„Prekasno“, promrmlja Rand. Pomeri kutiju za flautu, skinu plašt i obmota ga oko Selene. Bio je dovoljno dug da potpuno sakrije njenu belu haljinu. Čak se i vukao za njom. „Moraćeš to da zadigneš da bi trčala“, reče joj. „Loijale, ako nas neće pustiti unutra, moraćemo da se ušunjamo.“
„Ali, Rande...“
„Bi li radije čekao Troloke?“ Gurnu Loijala kako bi ga naterao da pođe i uhvati Selenu za ruku da pođe za njim. „Pronađi nam neki put na kome nećemo slomiti šije, Loijale.“
„Dozvolio si sebi da postaneš uznemiren“, kaza mu Selena. Izgleda da je bolje od Randa mogla da prati Loijala u sve slabijem svetlu. „Potraži Jedinstvo i smiri se. Neko ko hoće da postane veliki uvek mora biti spokojan.“
„Troloci te mogu čuti“, odgovori joj on. „A ja ne želim veličinu.“ Učini mu se da ču kad ona razdraženo progunđa nešto.
Ponekad bi se kamen okrenuo pod nogom, ali put preko brda nije bio težak, uprkos senkama sumraka. Drveće, pa čak i žbunje, davno je očišćeno s tih brda da bi poslužilo kao ogrev. Ništa nije raslo, izuzev do kolena visoke trave koja je tiho šuštala oko njihovih nogu. Noćni povetarac lagano dunu. Rand se brinuo da li će odneti njihov miris Trolocima.
Loijal stade kada dođoše do zida. Bio je dvostruko viši od Ogijera, kamenja prekrivenog belim malterom. Rand se zagleda prema Forgejtu. Crte osvetljenih prozora nizale su se od gradskih zidina kao paoci točka. „Loijale“, tiho upita, „vidiš li ih? Da li nas prate?“
Ogijer pogleda u pravcu Forgejta i nesrećno klimnu. „Vidim samo nekoliko Troloka, ali idu ovamo. Trče. Rande, zaista mislim...“
Selena ga prekide: „Ako želi da uđe, alantine, potrebna su mu vrata. Baš kao ona tamo.“ Pokaza ka tamnoj mrlji malo dalje duž zida. Uprkos tome što je rekla, Rand nije bio siguran da to jesu vrata, ali kada im ona priđe i cimnu ih, otvoriše se.
„Rande“, poče Loijal.
Rand ga gurnu ka vratima. „Kasnije, Loijale. I tiho. Krijemo se, sećaš se?“ Ugura ih unutra i zatvori vrata za sobom. Bilo je reza za zasun, ali nigde ga nije video. Ta vrata nikoga neće zaustaviti, ali možda će Troloci oklevati đa uđu unutar zidina.
Našli su se u aleji koja je vodila uzbrdo između dve duge i niske zgrade bez prozora. Isprva je mislio da su i one od kamena, ali onda shvati da beli malter pokriva drvo. Sada je bilo toliko mračno da je izgledalo kao da zidovi sijaju na mesečini.
„Bolje da nas uhapse iluminatori, no da nas uhvate Troloci“, promrmlja, zaputivši se uzbrdo.
„Ali to sam pokušavao da ti kažem“, pobuni se Loijal. „Čuo sam da iluminatori ubijaju uljeze. Oni čuvaju svoje tajne što bolje mogu, Rande.“ Rand se ukipi i zagleda ka vratima. Troloci su još bili tamo. U najgorem slučaju, ljudi su bolji od Troloka. Iluminatore će možda i moći da nagovori da ih puste; Troloci ne slušaju, samo ubijaju. „Žao mi je što sam te u ovo uvukao, Selena.“
„Ima nečeg u opasnosti“, tiho mu odgovori ona. „A ti si se do sada dobro pokazao. Da vidimo šta ćemo pronaći.“ Ona se progura kraj njega i pođe niz uličicu. Rand ju je sledio, nozdrva punih njenog zanosnog mirisa.
Na vrhu brda uličica se pretvori u širok prostor od glatke gline, blede skoro kao malter, skoro potpuno okružen belim zgradama bez prozora, sa senkama uličica između njih. Desno od Randa bila je jedna zgrada s prozorima. Svetlost se prosipala na bledu glinu. On se povuče nazad u senke ulice kada se muškarac i žena pojaviše polako hodajući preko praznog prostora. Njihova odeća svakako nije bila kairhijenska. Čovek je nosio pantalone vrećaste kao i rukavi njegove košulje. I jedno i drugo bilo je nežnožuto, izvezeno duž nogavica i na prsima. Zenina haljina, ukrašena preko grudi, izgledala je bledozeleno, a kosa joj je bila raščešljana u mnoštvo kratkih pletenica.
