Rand čežnjivo pogleda mračnu uličicu, na svega desetak koraka. A prvi korak doveo bi ga tačno u vidno polje ljudi na prozorima. Iz zgrade navreše užurbana stopala.
On ponovo pritisnu Loijala i Selenu iza zida, nadajući se da liče na samo još jednu senku. „Budite mirni i tihi“, prošapta. „To nam je jedina nada.“
„Ponekad“, tiho mu kaza Selena, „ako si vrlo miran, niko te ne može videti.“ Nije zvučala ni najmanje zabrinuto.
S druge strane zida čizme su dobovale tamo i nazad. Čulo se gnevno vikanje. Pogotovu od žene koju Rand prepozna kao Aludru.
„Veliki mamlaze, ti Tamuze! Velika svinjo, ti! Tvoja majka, ona je bila koza, Tamuze! Jednog dana sve ćeš nas pobiti.“
„Kriv ja za ovo nisam, Aludra“, pobuni se on. „Sigurno sam stavio sve na mesto svoje...“
„Odgovarati meni nemoj, Tamuze! Svinja velika ne zaslužuje kao čovek da govori!“ Aludrin glas promeni se da odgovori na pitanje nekog drugog čoveka. „Vremena nema da se druga pripremi. Galdrijan, zadovoljiti se on mora noćas ostatkom. I to ranije. A ti, Tamuze! Sve ćeš ponovo kako treba postaviti, a sutra s taljigama da kupiš đubrivo otići ćeš. Noćas nešto po zlu opet li pođe, verovati ti neću ubuduće ni toliko!“
Koraci se udaljiše ka zgradi, praćeni Aludrinim mrmljanjem. Tamuz osta, gunđajući sebi u bradu o nepravdi.
Randu stade dah kada čovek priđe da podigne pali stalak. Pritisnut uza zid, skriven senkama, video je Tamuzova leđa i ramena. Čovek je trebalo samo da okrene glavu, i ne bi mogao da ne primeti Randa i ostale. I dalje se žaleći samome sebi, Tamuz namesti plamteće štapiće na stalak, a onda se ljutito zaputi prema zgradi u koju su svi ostali otišli.
Udahnuvši duboko, Rand hitro pogleda ka čoveku, a onda se ponovo uvuče u senke. Nekoliko ljudi još je bilo na prozorima. „Noćas ne možemo da očekujemo još sreće“, šapnu.
„Kaže se da veliki ljudi sami stvaraju svoju sreću“, tiho kaza Selena. „Hoćeš li prestati s tim“, iscrpljeno joj odgovori. Zeleo je da mu glava nije tako puna njenog mirisa; od njega mu je bilo teško da misli. A onda se seti dodira njenog tela kada ju je gurnuo dole – oblina i čvrstina u uznemirujućoj mešavini. Ni to nije pomoglo.
„Rande?“ Loijal je virio iza zida dalje od osvetljene zgrade. „Mislim da će nam trebati još sreće, Rande.“
Rand se pomeri da pogleda preko Ogijerovog ramena. Iza brisanog prostora, u uličici koja je vodila do vrata bez zasuna, tri Troloka oprezno su izvirivala iz senki ka osvetljenim prozorima. Jedna žena stajala je na prozoru; izgleda da nije videla Troloke.
„Dakle“, tiho kaza Selena. „Pretvorilo se u zamku. Ako te ovi ljudi uhvate, možda će te ubiti. A Troloci hoće sigurno. Ali možda ćeš moći dovoljno brzo da pokolješ Troloke da ne dignu uzbunu. Možda ćeš moći da sprečiš ljude da te ubiju kako bi sačuvali svoje male tajne. Da bi to postigao, moraćeš da budeš veliki čovek iako možda ne želiš veličinu.“
„Ne moraš da budeš tako srećna zbog toga“, odgovori Rand. Pokuša da ne misli o njenom mirisu, o tome kakav je osećaj dotaći je, i praznina ga skoro okruži. Otresao se od nje. Izgleda da ih Troloci još nisu pronašli. Spustio se, pogleda uprtog u najbližu uličicu. Ako budu pošli ka njoj, Troloci će ih sigurno spaziti, kao i žena na prozoru. Biće to prava trka. Ko će ih prvi uhvatiti: Troloci ili iluminatori?
„Tvoja veličina će me usrećiti.“ Uprkos tim rečima, Selena je zvučala gnevno. „Možda bi trebalo da te ostavim da neko vreme sam tražiš svoj put. Ako ne želiš da zgrabiš veličinu kada ti je nadohvat ruke, možda i zaslužuješ da umreš.“
Rand odbi da je pogleda. „Loijale, možeš li da vidiš da li su na kraju te ulice vrata?“
Ogijer odmahnu glavom. „Ovde je suviše svetla, a tamo previše tamno. Da sam u uličici, mogao bih da vidim.“
Rand prstom pređe preko balčaka. „Povedi Selenu. Čim vidiš vrata – ako ih budeš video – pozovi i ja ću vas slediti. Ako na kraju ne bude vrata, moraćeš da je podigneš kako bi mogla da se popne preko zida.“
„Dobro, Rande.“ Loijal je zvučao zabrinuto. „Ali čim se pomerimo, oni Troloci pojuriće na nas, ma ko da gleda. I da tamo budu vrata, biće nam za petama.“
„Ja ću se pobrinuti za Troloke.“ Trojica. Mogao bih da uspem, uz pomoć praznine. Pomisao na saidin odluči ga. Suviše čudnih stvari desilo se kada je dopustio muškoj polovini Istinskog izvora da se približi. „Poći ću za vama čim budem mogao. Idite.“ Okrenu se da iza zida proviri ka Trolocima.
