Na svoje iznenađenje, vide da je Egeanin lično došla na dok sa svojom damane. Ovog puta narukvicu je nosila neka druga žena. Na njenoj haljini takođe su bile crvene ploče i račvaste munje, ali damane je bila ona ista tužna žena koja nije dizala pogled, sem kad bi joj se neko obratio. Egeanin naredi da Domon i njegova posada napuste brod, i postavi dva vojnika da ih paze na doku. Izgleda da je mislila kako više od toga nije potrebno; Domon nije imao namere da se zbog toga buni. Ostali vojnici su pretraživali Talas po njenim uputstvima. I damane je učestvovala u potrazi.
Niže niz dok pojavi se neki stvor. Domon nije mogao drugačije da ga opiše. Ogroman stvor s glatkom sivozelenom debelom kožom i kljunom umesto usta, usađenim u klinastu glavu. S tri oka. Nezgrapno je pratio čoveka na čijem oklopu su bila naslikana tri oka, ista kao oči tog stvorenja. Meštani, lučki radnici i mornari u grubo izvezenim košuljama i dugim prslucima koji su im sezali do kolena ustuknuše dok je par prolazio, ali nijedan Seanšanin nije ih ni pogledao. Čovek je izgleda zapovedao zveri pokretima ruke.
Čovek i stvorenje zađoše među zgrade, ostavivši za sobom zapanjenog Domona i njegovu posadu koja je mrmljala. Dva seanšanska stražara ćutke su ih podrugljivo gledali. Moja posla nisu, sam sebe podseti Domon. Njegov posao bio je samo njegov brod.
Vazduh je poznato mirisao na slanu vodu i katran. Nelagodno se promeškolji na kamenu usijanom od sunca i zapita se šta to Seanšani traže. Šta damane traži. Pitao se šta je onaj stvor bio. Nad lukom su se čuli krici galeba. Pomisli kakve bi zvuke ispuštao čovek u kavezu. Nisu moja posla.
Egeanin konačno izvede ostale na dok. Domon zabrinuto primeti da seanšanski kapetan nosi nešto umotano u žutu svilu. Nešto dovoljno malo da ga nosi jednom rukom, ali pažljivo ga je držala obema.
Diže se na noge – polako, zbog vojnika, iako su ga gledali podjednako prezrivo kao Kaban. „Vidiš, kapetanu? Ja samo mirno trgovče. Mož’ ljudi tvoji hoteće kupe vatromet?“
„Možda, trgovče.“ Videlo se da je potiskivala uzbuđenje. Osećao se nelagodno zbog toga, a njene sledeće reči samo pojačaše nelagodu. „Poći ćeš sa mnom.“
Ona reče dvojici vojnika da takođe pođu, a jedan od njih gurnu Domona. Nije to bilo grubo; Domon je viđao kako seljaci isto tako guraju krave da bi ih poterali. Stisnuvši zube, on pođe za Egeanin.
Ulica popločana kaldrmom penjala se uz padinu ostavljajući miris luke za sobom. Kuće pločastih krovova bivale su sve veće i više kako se ulica penjala. Iznenađujuće za pokoreni grad, na ulicama je bilo više meštana no seanšanskih vojnika. Povremeno bi se video palankin navučenih zavesa koji su nosili gologrudi ljudi. Izgledalo je da stanovnici Falmea obavljaju svoje poslove kao da Seanšani i nisu tu. Ili skoro tako. Kada bi prošao palankin ili vojnik, i siromašan svet, samo s jednom ili dve vijugave crte izvezene na svojoj prljavoj odeći, i bogat, košulja, prsluka i haljina od ramena do pojasa prekrivenih zamršenim šarama, svi bi se duboko poklonili i tako ostali sve dok Seanšani ne bi prošli. Isto su činili kada je prošao Domon sa svojim stražarima. Ni Egeanin ni njeni vojnici nisu ih ni pogledali.
Domon s iznenadnim zaprepašćenjem shvati da su neki od meštana koje je video za pojasima nosili bodeže, a u nekoliko slučajeva i mačeve. Beše toliko iznenađen da ne razmišljajući kaza: „Od njih neki sa vas?“ Egeanin se preko ramena namršti na njega, očigledno zbunjena. Ne usporivši, pogleda ljude i klimnu sama sebi. „Misliš, zbog mačeva. Oni su sada naš narod, trgovče; položili su zakletve.“ Naglo stade i pokaza ka jednom visokom čoveku širokih ramena, bogato izvezenog prsluka i s mačem koji je visio s jednostavnog grudnog kaiša. „Ti.“
Čovek stade u pola koraka, s jednom nogom u vazduhu. Lice mu odjednom poprimi prestravljen izraz. Bilo je to odlučno lice, ali izgledao je kao da želi da beži. Umesto toga, okrenu se k njoj i pokloni se, držeći šake na kolenima, pogleda uprtog u njene čizme. „Kako ovaj može da služi kapetana?“, napetim glasom zapita.
