Što su se više približavali, to je bio sve sigurniji, sve dok nisu zašli za poslednji ugao kamene terase i videli Branitelja Zmajevog zida. Dim je kuljao iz gornjih prozora, a vatra suktala kroz krov. Ispred gostionice se okupila gomila. Kual je, vičući i skačući, naređivao ljudima koji su iznosili nameštaj na ulicu. Dvostruki red ljudi dodavao je kofe pune vode od bunara dalje niz ulicu i iznosio prazne. Većina ljudi samo je stajala i gledala; novi stub plamena buknu kroz krov, a oni izustiše aaaah.
Rand se kroz gužvu probi do gostioničara. „Gde je Hurin?“
„Pažljivo s tim stolom!“, viknu Kual. „Nemojte da ga ogrebete!“ Pogleda Randa i trepnu. Lice mu beše garavo. „Moj lorde? Ko? Tvoj sluga? Ne sećam se da sam ga video, moj lorde. Nema sumnje da je izašao. Nemoj da ispustiš te svećnjake, budalo! Od srebra su!“ Kual odjuri da se dere na ljude koji su iznosili stvari iz gostionice.
„Hurin ne bi izašao“, kaza Loijal. „Ne bi ostavio...“ Osvrnu se oko sebe i ne doreče. Nekim posmatračima Ogijer je, izgleda, bio zanimljiviji od požara.
„Znam“, odgovori Rand i jurnu u gostionicu.
Trpezarija nije izgledala kao da zgrada gori. Dvostruki red ljudi pružao se uz stepenište; jedni su dodavali vedra, a drugi su žurili da iznesu ono što je ostalo od nameštaja, ali dole nije bilo ništa više dima no kad bi nešto zagorelo u kuhinji. Na stepenicama, uz koje Rand jurnu, postajao je gušći. On je kašljući trčao.
Red se završavao pre drugog sprata. Ljudi su s pola stepeništa bacali vodu u hodnik ispunjen dimom. Plamenovi koji su igrali po zidovima treperili su crveno kroz crni dim.
Jedan čovek zgrabi Randa za ruku. „Ne možeš gore, moj lorde. Iznad ove tačke sve je izgubljeno. Ogijeru, ti mu reci.“
Rand tada prvi put shvati da je Loijal pošao za njim. „Vrati se, Loijale. Ja ću ga izvesti.“
„Ne možeš da nosiš i Hurina i kovčeg, Rande.“ Ogijer slegnu ramenima. „Sem toga, neću da ostavim moje knjige da izgore.“
„Onda se sagni. Gledaj da budeš ispod dima.“ Rand se na stepeništu spusti na sve četiri i tako pređe ostatak puta. Blizu poda vazduh je bio čistiji. Rand je i dalje kašljao, ali mogao je da diše. Samo što je i sam vazduh usijan. Nije mogao dovoljno da se nadiše kroz nos. Disao je na usta, osetivši kako mu se jezik suši.
Nešto vode koju su ljudi prosipali pade na njega. Bio je mokar do gole kože. Hladnoća mu je predstavljala samo trenutno olakšanje. Vrelina se vrati istog trena.
Vrata Hurinove sobe još se nisu zapalila, ali već su bila dovoljno vrela da mu tek iz drugog pokušaja uspe da ih otvori. Prvo što je video bio je Hurin ispružen po podu. Rand dopuza do njuškala i podiže ga. Na glavi mu je bila čvoruga veličine šljive.
Hurin otvori oči. Pogled mu je bio neusredsređen. „Lorde Rande?“, nejasno promrmlja. „...kucanje na vrata... mislio još poziva...“ Oči mu se prevrnuše. Rand mu potraži puls, i oseti olakšanje kada ga nađe.
„Rande...“, prokašlja Loijal. Bio je pored svog kreveta. Prekrivač je bio zadignut, otkrivajući gole daske ispod ležaja. Kovčeg je nestao.
Iznad njih, tavanica zaškripa, a upaljeni komadi drveta sručiše se na pod.
Rand reče: „Uzmi svoje knjige. Ja ću Hurina. Požuri.“ Poče da diže mlitavo njuškalo preko ramena, ali Loijal mu uze Hurina.
„Knjige će morati da gore, Rande. Ne možeš da ga nosiš i da puziš, a ako ustaneš, nećeš ni stići do stepeništa.“ Ogijer prebaci Hurina na svoja široka leđa. Njuškalove ruke i noge visile su niz Loijalovo telo. Tavanica glasno puče. „Moramo da požurimo, Rande.“
„Idi, Loijale. Kreni, a ja ću za tobom.“
Ogijer otpuza u hodnik sa svojim teretom, a Rand pođe za njim. A onda stade zagledavši se ka vratima koja su tu sobu povezivala s njegovom. Barjak je i dalje bio tamo. Barjak Zmaja. Neka izgori, pomisli. U odgovor mu dođe misao, kao da je čuo Moirainu kako govori. Zivot ti može zavisiti od njega. I dalje pokušava da me upotrebi. Život ti može zavisiti od njega. Aes Sedai nikada ne lažu.
