Hurin je stajao ukočenih leđa, ali izgledao je spreman da skoči na izvršenje bilo čega što bi Rand možda zatražio. Sada nije ni sedao, niti se opuštao. „To ne bi bilo pristojno, moj lorde. Moramo pokazati ovim Kairhijenjanima da znamo kako da budemo pristojni...“
„Hoćeš li već jednom prestati s tim!“, povika Rand.
„Kako želiš, moj lorde.“
Rand je morao da se potrudi da ponovo ne uzdahne. „Žao mi je, Hurine. Nije trebalo da vičem na tebe.“
„To je tvoje pravo, moj lorde“, jednostavno odgovori Hurin. „Ako se ne ponašam kako ti želiš, tvoje je pravo da vičeš.“
Rand pođe prema njuškalu s namerom da ga zgrabi za okovratnik i protrese.
Na zvuk kucanja na vratima između njihove i Randove sobe svi se slediše, ali Rand sa zadovoljstvom primeti da Hurin nije tražio dozvolu pre no što je zgrabio svoj mač. Sečivo s čapljom bilo je Randu za pojasom. Prilazeći vratima, uhvati se za balčak. Sačeka da Loijal sedne na svoj dugi krevet kako bi nogama i peševima kaputa još više zaklonio kovčeg pokriven ćebetom, a onda otvori vrata.
Tamo je stajao gostioničar, ljuljajući se od nestrpljenja i gurajući poslužavnik ka Randu. Na njemu su bila dva zapečaćena pergamenta. „Oprosti mi, moj lorde“, bez daha kaza Kual. „Nisam mogao da čekam da siđeš, a onda nisi bio u svojoj sobi, i – i... Oprosti mi, ali...“ Onda zatrese poslužavnikom.
Rand zgrabi pozivnice – do sada ih je bilo tako mnogo – i ne pogledavši ih, uhvati gostioničara za ruku i povede ga ka vratima hodnika. „Hvala, gazda Kuale, što si se namučio. Ako bi nas sada, molim te, ostavio nasamo...“
„Ali, moj lorde“, pobuni se Kual, „ove su od...“
„Hvala ti.“ Rand gurnu čoveka u hodnik i odlučno zatvori vrata. Baci pergamente na sto. „To nije ranije radio. Loijale, misliš li da je prisluškivao na vratima pre no što je zakucao?“
„Počinješ da razmišljaš kao ovi Kairhijenjani.“ Ogijer se smejao, ali uši su mu zamišljeno mrdale. Naposletku dodade: „Ipak, on je Kairhijenjanin, tako da je veoma moguće. Mislim da nismo rekli ništa što ne bi valjalo da čuje.“
Rand pokuša da se priseti. Niko od njih nije spomenuo Rog Valera, niti Troloke ili Prijatelje Mraka. Kada shvati da se pita šta je Kual mogao da zaključi iz onoga što je rečeno, trže se. „Ovo mesto počinje i na tebe da utiče“, promrmlja sam sebi.
„Moj lorde?“ Hurin je uzeo zapečaćene pergamente i razrogačenih očiju gledao pečate. „Moj lorde, ovo je od lorda Bartanesa, Visokog sedišta kuće Damodred, i od“ – glas mu se utiša od strahopoštovanja – „kralja.“
Rand samo odmahnu. „I dalje idu u vatru kao i ostale. Neotvorene.“
„Ali, moj lorde!“
„Hurine“, strpljivo kaza Rand, „ti i Loijal ste mi objasnili tu Veliku igru. Ako odem gde god da su me pozvali, ovi Kairhijenjani zaključiće nešto iz toga i pomisliti da sam deo nečijih spletki. Ako ne odem, i iz toga će nešto zaključiti. Ako pošaljem odgovor, iskopaće neko značenje u njemu, a isto će biti i ako ne pošaljem. Budući da, izgleda, pola Kairhijena uhodi drugu polovinu, svi znaju šta radim. Spalio sam prve dve, i spaliću i ove, baš kao i sve ostale.“ Jednog dana bilo ih je dvanaest na gomili. Sve ih je bacio u kamin u trpezariji, netaknutih pečata. „Šta god da iz toga zaključe, barem je isto za sve. Nisam ni za koga u Kairhijenu, niti sam protiv bilo koga.“
„Pokušavao sam da ti objasnim“, reče mu Loijal. „Mislim da to ne ide tako. Šta god da učiniš, Kairhijenjani će u tome videti neku vrstu spletke. Tako je, barem, Starešina Haman govorio.“
