Ovde je bilo tek neznatnog otpora; stubovi dima dizali su se sa samo nekoliko zgrada. Video je da gostionica još stoji. Bila je sagrađena od omalterisanog kamena, kao skoro svaka zgrada na Almotskoj ravnici.
On zauzda konja pred gostionicom i pređe pogledom sa zatvorenika koje su njegovi vojnici čuvali u blizini seoskog bunara do dugih vešala koja su ružila seosku livadu. Bila su napravljena na brzinu, samo duga greda na stubovima, ali na njima je bilo trideset leševa. Odeća je lepršala na povetarcu. Među odraslima bilo je i malih tela. Čak je i Bajar gledao s nevericom.
„Muade!“, zavika. Među stražarima koji su čuvali zatvorenike izdvoji se i dotrča jedan sedokosi čovek. Muad je jednom pao u šake Prijateljima Mraka. Pred njegovim licem prepunim ožiljaka čak bi i najjači ustuknuli. „Jesi li ovo ti uradio, Muade, ili Seanšani?“
„Ni ja, ni oni, moj lorde kapetane.“ Muadov glas beše promukao šapat, još jedno zaveštanje Prijatelja Mraka. Ništa više ne reče.
Bornhald se namršti. „Ovi to sigurno nisu uradili“, reče, pokazavši na zatvorenike. Deca nisu delovala tako uredno kao kada ih je vodio preko Tarabona, ali izgledali su kao da su spremni za paradu u poređenju s ruljom koja se tresla pod njihovim opreznim pogledima. Ljudi u ritama i delovima oklopa, natmurenih lica. Ostaci vojske koju je Tarabon poslao protiv osvajača na Tomanskoj glavi.
Muad je oklevao, a onda oprezno progovori: „Seljani kažu da su nosili tarabonske plaštove, moj lorde kapetane. Među njima je bio neki veliki čovek, sivih očiju i dugih brkova, koji mi zvuči kao blizanac Deteta Earvina, i neki mladac, koji je pokušavao da sakrije lepo lice iza žute brade i borio se levom rukom. Zvuči skoro kao Dete Vuan, moj lorde kapetane.“
„Ispitivači!“, pljunu Bornhald. Earvin i Vuan bili su među onima koje je morao da prepusti Ispitivačima da im zapovedaju. I ranije je viđao ispitivačku taktiku, ali sada se prvi put suočio s dečjim leševima.
„Ako moj gospodar kapetan tako kaže.“ Muad to reče kao da se grozničavo slaže s njim.
„Skinite ih“, umorno kaza Bornhald. „Skinite ih i neka seljani saznaju da više neće biti ubijanja.“ Sem ukoliko neka budala ne reši da se pravi hrabra jer njegova žena gleda, pa od njega budem morao da napravim primer svima. Sjaha i ponovo odmeri zatvorenike, dok je Muad jurio tražeći lestve i noževe. Imao je da brine druge brige sem preterane revnosti Ispitivača. Kad bi samo mogao potpuno prestati da razmišlja o njima.
„Ne trude se da se brane, moj lorde kapetane“, reče Bajar. „To važi i za ove Tarabonce i ono što je ostalo od Domanaca. Sikću kao pacovi u klopci, ali beže čim im se neko suprotstavi.“
„Da vidimo najpre kako ćemo mi proći protiv ovih osvajača, Bajare, pre no što snishodljivo pogledamo na ove ljude, da?“ Lica zatvorenika imala su poraženi izraz još pre no što su njegovi ljudi došli. „Neka mi Muad izabere jednog.“ Većina ljudi izgubila bi odlučnost čim vidi Muadovo lice. „Ako može, nekog oficira. Nekog ko izgleda dovoljno pametan da bez ulepšavanja ispriča ono što je video, ali dovoljno mladog da mu glava nije postala pretvrda. Kaži Muadu da ne bude previše nežan, da? Neka čovek pomisli kako nameravam da mu se dogode najgore stvari koje može da zamisli, sem ako me ne ubedi u suprotno.“ Baci uzde jednom Detetu i uđe u gostionicu.
Za divno čudo, gostioničar je bio tu. Bio je to znojav čovek, u prljavoj košulji toliko zategnutoj preko trbuha da je crveni vez izgledao kao da će popucati. Bornhald mahnu čoveku da se udalji; bio je napola svestan jedne žene i nekoliko dece koji su drhtali u dovratku sve dok ih debeli gostioničar nije oterao.