„Sve jeste spremno, kažeš?“, odlučno upita žena. „Ti jesi siguran, Tamuze? Sve?“
Čovek raširi ruke. „Uvek proveravaš ti za mnom, Aludra. Pripravno jeste sve. Prikaz, ovog trena pružen može biti.“
„Kapije i vrata, sve jesu zaprečene? Sve...“ Glas joj se izgubi kada njih dvoje dođoše do drugog kraja osvetljene zgrade.
Rand je posmatrao prazan prostor. Skoro ništa nije prepoznao. U sredini je stajalo nekoliko desetina uspravnih valjaka. Svaki je bio visok gotovo kao on i stopu ili više debeo. Bili su postavljeni na velikim drvenim osnovama. Iz svakog valjka pružala se tamna izuvijara vrpca, preko tla i iza niskog zida, možda tri koraka dugačkog na suprotnoj strani. Svuda oko praznog prostora bilo je mnoštvo drvenih stalaka s valjcima, račvastim štapićima i desetinama drugih stvari.
Sve što je Rand video od pribora za vatromet moglo je da se drži u ruci, i to je sve što je o tome znao, izuzev da su pucali uz gromoglasan zvuk, ili leteli po zemlji uz kišu varnica, a ponekad i u vazduhu. Uvek su dolazili uz upozorenja iluminatora da bi pokušaj otvaranja mogao da ih upali. U svakom slučaju, vatromet je bio preskup da bi Seoski savet ikome neveštom u tome dozvolio da otvori neki. Dobro se sećao šta se desilo kada je Met jednom pokušao upravo to da uradi; prošla je skoro čitava sedmica pre no što je bilo ko sem njegove majke poželeo da razgovara s njim. Jedino što je Randu bilo poznato bile su vrpce – fitilji. Znao je da se tu pali vatra.
Osvrnuvši se ka nezaprečenim vratima, mahnu ostalima da ga slede i poče da obilazi valjke. Ako će pronaći neko mesto za skrivanje, želeo je da to bude što je dalje moguće od vrata.
To je značilo da moraju proći između stalaka. Randu bi zastao dah svaki put kada bi se očešao o neki od njih. Stvari na njima pomerale su se zveckajući na najmanji dodir. Izgledalo je kao da su svi načinjeni od drveta, bez ijednog metalnog delića. Mogao je da zamisli buku ako bi se neki prevrnuo. Zabrinuto je odmeravao visoke valjke, sećajući se pucnja koji je pravio samo jedan, i to veličine prsta. Ako je to bio vatromet, nije želeo da mu bude tako blizu.
Loijal je neprestano mrmljao sebi u bradu, pogotovu kada bi naleteo na neki stalak, a onda tako brzo ustuknuo da bi udario o drugi. Ogijer se šunjao uz neprestani zveket i mrmljanje.
Selena ga nije brinula ništa manje. Šetala se opušteno kao da je na gradskoj ulici. Ni na šta nije naletela, niti načinila neki zvuk, ali takođe se nije ni trudila da prikupi plašt oko sebe. Njena bela haljina izgledala je svetlije od svih zidova zajedno. On zaškilji ka osvetljenim prozorima, čekajući da se neko pojavi. Samo jedan bio bi dovoljan; nemoguće bi bilo da ne primeti Selenu i ne digne uzbunu.
Ali prozori ostadoše prazni. Rand uzdahnu od olakšanja kada se približiše niskom zidu – i uličicama i zgradama iza njega – kada se Loijal očeša o još jedan stalak, neposredno pored zida. Na njemu je bilo deset mekih štapića, dugih kao Randova ruka. Tanki oblačići dima dizali su se s njihovih vrhova. Stalak pade skoro u potpunoj tišini, a zapaljeni štapići padoše preko jednog fitilja. Uz pucketavo šištanje, fitilj planu, a plamen pojuri ka jednom od visokih valjaka.
Rand na trenutak iskolači oči, a onda pokuša u isto vreme i da šapuće i da viče. „Iza zida!“
Selena nešto ljutito reče kada ju je oborio na tlo iza zida, ali nije ga bilo briga. Pokušao je da se zaštitnički raširi preko nje, dok se Loijal skupio iza njih. Čekajući da valjak bukne, pitao se da li će od zida nešto ostati. Začu se šupalj udarac, koji je više osetio kroz zemlju no što ga je čuo. Oprezno, diže se sa Selene dovoljno da proviri preko ivice zida. Ona ga snažno munu u rebra i izvi se ispod njega, proklevši na nekom nepoznatom jeziku, ali on to nije ni primetio.
S vrha valjka dizao se pramičak dima. To je bilo sve. Zbunjeno odmahnu glavom. Ako je to sve...
Uz gromovit tresak, ogromni crveni i beli cvet zaplamte visoko na mračnom nebu, a onda lagano poče da se rasipa u varnice.
Dok je on blenuo u njega, iz osvetljene zgrade začu se vika. Ljudi i žene ispunili su prozore, gledajući i pokazujući dok su vikali.