„Ja kapetan, moja gospo“, oprezno odgovori Domon. Nije imao pojma kako da je oslovi, a nije želeo da pogreši. „Putnici nemam, u posadi žena nemam.“ Pomisli na otete devojke i žene, i ne prvi put zapita se šta ti ljudi hoće od njih.
Iz čamca se popeše dve žene. Jedna je dok se pela vukla drugu – Domon trepnu – na povocu od srebrnastog metala. Povodac je išao od narukvice u ruci prve do okovratnika na vratu druge. Nije mogao da vidi da li je upleten ili spojen – izgledalo je da je nekako i jedno i drugo – ali bilo je očigledno da je iz jednog dela s narukvicom i okovratnikom. Prva žena namota povodac kada druga stupi na palubu. Žena s ogrlicom nosila je jednostavnu tamnosivu haljinu i stajala skupljenih ruku i očiju uprtih u daske podno svojih nogu. Druga je na grudima i donjem delu duge plave haljine imala crvene ploče s račvastim srebrnim munjama. Domon s nelagodom odmeri žene.
„Pričaj polako, čoveče“, naredi plavooka žena svojim otegnutim govorom. Pređe preko palube i pogleda ga pravo u oči. Nekako je delovala višom i većom od njega. „Tebe je teže razumeti čak i od ostatka ove od Svetlosti napuštene zemlje. A ja ne polažem pravo da sam od Krvi. Ne još. Nakon Corenne... Ja sam kapetan Egeanin.“
Domon ponovi ono što je već rekao, pokušavši da govori polako, i dodade: „Ja mirno trgovče, kapetanu. Ne mislim zlo tebi i nemam tvoji rat.“ Nije mogao da se suzdrži a da ponovo ne pogleda dve žene spojene povocem.
„Mirni trgovac?“, mislila se Egeanin. „U tom slučaju, moći ćeš slobodno da ideš pošto se ponovo zakuneš na vernost.“ Ona primeti njegove poglede i sa smeškom se okrenu ka ženama, kao ponosna vlasnica. „Diviš se mojoj damane? Skupo me je koštala, ali vredela je svakog novčića. Malo njih, izuzev plemenitih, poseduju damane, a većina su u vlasništvu prestola. Ona je snažna, trgovče. Da sam htela, mogla je da ti skrši brod u iverje.“
Domon se zagleda u ženu na srebrnom povocu. Povezao je onu koja je nosila munje s vatrenim morskim fontanama, i pretpostavio da je ona Aes Sedai. Ono što je Egeanin rekla pomutilo mu je um. Niko to ne može da uradi... „Ona Aes Sedai?“, s nevericom upita.
Nije ni video udarac nadlanicom. Zatetura se kada mu njena čelična rukavica rascepi usnu.
„To ime nikada se ne izgovara“, opasno tiho reče Egeanin. „Postoje samo damane, Vezane, i sada istinski služe, a ne samo po imenu.“ U poređenju s njenim glasom led je bio topao.
Domon proguta krv i natera sebe da ne podigne pesnice. Da je imao mač pri ruci, opet ne bi poveo svoju posadu u pokolj protiv desetak oklopljenih vojnika, ali morao je da se napregne kako bi mu glas ostao ponizan. „Nisam smeravao nepoštovanje, kapetanu. Ne znam ničega za tebe i tvoje običaje. Ako vređavao sam, to je neznanje, ne namere.“
Ona ga najpre pogleda, a potom odgovori: „Svi ste vi neznalice, kapetane, ali vi ćete platiti dug vaših predaka. Ova zemlja bila je naša i biće ponovo. S Povratkom, ponovo će biti naša.“ Domon nije znao šta da kaže – Ne valjda misli trućanje od Arturu Hokvingu zaistinski? - stoga je ćutao. „Zaplovićeš u Falme“ – on pokuša da se pobuni, ali njen plameni pogled ga ućutka – „gde ćete ti i tvoj brod biti ispitani. Ako nisi ništa više od mirnog trgovca, kako tvrdiš, biće ti dozvoljeno da odeš svojim putem čim budeš položio zakletvu.“
„Zakletvu, kapetanu? Kakvu zakletvu?“
„Da se pokoravaš, čekaš i služiš. Tvoji preci trebalo je da upamte.“
Ona pokupi svoje ljude – izuzev jednog čoveka u jednostavnom oklopu, što je isto koliko i dubina njegovog poklona kapetanu Egeanin govorilo da je niskog položaja – i njen dugi čamac pođe ka većem brodu. Seanšan koji je ostao nije izdao nikakva naređenja. Samo je prekrštenih nogu seo na palubu i počeo da oštri mač, dok je posada dizala jedra. Izgledalo je kao da se ne boji što je ostao sam, a Domon bi lično bacio u vodu svakoga ko bi digao ruku na njega, jer dok je Talas plovio duž obale, seanšanski brod ga je pratio na pučini. Između dva plovila bila je čitava milja, ali Domon je znao kako nema nade da pobegne, i nameravao je da vrati tog čoveka kapetanu Egeanin a da mu ne fali ni dlaka s glave, kao da je bio u majčinom naručju.
