„Pričinjava mi se, kao da sam već skrenuo“, promrmlja.
Naglo podiže zaslon svetiljke na noćnom stočiću, upali je, i gurnu pisma u plamen. Napolju vetar poče da zavija, našavši put kroz kapke i razgorevši plamen koji je gutao pergament. On brzo baci zapaljena pisma u hladno ognjište, trenutak pre no što mu vatra stiže do prstiju. Sačekao je dok se i poslednji crni listić nije ugasio, a onda opasa mač i izađe iz sobe.
Verin je iznajmila privatnu sobu za obedovanje, u kojoj je na policama duž tamnih zidova bilo još više srebrnih predmeta no u trpezariji. Met je žonglirao s tri kuvana jajeta pokušavajući da deluje opušteno. Ingtar je namršteno piljio u ugašeno ognjište. Loijal je u džepovima još imao nekoliko knjiga iz Fal Dare i čitao je jednu od njih kraj svetiljke.
Perin je sedeo za stolom proučavajući svoje šake. Njemu je soba mirisala na pčelinji vosak kojim su bile glačane drvene obloge zidova. Bio je to on, pomisli. Rand je Senoubica. Svetlosti, šta nam se to svima desilo? Šake mu se stegnuše u velike i četvrtaste pesnice. Ove šake namenjene su kovačkom čekiću, ne sekiri.
Diže pogled kada Rand uđe. Perinu se učini da izgleda odlučno. Da je nešto čvrsto naumio. Aes Sedai pokaza Randu naslonjač naspram nje.
„Kako je Hurin?“, upita je Rand, nameštajući mač da može da sedne. „Odmara se?“
„Uporno je hteo da izađe“, odgovori Ingtar. „Rekao sam mu da prati trag samo dok ne oseti Troloke. Sutra možemo odatle da nastavimo da ih pratimo. Ili možda želiš da još noćas pođemo za njima?“
„Ingtare“, s nelagodom kaza Rand, „zaista nisam pokušavao da zapovedam umesto tebe. Jednostavno nisam razmišljao.“ Ali ipak nije toliko usplahiren kao što bi nekad bio, pomisli Perin. Senoubica. Svi se menjamo.
Ingtar ne odgovori. Samo nastavi da zuri u kamin.
„Ima toga što me veoma zanima, Rande“, tiho reče Verin. „Kao prvo, kako si bez traga nestao iz Ingtarovog logora. Drugo, kako si dospeo u Kairhijen čitavu sedmicu pre nas. Onaj pisar je u tom smislu bio veoma jasan. Morao si da letiš da bi ti to uspelo.“
Jedno od Metovih jaja pade na pod i slomi se. Ali nije ga ni pogledao. Gledao je Randa. I Ingtar se okrenu. Loijal se pretvarao da i dalje čita, ali delovao je zabrinuto, a uši su mu se pretvorile u dlakave šiljke.
Perin shvati da i sam pilji. „Pa, leteo nije“, kaza. „Ne vidim nikakva krila. Možda ima nešto važnije da nam kaže.“ Verin samo na trenutak svu pažnju posveti njemu. Uspeo je da se susretne s njenim pogledom, ali prvi je odvratio oči. Aes Sedai. Svetlosti, zašto smo bili tolike budale da pođemo s jednom Aes Sedai? Rand mu uputi pogled pun zahvalnosti, a Perin mu se isceri. Nije to više bio onaj stari Rand – izgleda da je srastao s tim kicoškim kaputom; sada mu je dobro stajao – ali i dalje je to bio dečko s kojim je Perin odrastao. Senoubica. Čovek na koga vukovi gledaju sa strahopoštovanjem. Čovek koji moše da usmerava.
„Ne smeta mi“, reče Rand i jednostavno ispriča svoju priču.
Perin shvati da bulji. Putni Kamenovi. Drugi svetovi, u kojima se zemljište pomera. Hurin pratio trag gde će Prijatelji Mraka biti. I prelepa žena u nevolji, baš kao u priči nekog zabavljača.
Met tiho zviznu. „I ona te je vratila natrag? Jednim od tih – tih Kamenova?“
Rand je na tren oklevao. „Mora da je tako“, odgovori. „Dakle, vidite, tako smo uspeli da toliko daleko stignemo pre vas. Kada je Fejn došao, Loijal i ja smo uspeli noću da ukrademo Rog Valera od njih, i došli smo u Kairhijen jer sam mislio da nećemo moći da prođemo pored njih kada budu na oprezu, a znao sam da će Ingtar ići na jug za njima i stići do Kairhijena.“
Senoubica. Rand ga pogleda, skupljenih očiju, a Perin shvati da je glasno izgovorio to ime. Očigledno ne dovoljno glasno da ga bilo ko drugi čuje. Niko drugi nije ga ni pogledao. Shvati da želi da ispriča Randu za vukove. Ja znam za tebe. Bilo bi pošteno da i ti znaš moju tajnu. Ali Verin je bila tu. Nije mogao to da ispriča pred njom.
