Bornhald uze svoj bodež i poče da seče nokte. Nikada nije razumeo zašto je to neke ljude činilo nervoznim, ali ipak je to koristio. Zatvorenikovo prljavo lice prebledelo je čak i kada mu je uputio svoj osmeh dekice. „Sad, mladiću, ispričaćeš mi sve što znaš o tim strancima, da? Ako moraš da razmisliš šta da kažeš, poslaću te nazad s Detetom Muadom da se sabereš.“ Zatvorenik razrogačeno pogleda Muada. Reči navreše iz njega.
Talas se ljuljao zbog velikih valova Aritskog okeana, ali Domon je raširenih nogu održavao ravnotežu dok je kroz dugi valjak durbina proučavao veliko plovilo koje ih je progonilo. Progonilo, i lagano sustizalo. Vetar koji je nosio Talas nije bio ni najbolji ni najjači, ali tamo gde je drugi brod svojim tupim pramcem stvarao planine pene, nije mogao bolje da duva. Na istoku se videla obala Tomanske glave. Mračne litice i uzane peščane plaže. Nije hteo da potera Talas predaleko na pučinu, i bojao se da će zbog toga platiti.
„Stranci, kapetane?“ I Jarinov glas bio je znojav. „Je li to stranjski brod?“ Domon spusti durbin, ali pogled mu je i dalje bio ispunjen tim visokim, četvrtastim brodom, neobičnih rebrastih jedara. „Seanšanski“, reče i ču kako Jarin zaječa. Zatupta debelim prstima po ogradi, a onda se obrati krmanošu: „Poterni bliže obale. Taj brod neće se usudi uđe u plitke vode po koje Talas mož’ plovi.“ Jarin poče da uzvikuje naređenja, a posada da povlači konopce dok je krmanoš okretao kormilo, usmeravajući pramac više ka obali. Talas se sporije kretao, pošto je išao uz vetar, ali Domon beše siguran da će ući u pliće vode pre no što ih drugo plovilo sustigne. Da nosi punoga tovara, pa opet bi mogo da zaplivlje po pliće vode od onoga tamo.
Brod mu je bio nešto više nad vodom no kada je isplovio iz Tančika. Trećina njegovog tovara vatrometa koji je tamo preuzeo bila je prodata u ribarskim selima na Tomanskoj glavi. Ali uz srebro koje je poteklo za vatromet došli su i uznemirujući izveštaji. Ljudi su govorili o posetama s visokih kutijastih brodova osvajača. Kada su seanšanski brodovi bacili sidra pred obalom, seljani koji su se povukli da brane svoje domove bili su izmrcvareni munjama s neba dok su mali čamci još prevozili osvajače na kopno, a zemlja je plamtela pod njihovim nogama. Domon je mislio da sluša gluposti, sve dok mu nisu pokazali pocrnelo tlo, i dok nije posetio suviše sela da bi i dalje sumnjao. Čudovišta su se borila skupa sa seanšanskim vojnicima, iako im niko više nije pružao otpor, rekoše seljani. Neki su čak tvrdili da su i sami Seanšani bili čudovišta, s glavama nalik na divovske insekte.
U Tančiku niko nije čak ni znao kako se zovu. Tarabonci su samopouzdano govorili kako će njihovi vojnici odbaciti osvajače u more. Ali u svakoj priobalnoj varošici bilo je drugačije. Seanšani su zapanjenim ljudima govorili da ponovo moraju položiti zakletve koje su prekršili, mada ih nisu udostojili objašnjenja kada su ih to prekršili, ili šta su te zakletve podrazumevale. Devojke su jedna po jedna bile odvedene na ispitivanje, a neke prebačene na brodove. Njih niko više nije video. Nekoliko starijih žena takođe je nestalo, neke od Vodiča i Iscelitelja. Seanšani su izabrali nove gradonačelnike i nove savete, a svako ko bi se pobunio zbog nestajanja žena, ili zbog toga što ih niko ne pita prilikom izbora, bio bi obešen, iznenada spaljen, ili jednostavno ćušnut u stranu kao lajavo pseto. Nije se moglo pretpostaviti šta će se desiti, sve dok ne bi bilo prekasno.
A kada su ljudi bili potpuno zastrašeni, kada su ih naterali da padnu na kolena i zbunjeno se zakunu da će se pokoravati Predvodnicima, čekati Povratak i životima služiti One Koji Dolaze Kući, Seanšani bi otplovili i obično se ne bi ni vraćali. Govorilo se da je Falme jedini grad koji su držali.
U nekim selima koja su napustili, ljudi i žene polako su se vraćali svojim životima, pa čak i pričali o ponovnom izboru svojih saveta, ali većina je prestrašeno posmatrala more i prebledelih lica govorila kako nameravaju da poštuju zakletve koje su morali da polože, čak i ako ih ne razumeju.
