Perin se naježi kada vide njen kratak i tajanstven osmeh. Mislio je da Rand ne zna ni pola onoga što misli da zna. Ni pola.
32
Opasne reči
Zamak lorda Bartanesa podsećao je na ogromnu žabu u mraku. Sa svim svojim zidovima i pomoćnim zgradama, bio je veliki kao neka tvrđava. Nije to bio, jer svuda su bili visoki prozori i svetlost, i čula se muzika i smeh, pa ipak je Rand video stražare na vrhovima kula i zidova, a nijedan prozor nije bio blizu tla. On sjaha, pogladi kaput i namesti pojas s mačem. Ostali sjahaše oko njega u podnožju širokog stepeništa od belog kamena, koje je vodilo do bogato izrezbarenih dvorskih vrata.
Deset Šijenaraca, pod Unovim vođstvom, činili su pratnju. Jednooki čovek i Ingtar klimnuše jedan drugom pre no što Uno odvede svoje ljude da se pridruže ostalim pratiocima. Pivo im je bilo obezbeđeno, a čitav vo se pekao na ražnju.
Ostala desetorica Šijenaraca ostali su s Perinom. Verin reče da su svi do jednog morali biti tamo s nekom svrhom, a Perin noćas ničemu nije mogao da posluži. U očima Kairhijenjana pratnja je bila neophodna da bi se održavalo dostojanstvo, ali više od desetorice delovalo bi sumnjivo. Rand je bio tu jer je on bio pozvan. Ingtar da bi svemu pridodao prestiž svoje titule, dok je Loijal pošao jer su Ogijeri bili traženi u gornjim slojevima kairhijenskog plemstva. Hurin se pretvarao da je Ingtarov sluga. Njegov pravi zadatak bio je da, ako može, nanjuši Prijatelje Mraka i Troloke. Rog Valera ne bi trebalo da je daleko od njih. Met, koji je još gunđao zbog toga, takođe se pretvarao da je Randov sluga, budući da je mogao da oseti bodež kada mu dođe u blizinu. Ako Hurin ne uspe, možda će on moći da pronađe Prijatelje Mraka.
Kada je Rand upitao Verin zašto je ona tu, samo se nasmešila i rekla: „Da pazim da ne upadnete u nevolje.“
Dok su se peli uz stepenište, Met je gunđao: „I dalje mi nije jasno zašto ja moram da budem sluga.“ On i Hurin išli su iza ostalih. „Nek sam spaljen, ako Rand može da bude lord, i ja mogu da obučem kicoški kaput.“
„Sluga“, reče mu Verin ne osvrćući se, „može da ide tamo gde mnogi drugi ne mogu, a većina plemića neće ga ni primetiti. Ti i Hurin imate svoje zadatke.“
„Sada ćuti, Mete“, ubaci se Ingtar, „ako ne želiš da nas otkriješ.“ Približavali su se vratima. Tamo je stajalo šest stražara s drvetom i krunom kuće Damodreda na grudima, i jednak broj ljudi u tamnozelenim livrejama s drvetom i krunom na rukavu.
Udahnuvši duboko, Rand pruži svoju pozivnicu. „Ja sam lord Rand od kuće al’Tor“, na brzinu reče, da bi s tim završio. „A ovo su moji gosti: Verin Aes Sedai od Smeđeg Ađaha; lord Ingtar od kuće Šinova, u Šijenaru; Loijal, sin Arenta, sina Halanovog, iz Stedinga Šangtai.“ Loijal je zatražio da izostave njegov steding, ali Verin je uporno tvrdila da će im biti potreban svaki delić formalnosti.
Sluga koji je primio pozivnicu uz opušten poklon trznuo se na svako dodatno ime. Iskolačio je oči na Verin. Promuklim glasom reče: „Budite dobrodošli u kuću Damodreda, moji lordovi. Budi dobrodošla, Aes Sedai. Budi dobrodošao, prijatelju Ogijeru.“ Mahnu ostalim slugama da širom otvore vrata, pokloni se i pokaza Randu i ostalima da uđu. Pošto uđoše, on žurno prosledi pozivnicu jednom drugom čoveku u livreji i nešto mu šapnu.