Hurin ispruži Randu zapečaćene pozivnice kao da nudi zlato. „Moj lorde, na ovoj je lični pečat Galdrijana. Njegov lični pečat, moj lorde. A na ovoj lični pečat lorda Bartanesa, koji je po moći odmah iza kralja. Moj lorde, spali ove pozivnice, i stvorio si sebi najmoćnije neprijatelje koje možeš da nađeš. Do sada je spaljivanje prolazilo zato što su sve ostale kuće čekale da vide šta smeraš, i mislile kako mora da imaš moćne saveznike kada rizikuješ da ih uvrediš. Ali lord Bartanes – i kralj! Uvredi njih, i sigurno će uzvratiti.“ Rand prođe prstima kroz kosu. „Šta ako ih obe odbijem?“
„Neće uspeti, moj lorde. Sve do jedne kuće poslale su ti pozivnice. Ako ove odbiješ – pa, sigurno je da će bar jedna od ostalih kuća zaključiti da, ako nisi u savezništvu s kraljem ili lordom Bartanesom, onda oni mogu da ti uzvrate za uvredu koju si im naneo spaljivanjem njihovih pozivnica. Moj lorde, čujem da kuće u Kairhijenu sada koriste ubice. Nož na ulici. Strela s nekog krova. Otrov u vinu.“
„Mogao bi da prihvatiš obe“, predloži Loijal. „Znam da to ne želiš, Rande, ali moglo bi čak biti i zabavno. Veče u zamku jednog lorda, ili čak u kraljevskoj palati. Rande, Šijenarci su verovali u tebe.“
Rand se namršti. Znao je da su Šijenarci mislili da je lord samo zbog sticaja okolnosti; slučajne sličnosti imena, glasina među slugama, i Moiraine i Amirlin koje su sve to uskomešale. Ali i Selena je tako mislila. Možda će ona biti na jednoj od tih zabava.
Ali Hurin je silovito odmahivao glavom. „Graditelju, ne znaš Daes Dae’mar koliko misliš da znaš. Ne onako kako se igra u Kairhijenu. Ne u današnje vreme. Za većinu kuća to ne bi bilo bitno. Čak i kada spletkare jedna protiv druge sve do noža, u javnosti se ponašaju kao da nije tako. Ali ne ove dve. Kuća Damodred bila je na prestolu sve dok ga Laman nije izgubio, i žele ga nazad. Kralj bi ih zgazio, da nisu moćni skoro koliko on. Ne možeš da pronađeš ogorčenije protivnike od kuće Rijatin i kuće Damodred. Ako moj lord prihvati obe, obe kuće će to znati čim pošalje svoje odgovore, i obe će pomisliti kako je on deo neke spletke te druge kuće protiv njih. Smesta će upotrebiti nož i otrov.“
„A pretpostavljam“, odreza Rand, „ako prihvatim samo jednu, ona druga će pomisliti kako sam u savezništvu s tom kućom.“ Hurin klimnu.
„I verovatno će pokušati da me ubiju da bi me sprečili u tome u šta sam umešan.“ Hurin ponovo klimnu. „Onda, imaš li bilo kakav predlog kako da izbegnem da me bilo koja od njih ubije?“ Hurin odmahnu glavom. „Da bar nisam spalio one prve dve.“
„Da, moj lorde. Ali ne bi bilo nikakve razlike, ili barem tako pretpostavljam. Koje god da si prihvatio ili odbio, Kairhijenjani bi nešto iz toga zaključili.“
Rand ispruži ruku i Loijal mu dade dva pergamenta. Prvi je bio zapečaćen ne drvetom i krunom kuće Damodred, već razjarenim veprom, što je bio Bartanesov znak. Na drugom pergamentu bio je Galdrijanov jelen. Lični pečati. Očigledno mu je uspelo da pobudi zanimanje u najvišim krugovima samo time što ništa nije radio.
„Ovi ljudi su ludi“, reče, pokušavajući da smisli kako da se izvuče iz svega toga.
„Da, moj lorde.“
„Prošetaću se po trpezariji da me svi vide s ovim pozivnicama“, lagano reče. Šta god da se vidi u trpezariji u podne, deset kuća to zna pre sumraka, a do sledeće zore znaju sve. „Neću slomiti pečate. Tako će znati da još nikome nisam odgovorio. Sve dok čekaju da vide na koju ću stranu skočiti, možda ću steći još koji dan. Ingtar mora uskoro da dođe. Mora.“
„Pa, sada razmišljaš kao Kairhijenjanin, moj lorde“, iscereno odgovori Hurin.
Rand ga kiselo pogleda, a onda gurnu pergamente u džep, povrh Seleninih pisama. „Hajdemo, Loijale. Možda je Ingtar došao.“
Kada on i Loijal siđoše u trpezariju, niko u njoj nije ni pogledao Randa. Kual je glačao srebrnu pepeljaru kao da mu život zavisi od njenog sjaja. Služavke su žurile između stolova kao da Rand i Ogijer ni ne postoje. Svi do jednog za stolovima piljili su u svoje krigle, kao da u vinu ili pivu piše kako se može steći velika moć. Niko ne izusti ni reč.