Zagunđavši, zakotrlja se po podu i nogom otvori vrata svoje sobe.
Bila je sva u plamenu. Krevet je bio lomača, a oganj je već zahvatio pod. Preko toga neće biti puzanja. Rand ustade i poguren utrča u sobu. Trzao se zbog vreline, kašljući i gušeći se. Para se dizala s njegovog mokrog kaputa. Jedna strana ormara već je gorela. On otvori vrata. Bisage su mu bile unutra, još bezbedne od vatre. Na jednoj strani bio je barjak Lijusa Terina Telamona. Drvena kutija za flautu bila je pored njih. Na trenutak je oklevao. Još mogu da ga ostavim da gori.
Tavanica nad njim zaječa. On zgrabi bisage i kutiju s flautom i baci se prema vratima, dočekavši se na kolena dok su razbuktale grede padale tamo gde je maločas stajao. Cimajući svoj teret za sobom, Rand otpuza u hodnik. Pod se tresao dok je još greda padalo.
Kada stiže do stepenica, vide da su ljudi s vedrima otišli. Skoro se smandrljao niz stepenište do sledećeg sprata, a onda se digao i potrčao kroz praznu zgradu i konačno izjurio na ulicu. Posmatrači su ga zaprepašćeno gledali. Lice mu je bilo garavo, a kaput pokriven čađu. Otetura se preko ulice, do Loijala koji je prislonio Hurina na zid jedne kuće. Neka žena iz gomile brisala je parčetom tkanine Hurinovo lice, ali oči mu i dalje behu zatvorene, a dah isprekidan.
„Ima li Mudrosti u blizini?“, brzo upita Rand. „Potrebna mu je pomoć.“ Žena ga belo pogleda, a on pokuša da se seti drugih imena koja je čuo za žene koje bi u Dve Reke bile Mudrosti. „Mudra žena? Žena koju zovete Majka nekako? Žena koja se razume u bilje i lečenje?“
„Ja sam Čitač, ako na to misliš“, odgovori žena, „ali jedino što znam da uradim za ovog čoveka jeste da se postaram da mu bude udobno. Bojim se da mu je nešto polomljeno u glavi.“
„Rande! To jesi ti!“
Rand zapanjeno pogleda. Bio je to Met.
Vodio je konja kroz gomilu, a preko leđa mu je bio prebačen luk. Met, lica prebledelog i upalog, ali ipak Met, koji se cerio, mada slabašno. A iza njega dođe Perin. Žute oči presijavale su mu se na vatri i privlačile pažnju koliko i požar. I Ingtar sjaha. Nosio je kaput visokog okovratnika umesto oklopa, ali i dalje mu je balčak mača virio iznad ramena.
Rand oseti kako počinje da se trese. „Prekasno je“, kaza im. „Prekasno ste stigli.“ A onda sede na ulicu i poče da se smeje.
31
Na tragu
Rand nije znao da je i Verin tu sve dok mu Aes Sedai dlanovima nije obuhvatila lice. Na trenutak je video brigu u njenom izrazu, možda čak i strah, a onda iznenada oseti kao da ga je neko polio hladnom vodom. Nije osećao vlagu već hladnoću. Najednom se strese i presta da se smeje. Ostavila ga je i klekla kraj Hurina. Čitač ju je pažljivo posmatrala. Kao i Rand. Šta ona traži ovde? Kao da ne znam.
„Gde si nestao?“, promuklo upita Met. „Svi ste samo nestali, a sada ste u Kairhijenu, i to pre nas. Loijale?“ Ogijer nesigurno slegnu ramenima i odmeri gomilu, dok su mu se uši trzale. Polovina ljudi okrenula se od požara da gleda pridošlice. Neki su se čak primakli bliže da prisluškuju.
Rand pusti Perina da mu pomogne da ustane. „Kako ste pronašli gostionicu?“ Pogledao je u Verin, koja je klečala sa šakama na njuškalovoj glavi. „Ona?“
„Na neki način“, odgovori Perin. „Stražari na kapiji tražili su da čuju naša imena, a čovek koji je izlazio iz stražare trznuo se kada je čuo Ingtarovo. Rekao je da mu nije poznato, ali osmeh mu je bio toliko lažan da se to videlo na čitavu milju.“
„Mislim da znam na koga misliš“, reče Rand. „Stalno se tako smeši.“
„Verin mu je pokazala svoj prsten“, dodade Met, „i šapnula mu nešto na uvo.“ Izgledao je i zvučao bolesno. Obrazi su mu bili grozničavi i zategnuti, ali pođe mu za rukom da se isceri. Rand nikada ranije nije primetio njegove jagodice. „Nisam mogao da čujem šta je rekla, ali nisam znao da li će pre da mu iskoče oči iz glave, ili će progutati sopstveni jezik. Odjednom je postao voljan da pomogne. Rekao nam je da nas čekaš, i gde si odseo. Ponudio se i da nas odvede, ali zaista je delovao kao da mu je lakše kada ga je Verin odbila.“ Smrknu. „Lorde Rande od kuće al’Tor.“