„To je preduga priča da bih je sada pričao“, kaza mu Rand. „Gde su Uno i ostali? Potrebni su nam.“
„U Forgejtu.“ Met se namršti na njega i polako nastavi: „Uno reče da će radije ostati tamo no zaći unutar zidina. Po onome što sam video, više bih voleo da sam s njima. Rande, zašto će nam trebati Uno? Jesi li pronašao... njih?“
Rand odjednom shvati da je to bio trenutak koji je izbegavao. Duboko udahnu i pogleda svog prijatelja pravo u oči. „Mete, imao sam bodež i izgubio ga. Prijatelji Mraka su ga povratili.“ Ču zaprepašćene uzdahe od Kairhijenjana koji su slušali, ali nije ga bilo briga. Mogu da igraju svoju Veliku igru koliko god žele, ali Ingtar je došao, i on je napokon s tim završio. „Doduše, nisu mogli daleko da odu.“
Ingtar je do tada ćutao, ali sada koraknu i zgrabi Randa za ruku. „Imao si ga? I“ – osvrnu se i pogleda posmatrače – „ono drugo?“
„I to su povratili“, tiho odgovori Rand. Ingtar lupi pesnicom o dlan i okrenu se. Neki Kairhijenjani ustuknuše od izraza njegovog lica.
Met se ugrize za usnu, a onda odmahnu glavom. „Nisam znao da je nađen, tako da i nije kao da sam ga ponovo izgubio. Samo je i dalje izgubljen.“ Bilo je jasno da je govorio o bodežu, a ne o Rogu Valera. „Ponovo ćemo ga pronaći. Sada imamo dva njuškala. I Perin ume. Pratio je trag sve do Forgejta, pošto si nestao s Hurinom i Loijalom. Mislio sam da si možda samo pobegao... pa, znaš šta hoću da kažem. Ali kuda si bio otišao? I dalje ne shvatam kako si uspeo da stigneš tako daleko ispred nas. Onaj čovek reče da si već danima ovde.“
Rand pogleda Perina – On je njuškalo? – i vide da i Perin njega posmatra. Učini mu se da je nešto promrmljao. Senoubica? Mora da sam ga pogrešno čuo. Perinov žuti pogled na trenutak ga je držao, kao da zna neke tajne o njemu. Rekavši sebi da mu se svašta pričinjava – Nisam poludeo; još ne - otrže pogled.
Verin je upravo pomagala još slabom Hurinu da ustane. „Zdrav sam kao dren“, govorio je. „Još sam malo umoran, ali...“ Reči mu utihnuše. Izgledalo je kao da je prvi put vidi, kao da tek sada shvata šta se desilo.
„Umor će nestati kroz nekoliko sati“, reče mu ona. „Telo mora da se napregne da bi se brzo izlečilo.“
Kairhijenjanka Čitač ustade. „Aes Sedai?“, tiho upita. Verin klimnu, a Čitač načini pun naklon.
Ma koliko tihe bile, reči „Aes Sedai“ proleteše kroz gomilu u glasovima koji su išli od strahopoštovanja do straha i gneva. Sada su svi gledali – čak ni Kual nije obraćao pažnju na svoju zapaljenu gostionicu – i Rand pomisli kako malo opreza ipak ne bi bilo na odmet.
„Jeste li stigli da uzmete sobe?“, upita. „Moramo da razgovaramo, a to ovde ne možemo.“
„Dobro si se setio“, odgovori Verin. „Ranije sam ovde odsedala u Velikom drvetu. Poći ćemo tamo.“
Loijal ode da dovede konje – krov gostionice sada se potpuno urušio, ali štale nisu bile ni taknute – i uskoro su se gurali kroz ulice. Svi su jahali, izuzev Loijala, koji je tvrdio da se ponovo navikao na hodanje. Perin je vodio tovarne konje koje su doveli sa severa.