Krajičkom oka, video je Loijala i Selenu u svojoj beloj haljini poluskrivenoj plaštom kako odlaze. Jedan od Troloka s druge strane valjaka uzbuđeno pokaza ka njima, ali ipak su oklevali, gledajući ka prozoru gde je još stajala ona žena. Trojica njih. Mora da postoji izlaz. Samo ne praznina. Ne saidin.
„Ovde su vrata!“, začu se Loijalov tihi uzvik. Jedan od Troloka zakorači iz senke, a ostali pođoše za njim spremajući se da jurnu. Kao iz neke daljine, Rand ču kako žena na prozoru vrisnu, a Loijal nešto povika.
Ne razmišljajući, Rand skoči na noge. Morao je nekako da zaustavi Troloke, ili će ga pregaziti. A i Loijala i Selenu s njim. Zgrabi jedan od zapaljenih štapića i baci se na najbliži valjak. On se nagnu i poče da pada. Rand uhvati četvrtastu drvenu osnovu; valjak je bio usmeren pravo ka Trolocima. Oni nesigurno usporiše – žena na prozoru vrisnu – a Rand plamenom dotače fitilj tačno gde je izlazio iz valjka.
Smesta se začu šupalj udarac, a debela drvena osnova tresnu o njega, oborivši ga. Urlik nalik na udar groma začu se u noći, a zaslepljujuća svetlost rascepi tamu.
Trepćući, Rand nekako ustade, kašljući zbog gustog oštrog dima, dok su mu uši zvonile. Zapanjeno je pogledao oko sebe. Polovina valjaka i svi stalci su popadali, a jedan ugao zgrade kraj koje su bili Troloci jednostavno je nestao. Plamenovi su lizali krajeve dasaka i greda. Nije bilo ni traga od Troloka.
Kroz zvonjavu u ušima Rand ču viku iluminatora u zgradi. Teturavo potrča i ulete u uličicu. Negde na pola ulice saplete se o nešto i shvati da je to njegov plašt. Zgrabi ga ne zastajkujući. Iza njega krici iluminatora ispuniše noć.
Loijal je nestrpljivo cupkao pored otvorenih vrata. Bio je sam.
„Gde je Selena?“, žustro upita Rand.
„Vratila se tamo, Rande. Pokušao sam da je zgrabim, ali izvukla mi se iz ruku.“
Rand se okrenu prema buci. Kroz neprestano pištanje u ušima, jedva je čuo poneki povik. Požar je sada osvetljavao prozore.
„Vedra s peskom! Brzo dajte vedra s peskom!“
„Ovo je propast! Propast!“
„Neki su otišli tamo!“
Loijal zgrabi Randa za ramena. „Ne možeš joj pomoći, Rande. Ne tako što će i tebe uhvatiti. Moramo da pođemo.“ Neko se pojavi na kraju ulieice, senka oivičena svetlošću vatre iza nje, i pokaza ka njima. „Hajdemo, Rande!“
Rand dopusti da ga Loijal izvuče kroz vrata u tamu. Vatra je slabila za njima, sve dok se nije pretvorila u sjaj u noći, a svetlosti Forgejta behu sve bliže. Rand je skoro želeo da se pojavi još Troloka, nešto protiv čega bi mogao da se bori. Ali samo je noćni povetarac talasao travu.
„Pokušao sam da je zaustavim“, kaza Loijal. Zavlada duga tišina. „Zaista ništa nismo mogli da uradimo. Uhvatili bi i nas.“
Rand uzdahnu. „Znam, Loijale. Učinio si šta si mogao.“
Neko vreme koračao je unazad, gledajući ka sjaju. Činio se sve manjim; iluminatori mora da su gasili vatru. „Moram nekako da joj pomognem.“ Kako? Saidin? Moć? Uzdrhta. „Moram.“
Prošli su kroz Forgejt osvetljenim ulicama, umotani u tišinu koja ih je odsekla od veselja oko njih.
Kada uđoše u Branitelja Zmajevogzida, gostioničar ispruži poslužavnik sa zapečaćenim pergamentom.
Rand ga uze i zapanjeno pogleda beli pečat. Polumesec i zvezde. „Ko je ovo ostavio? Kada?“
„Neka starica, moj lorde. Nema ni četvrt sata kako je otišla. Sluškinja, mada nije rekla iz koje kuće.“ Kual se osmehnu, kao da ga poziva da mu se poveri.