju kao da si ovca. Može li čovek koji poseduje Rog Valera tako nešto dozvoliti?“
„Nemam ga kod sebe“, odreza on, „a i da ga imam, ne znam kako bi mi pomogao. Mrtvi heroji neće doći da me spasu od Troloka. Selena, moraš da odeš odavde. Smesta!“ Zagleda se za ugao.
Ni stotinu koraka dalje, Trolok je oprezno promolio rogatu glavu na ulicu, njušeći vazduh. Krupna senka kraj njega sigurno je bila još jedan Trolok. A bilo je i manjih senki. Prijatelji Mraka.