„Hvala“, kaza Rand, i dalje gledajući pečat. Gostioničar ih je zamišljeno posmatrao dok su se peli uz stepenice.
Hurin izvadi lulu iz usta kada Rand i Loijal uđoše. Kratki mač i mačolomac bili su mu na stolu. Brisao ih je uljanom krpom. „Dugo ste bili sa zabavljačem, moj lorde. Je li dobro?“
Rand se trže. „Šta? Tom? Da, on je...“ Palcem slomi pečat i poče da čita.
Kad god pomislim da znam šta ćeš uraditi, ti učiniš nešto drugo. Opasan si ti čovek. Možda neće dugo proći pre no što ponovo budemo zajedno. Misli o Rogu. Misli o slavi. I misli o meni, jer ćeš uvek biti moj.
Opet nije bilo potpisa, već samo taj lepršavi rukopis.
„Jesu li sve žene lude?“, upita Rand tavanicu. Hurin sleže ramenima. Rand se sruči u drugu stolicu, onu za Ogijera; stopala su mu visila nad podom, ali nije ga bilo briga. Zagledao se u kovčeg pokriven ćebetom ispod Loijalovog kreveta. Misli o slavi. „Kad bi samo Ingtar došao.“
28
Nova Nit u Šari
Perin je s osećajem teskobe posmatrao planine Rodoubičinog bodeža dok je jahao. Put je i dalje išao uzbrdo. Izgledalo je kao da će se večito penjati, mada je mislio da nema još mnogo do najviše tačke prolaza. S jedne strane staze zemlja se oštro spuštala do plitkog planinskog potočića, koji se penio preko oštrog stenja. S druge strane dizala se planina, u nizu iskrzanih litica, nalik na zamrznute kamene vodopade. Sama staza pružala se preko stenovite zaravni. Neke stene bile su velike kao ljudska glava, a neke kao taljige. Bilo je jednostavno sakriti se među njima.
Vukovi rekoše da u planinama ima ljudi. Perin se pitao da li su to neki od Fejnovih Prijatelja Mraka. Vukovi nisu znali, a nisu ni marili. Znali su samo da su Izopačeni negde pred njima. Još daleko, iako je Ingtar nametao brz korak. Perin primeti kako Uno posmatra planine oko njih kao i on.
Met je jahao naizgled bez ikakvih briga. Luk mu je bio prebačen preko leđa, a on je žonglirao s tri obojene lopte. Ali delovao je ubledelo. Verin ga je sada pregledala dva ili tri puta dnevno. Mrštila se, a Perin je bio siguran da je čak pokušala i da ga Izleči, ali koliko je mogao da vidi, ništa nije postigla. U svakom slučaju, činilo se da je više bila obuzeta nečim o čemu nije želela da govori.
Rand, pomisli Perin, gledajući Aes Sedai s leđa. Stalno je jahala s Ingtarom na čelu kolone, i stalno želela da se kreću brže no što bi čak i taj šijenarski lord dozvolio. Nekako zna za Randa. U glavi su mu treperile slike koje su mu slali vukovi – kamene seljačke kuće i naselja izdeljena na terase, s druge strane planinskih vrhova. Vukovi su na njih gledali kao što bi na brda ili livade, izuzev što su osećali da je ta zemlja iskvarena. Na trenutak delio je to žaljenje s njima, sećajući se mesta koja su dvonogi odavno napustili, sećajući se brzog trka kroz drveće i sklapanja vilica dok jelen pokušava da pobegne... Uz mnogo truda, uspeo je da izbaci vukove iz glave. Ove Aes Sedai sve će nas uništiti.
Ingtar uspori svog konja sve dok nije jahao rame uz rame s Perinom. Kresta u obliku polumeseca na Sijenarčevom šlemu ponekad je Perinovom pogledu ličila na troločke rogove. Ingtar tiho upita: „Ponovi mi šta su vukovi rekli.“
„Deset puta sam ti ispričao“, progunđa Perin.
„Ispričaj mi ponovo! Bilo šta što mi je možda promaklo, što će mi pomoći da pronađem Rog...“ Ingtar duboko udahnu i lagano ispusti vazduh. „Moram pronaći Rog Valera, Perine. Ponovo mi ispričaj.“
Posle toliko ponavljanja, Perin nije morao da sređuje misli. Ravnim glasom poče: „Neko – ili nešto – napao je noću Prijatelje Mraka i pobio one Troloke koje smo pronašli.“ Stomak mu se nije više prevrtao na tu pomisao. Gavranovi i lešinari nisu se uredno hranili. „Vukovi ga zovu – ili to zovu – Senoubica; mislim da je to bio čovek, ali nisu hteli da se dovoljno približe da bi jasno videli. Ne boje se tog Senoubice; više ga poštuju. Kažu da Troloci sada jure za Senoubicom. I kažu da je Fejn s njima“ – čak i posle toliko vremena sećanje na Fejnov osmeh nateralo ga je da iskrivi usta – „iz čega sledi da to svakako važi i za ostatak Prijatelja Mraka.“
„Senoubica“, promrmlja Ingtar. „Nešto od Mračnoga, kao Mirdraal? Video sam u Pustoši nešto što se može nazvati Senoubicama, ali... Jesu li još nešto videli?“
„Nisu hteli da mu se približe. Nije to bila Sen. Rekao sam ti da bi Sen ubili još brže no Troloka, makar pri tom izgubili pola čopora. Ingtare, vukovi koji su to videli preneli su drugima, a ovi drugima, pre no što je stiglo do mene. Mogu samo da ti kažem ono što su preneli, a nakon toliko prepričavanja...“ Ućuta kada im se Uno pridruži.