Bornhald skinu rukavice i sede za jedan sto. Premalo je znao o tim osvajačima, strancima. Tako su ih skoro svi zvali, oni koji nisu samo brbljali o Arturu Hokvingu. Znao je da oni sebe zovu Seanšani, i Hailene. Znao je dovoljno Starog jezika da zna da to drugo znači „Oni Koji Idu Ispred“, ili „Predvodnici.“ Takođe se nazivaju Rhyagelle, „Oni Koji Dolaze Kući“, i govore o Corenne, Povratku. To je skoro bilo dovoljno da poveruje u priče o povratku vojski Artura Hokvinga. Niko nije znao odakle su Seanšani došli, izuzev da su pristali brodovima. Na Bornhaldov zahtev za podacima od Morskog naroda uzvraćeno je tišinom. Amador nije gledao na Ata’an Mijere u dobrom svetlu, a oni su to vraćali s kamatom. Sve što je o Seanšanima znao čuo je od ljudi poput onih napolju. Slomljena i potučena rulja što razrogačenih očiju i preznojena priča o ljudima koji u boj jašu više na čudovištima no na konjima, bore se s čudovištima kraj sebe i vode Aes Sedai da kidaju zemlju pod nogama svojih neprijatelja.
Isceri se kada ču zvuk čizama u dovratku, ali nije Muad bio s Bajarom. Dete Svetla pored njega, pravih leđa, sa šlemom pod rukom, bio je Džeral. Bornhald je mislio da je on stotinu milja daleko. Mladić je preko oklopa nosio plavo opervažen plašt domanskog kroja, a ne beli plašt Dece.
„Muad upravo priča s jednim mladićem, moj lorde kapetane“, reče Bajar. „Dete Džeral upravo je dojahao s porukom.“
Bornhald mahnu Džeralu da počne.
Mladić se nije opustio. „Komplimenti od Džaihima Karidina“, poče, gledajući pravo pred sebe, „koji vodi Ruku Svetlosti u...“
„Ne trebaju mi ispitivački komplimenti“, odreza Bornhald, i primeti mladićev zapanjeni pogled. Džeral je još bio mlad. Doduše, i Bajar je delovao kao da mu nije prijatno. „Predaćeš mi njegovu poruku, da? Ne doslovce, sem ako to ne zatražim. Samo mi ispričaj šta hoće.“
Dete, spremno da recituje, proguta knedlu pre no što poče. „Moj lorde kapetane, on – on kaže da si suviše ljudi doveo preblizu Tomanske glave. Kaže da Prijatelji Mraka na Almotskoj ravnici moraju biti iskorenjeni, a ti – oprosti mi, lorde kapetane – ti treba da se smesta okreneš i pojašeš ka središtu ravnice.“ Stade ukočeno, čekajući.
Bornhald ga je samo gledao. Prašina ravnice isprljala je Džeralovo lice koliko i njegov plašt i čizme. „Idi da nešto pojedeš“, kaza mu Bornhald. „U nekoj od ovih kuća trebalo bi da ima vode za kupanje, ako želiš. Vrati se ovamo za sat. Imaću poruke za tebe da ih razneseš.“ Mahnu mladiću pokazujući mu da ide.
„Ispitivači su možda u pravu, moj lorde kapetane“, reče Bajar kada Džeral ode. „Mnogo je sela raštrkano po ravnici, a Prijatelji Mraka...“ Bornhald ga prekide lupivši šakom o sto. „Kakvi Prijatelji Mraka? Ni u jednom selu koje je naredio da zauzmemo ništa nisam video izuzev seljaka i zanatlija koji strahuju da ćemo im spaliti izvore prihoda, i nekoliko starica koje se brinu o bolesnima.“ Bajarovo lice bilo je prava studija bezizražajnosti; uvek je bio spremniji od Bornhalda da vidi Prijatelje Mraka. „A deca, Bajare? Da li su ovde i deca Prijatelji Mraka?“
„Gresi majke prenose se do petog kolena“, navede Bajar, „a gresi oca do desetog.“ Ali videlo se da se oseća nelagodno. Čak ni Bajar nikada nije ubio dete.
„Jesi li se ikada setio, Bajare, da se zapitaš zašto nam je Karidin oduzeo barjake i plaštove ljudi koje Ispitivači predvode? Čak su i sami Ispitivači skinuli belo. To o nečemu govori, da?“
„Mora da ima svoje razloge, lorde kapetane“, lagano odgovori Bajar. „Ispitivači uvek imaju razloge, čak i kada ih ne saopštavaju nama ostalima.“ Bornhald podseti sebe da je Bajar dobar vojnik. „Deca na severu nose tarabonske plaštove, Bajare, a ona na jugu nose plaštove Domanaca. Moguće značenje toga mi se ne dopada. Ovde ima Prijatelja Mraka, ali ne u ravnici, već u Falmeu. Kada Džeral pođe, neće poći sam. Poslaću poruke svakoj družini Dece koju znam gde da nađem. Nameravam da povedem legiju na Tomansku glavu, Bajare, i vidim šta istinski Prijatelji Mraka, ti Seanšani, smeraju.“
Bajar je delovao uznemireno, ali pre no što stiže da progovori, Muad se pojavi s jednim zatvorenikom. Preznojeni mladić u ulubljenom izgraviranom oklopnom prsniku bacao je prestravljene poglede ka Muadovom unakaženom licu.