„Ti si trgovac?“, upita Egeanin. „Položio si zakletve?“
„Da, kapetane. Da.“ Nije skidao pogled s njenih stopala.
„Šta pričaš ljudima kada poteraš svoja kola u unutrašnjost?“
„Da se moraju pokoriti Predvodnicima, kapetane, iščekivati Povratak, i služiti One Koji Dolaze Kući.“
„A da li ikada pomisliš da taj mač upotrebiš protiv nas?“
Čovekove šake pobeleše koliko je jako stiskao kolena, a činilo se kao da mu je i glas bio obliven hladnim znojem. „Položio sam zakletve, kapetane. Pokoravam se, čekam i služim.“
„Vidiš?“, kaza Egeanin okrenuvši se ka Domonu. „Nema razloga da im zabranimo nošenje oružja. Trgovina mora da se obavlja, a trgovci moraju da se brane od pljačkaša. Dozvoljavamo ljudima da dolaze i odlaze kako god hoće, sve dok se pokoravaju, iščekuju i služe. Njihovi preci prekršili su svoje zakletve, ali ovi su naučili.“ Ponovo pođe uzbrdo, a vojnici gurnuše Domona za njom.
On se osvrnu ka trgovcu. Čovek je ostao pognut sve dok Egeanin nije odmakla nekih deset koraka niz ulicu, a onda se ispravi i požuri u suprotnom smeru, jureći nizbrdo.
Egeanin i njena straža nisu se osvrnuli ni kada kraj njih prođe odred Seanšana koji su jahali. Vojnici su bili na stvorenjima koja su pomalo podsećala na mačke veličine konja, ali pod sedlima su imala bronzanu krljušt, nalik na krljušt guštera. Kandže su se spuštale na kaldrmu. Dok se odred peo, trooka glava se okrenu i pogleda Domona. Sve ostalo na stranu, ali Domonu je delovala suviše – pametno. Saplete se i skoro pade. Svuda duž ulice stanovnici Falmea pribili su se uza zidove. Neki su i sklopili oči. Seanšani nisu obraćali pažnju na njih.
Domon shvati zašto su Seanšani sebi mogli da dozvole da ljudima pruže toliku slobodu. Pitao se da li bi i on imao smelosti da se odupre. Damane. Čudovišta. Pitao se da li će bilo šta moći da zaustavi Seanšane da dopru sve do Kičme sveta. Nisu moja posla, grubo podseti sebe, i zamisli se da li je nekako moguće izbeći u budućoj trgovini Seanšane.
Dođoše do vrha uspona, gde je grad prelazio u brda. Nije bilo gradskih zidina. Pred njima behu gostionice koje su opsluživale trgovce što su poslovali s unutrašnjošću, kao i dvorišta i štale. Ovde su kuće ličile na pristojne zamkove za manje plemiće u Ilijanu. Pred najvećom od njih bila je počasna straža seanšanskih vojnika. Nad njom se vijorio plavo oivičen barjak sa zlatnim jastrebom raširenih krila. Egeanin predade svoj mač i bodež pre no što uvede Domona. Njena dva vojnika ostaše na ulici. Domon poče da se preznojava. Sve mu je to smrdelo na nekog lorda. Nikada nije bilo dobro poslovati s visokim plemićem na njegovom tlu.
U prijemnoj dvorani Egeanin ostavi Domona kod vrata i obrati se jednom sluzi. Bio je to meštanin, sudeći po vrećastim rukavima njegove košulje i spiralama izvezenim preko grudi. Domonu se učini da je načuo reči „visoki lord“. Sluga se hitro udalji, i vrati se posle nekog vremena da ih povede u svakako najveću prostoriju u kući. Svaki delić nameštaja bio je uklonjen, čak i tepisi, a kameni pod bio je uglačan toliko da je blistao. Zidovi i prozori bili su skriveni pokretnim paravanima oslikanim neobičnim pticama.
Egeanin stade čim uđoše u sobu. Kada Domon pokuša da je upita gde su došli i zašto, ona ga ućutka divljim pogledom prorežavši nešto. Nije se ni mrdnula, ali izgledalo je kao da se suzdržava da ne cupka u mestu. Držala je šta god da je uzela s njegovog broda kao da je dragoceno. On pokuša da se seti šta bi to moglo biti.
Iznenada, tiho se oglasi gong i Seanšanka pade na kolena, pažljivo kraj sebe spustivši stvar umotanu u svilu. Pogleda Domona i on takođe kleknu. Plemići su imali čudne običaje, a pretpostavljao je da seanšanski lordovi imaju još čudnije od onih koje je znao.