„Aijel u stenju“, tiho kaza jednooki čovek.
„Ovako daleko od Pustare?“, s nevericom upita Ingtar. Uno nekako uspe da izgleda uvređeno a da nije promenio izraz lica, a Ingtar dodade: „Ne, verujem ti. Samo sam iznenađen.“
„Plameno je hteo da ga vidim, ili verovatno ne bih.“ Uno je zvučao zgađeno što je morao to da prizna. „A njegovo prokleto lice nije bilo pod velom, što znači da ne namerava da ubija. Ali kada vidiš jednog krvavog Aijela, uvek ih ima još koje ne vidiš.“ Odjednom razrogači oko. „Nek sam spaljen ako ne izgleda kao da prokleto želi nešto više no da samo bude primećen.“ Pokaza čoveka koji je iskoračio na put pred njima.
Istog trenutka Masema podiže koplje i mamuznu konja, koji se u tri koraka dade u puni galop. Nije bio jedini; četiri čelična vrha jurila su ka čoveku na zemlji.
„Stoj!“, povika Ingtar. „Stoj, rekoh! Uši ću da otkinem svakome ko ne stane u mestu!“
Masema okrutno zauzda konja, zategnuvši uzde. I ostali stadoše, u oblaku prašine, ni deset koraka od čoveka. Koplja im i dalje behu uprta ka njegovim grudima. On se tek tada pomače – diže ruku da odagna prašinu koja je letela ka njemu.
Bio je to visok čovek, kože preplanule od sunca i kratko ošišane riđe kose, ali deo je bio pokupljen u rep koji mu je visio do ramena. Sva njegova odeća bila je u nijansama smeđe i sive koje su se stapale sa stenom i zemljom – od mekih, do kolena visokih čizama, pa sve do tkanine labavo obmotane oko vrata. Preko ramena mu je virio kraj kratkog luka od roga, a s jedne strane pojasa visio tobolac načičkan strelama. Na drugoj strani bio mu je dugi nož. U levoj ruci držao je okrugli mali štit od kože i tri kratka koplja. Nisu bila duža od polovine njegove visine, ali vrhovi su im bili dugi kao oni na šijenarskim konjičkim kopljima.
„Nema gajdaša da sviraju“, uz smešak izjavi čovek, „ali ako želite da igrate...“ Nije se ni makao, ali Perin iznenada oseti da je spreman. „Ja sam Urijen, iz Septe Dva Vrha od Rejn Aijela. Ja sam Crveni štit. Zapamtite me.“
Ingtar sjaha i pođe napred skinuvši šlem. Perin je oklevao samo trenutak pre no što sjaha da mu se pridruži. Nije mogao da propusti priliku da izbliza vidi Aijela. Ponašati se kao Aijel s crnim velom. Sve priče govorile su kako su Aijeli opasni i smrtonosni kao Troloci – u nekima je čak stajalo da su svi oni Prijatelji Mraka ali Urijenov osmeh nekako nije delovao opasno, uprkos tome što je izgledalo da je čovek spreman na skok. Oči mu behu plave.
„Liči na Randa.“ Perin se osvrnu i vide da im se i Met pridružio. „Možda je Ingtar u pravu“, tiho dodade Met. „Možda je Rand zaista Aijel.“
Perin klimnu. „Ali to ništa ne menja.“
„Ne, ništa.“ Met je zvučao kao da ne pričaju o onome na šta je Perin mislio.
„Obojica smo daleko od svojih domova“, obrati se Ingtar Aijelu, „a mi, barem, nismo došli da bismo se borili.“ Perin promeni mišljenje o Urijenovom osmehu; čovek je izgledao razočarano.
„Kako ti drago, Sijenarče.“ Urijen se okrenu ka Verin, koja je tek silazila s konja, i načini neobičan naklon, zabivši vrhove svojih kopalja u zemlju i ispruživši desnu ruku, dlanom nagore. Glas mu se ispuni poštovanjem. „Mudra, moja voda je tvoja.“