„Zanimljivo“, zamišljeno kaza Aes Sedai. „Veoma bih volela da upoznam tu devojku. Ako može da koristi Putni Kamen... Čak ni to ime nije baš poznato.“ Stresla se. „Pa, sve u svoje vreme. Ne bi trebalo da bude teško pronaći visoku devojku u kućama Kairhijena. Ah, evo našeg obeda.“ Perin namirisa jagnjetinu pre no što je gazdarca Tijedra uvela povorku s poslužavnicima hrane. Voda mu pođe na i sta više zbog toga, nego zbog graška i tikve, priloga od šargarepe i kupusa, lli vrućeg hrskavog hleba. Povrće mu je još bilo ukusno, ali u poslednje vreme bi ponekad sanjao o crvenom mesu. Obično nekuvanom. Bilo je vrlo uznemirujuće to što je o lepim ružičastim odrescima jagnjetine koje je gostioničarka izrezala razmišljao kao o prepečenim. Odlučno se posluži svime. A uze i dva parčeta jagnjetine.
Bio je to tih obrok. Svi su bili zamišljeni. Perinu je bilo bolno da posmatra Meta dok jede. Met je i sada bio gladnica, uprkos grozničavom licu. Ali njegovo proždiranje hrane zbog toga je ličilo na poslednji obrok pre smrti. Perin se trudio da gleda u svoj tanjir i priželjkivao da nikada nisu otišli iz Emondovog Polja.
Pošto su služavke raščistile sto i otišle, Verin je uporno htela da budu zajedno dok se Hurin ne vrati. „Možda donese neke vesti zbog kojih ćemo smesta morati da krenemo.“
Met ponovo poče da žonglira, a Loijal da čita. Rand upita gostioničarku da li ima još knjiga i ona mu donese Putovanja Džaina Lakonogog. I Perin je voleo tu knjigu, prepunu priča o pustolovinama među Morskim narodom i putovanjima do zemalja s one strane Aijelske pustare, odakle je dolazila svila. Ali nije mu se čitalo, pa je s Ingtarom postavio na sto tablu za kamenove. Šijenarac je igrao odsečno i odlučno. Perin je oduvek igrao staloženo, nevoljno prepuštajući teren, ali uhvati sebe kako postavlja kamenove nemarno kao Ingtar. Većina partija završila se nerešeno, ali uspeo je da ih dobije podjednako koliko i Ingtar. Kada se njuškalo vratio, Šijenarac ga je posmatrao s novim poštovanjem u očima.
Hurinov osmeh u isto vreme beše pobednički i zbunjen. „Pronašao sam ih, lorde Ingtare. Lorde Rande. Pratio sam ih sve do jazbine.“
„Jazbine?“, oštro upita Ingtar. „Hoćeš da kažeš da se kriju negde u blizini?“
„Da, lorde Ingtare. One što su uzeli Rog pratio sam pravo dotle, a čitavo mesto smrdelo je na Troloke. Mada nekako prikriveno, kao da se čak ni tamo ne usuđuju da budu na otvorenom. A nije ni čudo.“ Njuškalo duboko udahnu. „To je veliki zamak koji je lord Bartanes upravo završio.“
„Lord Bartanes!“, uzviknu Ingtar. „Ali on... on je... on je...“
„Prijatelja Mraka ima na svim položajima“, jednostavno reče Verin. „Moćni daju duše Senci podjednako često koliko i potlačeni.“ Ingtar se namršti, kao da o tome nije želeo ni da razmišlja.
„Ima stražara“, nastavi Hurin. „Sa dvadeset ljudi nećemo ući, ne ako želimo da ponovo izađemo. Stotinu bi uspelo, ali dve bi bilo bolje. Tako se meni čine, moj lorde.“
„Šta je s kraljem?“, odlučno upita Met. „Ako je taj Bartanes Prijatelj Mraka, kralj će nam pomoći.“
„Sasvim sam sigurna“, suvo kaza Verin, „da bi Galdrijan Rijatin krenuo na Bartanesa Damodreda samo zbog glasine da je Bartanes Prijatelj Mraka. Bilo bi mu drago da ima izgovor. Takođe sam sasvim sigurna da Galdrijan nikad ne bi ispustio iz šaka Rog Valera. Pokazivao bi ga narodu na proslavama i govorio im koliko je Kairhijen veliki i moćan, a inače ga niko ne bi ni video.“
Perin zaprepašćeno trepnu. „Ali Rog Valera mora biti u Poslednjoj bici. Ne može prosto da ga zadrži.“
„Malo znam o Kairhijenjanima“, reče im Ingtar, „ali dovoljno toga sam čuo o Galdrijanu. Vodiće nas na gozbe i hvaliti nas zbog slave koju smo doneli Kairhijenu. Napuniće nam džepove zlatom i sasuti na nas sve moguće počasti. A ako pokušamo da odemo s Rogom, skinuće nam naše časne glave ni ne trepnuvši.“