Ovaj čovek imao je veliko drvo i krunu na grudima svog zelenog kaputa. „Aes Sedai“, kaza, koristeći svoj dugi štap da se svakome od njih pokloni, skoro dodirujući glavom kolena. „Moji lordovi. Prijatelju Ogijeru. Ja sam Ašin. Molim vas da me pratite.“
U spoljašnjoj dvorani bile su samo sluge, ali Ašin ih odvede u veliku prostoriju ispunjenu plemićima, u kojoj je žongler izvodio na jednom kraju, a akrobate na drugom. Glasovi i muzika koji su dolazili još odnekud govorili su da ovo nisu bili jedini gosti, niti jedini zabavljači. Plemići su stajali po dvoje, troje i četvoro. Ponegde muškarac i žena zajedno, negde samo muškarci ili samo žene. Uvek pažljivo udaljeni od ostalih, tako da niko nije mogao da čuje o čemu oni drugi pričaju. Gosti su nosili tamne kairhijenske boje. Svi su imali jarke pruge barem preko polovine grudi, a neki i sve do struka. Zene su kosu češljale u raskošne kule od kovrdža, svaka drugačije, a tamne suknje bile su im tako široke da su morale da se okrenu kako bi pobočke prošle kroz ma koja vrata uža od kapije zamka. Niko od muškaraca nije imao obrijane vojničke glave – svi su nosili šešire od tamnog somota preko duge kose. Neki šeširi bili su zvonasti, drugi pljosnati – a kao i kod žena, nabori čipke nalik na potamnelu slonovaču skoro su im sakrivali šake.
Ašin udari svojim štapom i glasno ih najavi. Verin prvu.
Privukli su sve poglede. Verin je nosila svoj šal smeđeg oboda, izvezen vinovom lozom. Najava jedne Aes Sedai izazvala je žagor okupljenih lordova i gospi, a žongler je ispustio jedan od svojih obruča, mada ga niko više nije gledao. Loijal je privukao skoro isto toliko pogleda, čak i pre no što ga je Ašin najavio. Uprkos srebrnom vezu na okovratniku i rukavima, ničim drugim ukrašeno crnilo Randovog kaputa činilo je da izgleda skoro sumorno naspram Kairhijenjana, a njegov i Ingtarov mač privukoše mnoge poglede. Izgleda da nijedan lord nije bio naoružan. Rand više puta ču reči „sečivo s čapljom“. Neki pogledi koje je primetio bili su prilično smrknuti. Pretpostavljao je da su ih uputili ljudi koje je uvredio spalivši njihove pozivnice.
Približi im se vitak, zgodan čovek. Imao je dugu prosedu kosu, a raznobojne pruge pokrivale su prednji deo zagasitosivog kaputa od vrata pa skoro do poruba nad kolenima. Bio je izuzetno visok za Kairhijenjanina, za pola glave niži od Randa, a držao se tako da je izgledao još viši. Brada mu je bila podignuta, tako da je izgledalo kako sve oko sebe gleda s visine. Oči mu behu nalik na crne oblutke. Doduše, oprezno je gledao Verin.
„Milost mi je čast učinila tvojim prisustvom, Aes Sedai.“ Glas Bartanesa Damodreda bio je dubok i siguran. Pređe pogledom preko ostalih. „Nisam očekivao tako značajno društvo. Lorde Ingtare. Prijatelju Ogijeru.“ Njegov poklon njima bio je jedva nešto više od klimanja glavom; Bartanes je bio svestan svoje moći. „A ti, moj mladi lorde Rande! O tebi se mnogo priča u gradu i kućama. Možda ćemo noćas imati prilike da porazgovaramo.“ Po glasu mu se dalo zaključiti da ga ne bi naročito zabrinulo i da se ta prilika nikad ne ukaže, da ga te priče ni najmanje nisu uzbudile, ali pogled mu na tren skliznu ka Ingtaru, Loijalu i Verin, pre no što povrati vlast nad njim. „Budite dobrodošli.“ Dopusti da ga odvuče jedna zgodna žena koja mu položi šaku ukopanu u čipku na ruku, ali dok je odlazio pogled mu polete ka Randu.
Ponovo se začu žagor razgovora, a žonglerovi obruči opet poleteše u uskom krugu, koji je skoro dosezao reljefnu gipsanu tavanicu, dobra četiri hvata visoko. Akrobate nisu ni stajale; žena skoči u vazduh sa sklopljenih šaka jednog od svojih sadrugova. Njena koža premazana uljem presijavala se na svetlosti stotinu svetiljki dok se okretala u vazduhu i dočekivala nogama na ruke čoveka koji je već stajao na ramenima drugog. On je raširenim rukama podiže u istom trenu kada i čovek na kome je stajao na isti način diže njega, a ona raširi ruke, kao da očekuje aplauz. Niko od Kairhijenjana nije obraćao pažnju.
Verin i Ingtar zađoše u gomilu. Sijenarac je privukao nekoliko opreznih pogleda. Neki drugi razrogačeno su gledali Aes Sedai. Ostali su se zabrinuto mrštili, kao da su primetili besnog vuka nadohvat ruke. Ovo poslednje više je dolazilo od muškaraca no od žena, a neke žene su i razgovarale s njom.
Rand shvau da su se Met i Hurin već izgubili ka kuhinji, gde su sve sluge koje su došle s gostima čekale dok ih ne pozovu. Nadao se da će uspeti da se izvuku.
Loijal se sagnu i reče mu na uvo: – Rande, u blizini je kapija. Osećam je.“
„Hoćeš da kažeš da je ovo bio ogijerski gaj?“, tiho upita Rand, a Loijal klimnu.