Put do Falmea bio je dug, i Domon konačno uspe da ubedi Seanšana da nešto kaže. Bio je to tamnook čovek srednjih godina, sa starim ožiljkom iznad očiju i jednim preko brade. Zvao se Kaban, i jedino je prezir osećao za sve s ove strane Aritskog okeana. Domon na trenutak zbog toga zastade. Mož’ jeste da jesu... Ne, to ludilo. Kaban je otezao kao Egeanin, ali ako je njen glas bio kao svila koja klizi preko čelika, njegov je bio kao koža preko kamena. Uglavnom je hteo da priča o bitkama, pijančenju i ženama koje je znao. Domon uglavnom nije bio siguran da li govori o onome što se dešava ovde i sada, ili o onome odakle je došao. Čovek svakako nije bio predusretljiv da kaže Domonu ono što je želeo da zna.
Domon u jednom trenutku upita za damane. Kaban ustade ispred krmanoša gde je sedeo, i prisloni vrh svog mača na Domonovo grlo. „Pazi šta pričaš, ili ćeš izgubiti jezik. To je posao Krvi, a ne tvoj. Niti moj.“ Cerio se dok je to govorio. Čim je završio, vratio se oštrenju svog teškog povijenog sečiva.
Domon dotače kap krvi iznad okovratnika i reši da više ne postavlja pitanja. Barem ne o tome.
Što su dva plovila bivala bliža Falmeu, to je bilo više visokih četvrtastih seanšanskih brodova. Neki su plovili, ali više ih je bilo ukotvljeno. Svi su bili tupog pramca i nosili kule. Bili su to najveći brodovi koje je Domon ikada video, čak i među Morskim narodom. Primetio je nekoliko lokalnih brodića, oštrih pramaca i kosih jedara, kako jure preko zelenih valova. Taj prizor ga je uverio da je Egeanin govorila istinu kada je rekla da će ga osloboditi.
Talas stiže pred Falme i Domon razjapi usta opazivši koliko je seanšanskih brodova ukotvljeno u luci. Pokuša da ih prebroji, ali odustade kad stiže do stotinu. Nije izbrojao ni polovinu. I ranije je viđao toliko brodovlje na jednom mestu – u Ilijanu, Tiru, pa čak i u Tančiku – ali oni su bili mnogo manji. Sumorno mrmljajući sebi u bradu, povede Talas u luku, praćen velikim seanšanskim psom čuvarom.
Falme je bio na samom vrhu Tomanske glave. Zapadno od njega nije bilo ničeg izuzev Aritskog okeana. Prilaz u luku bio je s obe strane okružen visokim liticama, a na njihovom vrhu bile su dve kule Osmatrača talasa. Svaki brod koji je želeo da uđe u luku morao je proći ispod njih. Niz jednu kulu bio je obešen kavez. U njemu je sedeo jedan očajni čovek. Noge su mu visile kroz rešetke.
„Ko je to?“, upita Domon.
Kaban najzad prestade da oštri mač. Domon je već počeo da se pita ne namerava li njime da se brije. Seanšanin kratko pogleda tamo kuda je Domon pokazao. „Oh. To je Prvi osmatrač. Naravno, ne onaj koji je bio na tom položaju kada smo došli. Svaki put kada umre, oni izaberu drugog, a mi ga stavimo u kavez.“
„Ali zašto?“, snažno upita Domon.
Kaban se iskezi. „Osmatrali su čekajući pogrešnu stvar, i zaboravili kada je trebalo da se sete.“
Domon skrenu pogled sa Seanšana. Talas kliznu niz poslednji pravi morski val i uplovi u mirnije vode luke. Ja trgovče, mojaposla nisu.
Falme se pružao od kamenih dokova uz padine udoline koja je činila luku. Domon nije mogao da se odluči da li su te kuće od tamnog kamena činile poveliku varošicu ili mali grad. Svakako nije video nijednu zgradu koja bi mogla da se uporedi makar i s najmanjom palatom u Ilijanu.
Usmeri Talas do jednog doka i dok je posada vezivala brod zapita se da li bi Seanšane možda zanimalo da kupe nešto vatrometa iz potpalublja. Moja posla nisu.