Domon nije imao nameru da upoznaje Seanšane ako to ikako može da izbegne.
Podiže durbin da vidi šta može da se razazna na palubi seanšanskog broda, kad površina mora stotinak koraka od njegovog broda uz urlik buknu u fontanu vode i plamena. Pre no što on stiže i da otvori usta, još jedan ognjeni stub razdeli more na suprotnoj strani, a dok se okretao da ga zapanjeno pogleda, još jedan buknu napred. Erupcije su utihle podjednako brzo kao što nastaše. Paluba broda beše oblivena talasima koje su načinile. Tamo gde su bile, more je ključalo i isparavalo.
„Stići ćemo do plićaka pre no što nas stignu“, lagano kaza Jarin. Izgledalo je kao da pokušava da ne gleda vodu koja je ključala pod oblakom pare.
Domon odmahnu glavom. „Šta god da s’ uradili, mogu nas polome, ako i u plićaci.“ Stresao se razmišljajući o plamenu unutar vodenog stuba i potpalublju punom vatrometa. „Sreća m’ napusti, mož’ i ne utopimo.“ Cimnu svoju bradu i protrlja golu gornju usnu, nevoljan da izda naređenje – plovilo i ono na njemu bilo je sve što je imao na svetu – ali konačno natera sebe da progovori: „Okretavaj po vetru, Jarinu, i spuštaj jedra. Brže, čovek, brže! Pre neg’ da pomisle mi bežanje ’oćemo.“
Dok je posada jurila da spusti trouglasta jedra, Domon se okrenu da posmatra prilazak seanšanskog broda. Talas je izgubio prednost i ljuljao se na valovima. Drugo plovilo bilo je više nad površinom vode od Domonovog broda. Na pramcu i krmi bile su drvene kule. Ljudi su dizali ona čudna jedra, a na kulama su stajali oklopnici. Dugi čamac spušten je u more i poleteo ka Talasu gonjen s deset vesala. Nosio je ljude u oklopima i – Domon se iznenađeno namršti – dve žene koje su čučale na krmi. Dugi čamac udari o Talas.
Prvi se pope jedan od ljudi u oklopu, i Domon smesta shvati zašto su neki seljani tvrdili da su i sami Seanšani čudovišta. Šlem je veoma ličio na glavu nekog čudovišnog insekta, s tankim crvenim perjanicama nalik na pipke. Izgledalo je kao da onaj ko nosi šlem viri kroz mandibule. Bio je oslikan i pozlaćen da bi se taj privid pojačao, a i ostatak oklopa tog čoveka bio je obrađen bojom i zlatom. Preklopljene ploče, crne i crvene, oivičene zlatom, pokrivale su mu grudi i spoljašnje delove ruku i bedara. Čak su i čelične rukavice bile crvene i zlatne. Tamo gde ga nije pokrivao metal odeća mu se sastojala od tamne kože. Dvoručni mač povijenog sečiva na leđima bio je u kanijama od crne i crvene kože.
A onda oklopnik skinu svoj šlem i Domon se zapanji. To je bila žena. Tamna joj kosa beše kratko ošišana, a lice odlučno, ali nije bilo sumnje. Nikada nije čuo za tako nešto, izuzev među Aijelima, a dobro se znalo da su svi Aijeli ludi. Podjednako uznemirujuća činjenica bila je što joj lice nije bilo drugačije, kao što je očekivao da će kod Seanšana biti. Istina je da su joj oči bile plave, a put izuzetno svetla, ali to je i ranije viđao. Da ta žena nosi haljinu, niko je ne bi dvaput pogledao. Odmeri je i promeni mišljenje. Zbog tog hladnog pogleda i odlučnog izraza svuda bi je uočili.
Drugi vojnici popeše se za njom na palubu. Kada neki od njih skinuše šlemove, Domon s olakšanjem vide da su barem oni muškarci. Muškarci crnih ili smeđih očiju, koji ne bi skrenuli pažnju u Tančiku ili Ilijanu. Već su počele da mu se priviđaju vojske plavookih žena s mačevima. Aes Sedai s macevima, pomisli, setivši se usplamtelog mora.
Seanšanka arogantno odmeri brod, a onda odluči da Domon mora da je kapetan – sudeći po odeći bio je to ili on ili Jarin, a Jarinove sklopljene oči i molitve koje je mrmljao sebi u bradu upućivale su na Domona – i prostreli ga pogledom kao kopljem.
„Ima li žena među tvojom posadom ili putnicima?“ Govorila je uz meko otezanje, zbog koga ju je bilo teško razumeti, ali glas joj je bio odsečan, što je značilo da je navikla da joj se odgovara. „Govori, čoveče, ako si ti kapetan. Ako nisi, probudi tu drugu budalu i kaži mu da govori.“