„Hurine“, reče Rand, „kada ćeš ponovo moći da pratiš njihov trag? Možeš li da ga pratiš? Ljudi koji su te udarili i podmetnuli požar ostavili su za sobom trag, zar ne?“
„Mogu i sada da ga pratim, moj lorde. Mogu da ih namirišem na ulici. Ali to neće dugo trajati. Nije bilo Troloka, i nikoga nisu ubili. Samo ljudi, moj lorde. Prijatelji Mraka, pretpostavljam, ali ne možeš uvek u to biti siguran po mirisu. Imamo možda jedan dan pre no što miris izbledi.“
„Mislim da ne mogu da otvore kovčeg, Rande“, reče Loijal, „ili bi jednostavno izvadili Rog. Tako bi im bilo mnogo lakše, nego da sa sobom vuku čitav kovčeg.“
Rand klimnu. „Mora da su ga stavili na taljige, ili na konja. Kada ga iznesu iz Forgejta, sigurno će se ponovo priključiti Trolocima. Moći ćeš da pratiš taj trag, Hurine.“
„Hoću, moj lorde.“
„Onda ćeš se odmarati dok ne povratiš snagu“, kaza mu Rand. Njuškalo je izgledao bolje, ali jahao je pogureno, a na licu mu se video umor. „U najboljem slučaju, samo su nekoliko sati ispred nas. Ako brzo jašemo...“ Odjednom shvati da ga ostali gledaju: Verin i Ingtar, Met i Perin. Posta mu jasno šta radi i pocrvene. „Žao mi je, Ingtare. Pretpostavljam da sam jednostavno navikao da budem glavni. Ne pokušavam da otmem tvoje mesto.“ Ingtar polako klimnu. „Moiraina je dobro odabrala kada je naterala lorda Agelmara da tebe imenuje kao mog zamenika. Možda bi bolje bilo da je Amirlin Tron zadatak poverila tebi.“ Šijenarac se kratko nasmeja. „Ti si barem uspeo da dodirneš Rog.“
Nakon toga jahali su u tišini.
Veliko drvo moglo je biti blizanac Branitelju Zmajevog zida. Bila je to visoka kamena kocka od zgrade, s trpezarijom od tamnog drveta ukrašenom srebrom i velikim izglačanim satom nad kaminom. Gostioničarka je mogla biti Kualova sestra. Gazdarica Tijedra takođe je bila pomalo punačka, i isto se ponašala. Imala je isti oštar pogled i takođe delovala kao da traži skriveni smisao reči koje čuje. Ali Tijedra je poznavala Verin. Njen osmeh dobrodošlice za Aes Sedai bio je topao. Nije naglas spomenula Aes Sedai, ali Rand beše siguran da zna.
Tijedra i buljuk slugu postara se za konje i odvede ih do soba. Randova soba bila je fina kao i ona koja je izgorela, ali više ga je zanimala velika bakarna kada koju su dvojica slugu s mukom unosila kroz vrata i vedra vrele vode koja su služavke donele iz kuhinje. Jedan pogled ka ogledalu iznad umivaonika otkri mu lice koje je izgledalo kao da ga je ćumurom trljao, a kaput mu je bio prepun crnih mrlja preko crvene vune.
Skide sve sa sebe i uđe u kadu, obuzet mislima dok se kupao. Verin je bila ovde. Jedna od tri Aes Sedai kojima je mogao da veruje da ga neće smiriti, ili predati onima koje bi to učinile. Ili je barem tako izgledalo. Jedna od tri koje su želele da poveruje kako je Ponovorođeni Zmaj, da ga upotrebe kao lažnog Zmaja. Ona predstavlja Moirainine oči koje me gledaju, Moiraininu ruku koja pokušava da mi povlači uzice. Ali ja sam te uzice presekao.
Doneli su mu bisage i zavežljaj s čistom odećom iz tovara. Osušio se i otvorio zavežljaj, a onda uzdahnuo. Zaboravio je da su oba preostala kaputa bila podjednako svečana kao onaj koji je bacio na stolicu da ga služavka očisti. Posle malo vremena odabra crni kaput, prikladan njegovom raspoloženju. Na visokom okovratniku bile su srebrne čaplje, a srebrni brzaci jurili su niz rukave. Voda je penila o nazubljene stene.
Prebacujući stvari iz svog starog kaputa u novi, Rand pronađe pergamente. Odsutno gurnu pozivnice u džep dok je posmatrao dva Selenina pisma. Pitao se kako je mogao da bude tolika budala. Ona je prelepa mlada kći plemićke kuće. On čobanin koga Aes Sedai pokušavaju da iskoriste, čovek osuđen da poludi, ako pre toga ne umre. Ali još je osećao da ga privlači, iako je samo gledao njen rukopis. Još je osećao njen miris.
„Ja sam čobanin“, reče on pismima, „ne veliki čovek. Kad bih mogao bilo kojom da se oženim, to bi bila Egvena. Ali ona želi da postane Aes Sedai, a i kako bih mogao da se oženim bilo kojom ženom, da volim bilo koju ženu, kada ću poludeti i možda je ubiti?“
Ali reči nisu mogle da umanje sećanje na Seleninu lepotu, ili na toplotu koja ga je obuzimala kada bi ga pogledala. Skoro mu se činilo da je u sobi s njim, da može da oseti njen miris. Bilo je to tako snažno da se osvrnuo oko sebe i nasmejao kada vide da je sam.