„Uskoro ćemo otići odavde, Hurine.“ Rand se nadao da je to istina. „Gde je taj vrt?“ Hurin skrenu u jedan poprečni hodnik koji je vodio ka zadnjem delu zamka. „Jesi li već doveo Ingtara i ostale?“
Njuškalo odmahnu glavom. „Lord Ingtar je dopustio da ga šest ili sedam takozvanih gospi satera u ćošak. Nisam mogao dovoljno da se približim da razgovaram s njim. A Verin Sedai je s Bartanesom. Kada sam se približio, tako me je pogledala da nisam ni pokušao da joj kažem.“
U tom trenutku zađoše za još jedan ugao i ugledaše Loijala i Meta. Ogijer je bio pomalo poguren zbog niže tavanice.
Osmeh ozari Loijalovo lice. „Tu si. Rande, nikada mi nije bilo toliko drago da pobegnem od nekoga kao od onih ljudi gore. Stalno su me pitali da li se Ogijeri vraćaju i da li je Galdrijan pristao da plati ono što duguje. Izgleda da je razlog odlaska ogijerskih zidara to što je Galdrijan prestao da ih plaća, izuzev obećanjima. Pričao sam im da ništa o tome ne znam, ali pola njih je, izgleda, mislilo da lažem, a druga polovina da nešto nagoveštavam.“
„Uskoro ćemo otići odavde“, uveri ga Rand. „Mete, jesi li dobro?“ Lice njegovog prijatelja beše upalo još više no što se sećao, a jagodice su mu se još više isticale.
„Dobro sam“, progunđa Met, „ali ja svakako nisam imao problema da napustim druge sluge. Oni koji nisu pitali da li me to izgladnjuješ mislili su da sam bolestan i nisu hteli da mi se suviše približe.“
„Jesi li osetio bodež?“, upita Rand.
Met natmureno odmahnu glavom. „Jedino što sam ja osetio jeste da me neko stalno gleda. Ovi ljudi se šunjaju kao Seni. Nek sam spaljen ako nisam skoro iskočio iz sopstvene kože kada mi je Hurin rekao da je pronašao trag Prijatelja Mraka. Rande, uopšte ga ne osećam, a prošao sam ovu prokletu zgradu od krovnih greda do podruma.“
„To ne znači da nije ovde, Mete. Sećaš se da sam ga stavio u kovčeg s Rogom. Možda zbog toga ne možeš da ga osetiš. Mislim da Fejn ne zna kako da ga otvori, ili ne bi vukao toliku težinu kada je pobegao iz Fal Dare. Čak ni toliko zlato nije važno naspram Roga Valera. Kada pronađemo Rog, pronaći ćemo i bodež. Videćeš.“
„Sve dok više ne moram da se pretvaram kako sam tvoj sluga“, promrmlja Met. „Sve dok ne poludiš...“ Iskrivi usta i ućuta.
„Rand nije lud, Mete“, reče mu Loijal. „Kairhijenjani ga nikada ne bi pustili ovamo da nije lord. Oni su ludi.“
„Nisam lud“, oštro kaza Rand. „Ne još. Hurine, pokaži mi taj vrt.“
„Ovuda, lorde Rande.“
Izašli su kroz jedna mala vrata. Rand je morao da se sagne da bi prošao, a Loijal da čučne i pogrbi ramena. S prozora je dopiralo taman dovoljno svetla da Rand razazna staze od cigala između četvrtastih leja cveća. Kroz tamu su se nazirale senke konjušnica i drugih pomoćnih zgrada. Povremeno bi se čula muzika, od slugu dole, ili od onih koji su zabavljali njihove gospodare gore.
Hurin ih je vodio stazama sve dok više nikakva svetlost iz zamka nije dopirala do njih, pa su morali da idu po mesečini. Njihove čizme tiho su gazile ciglu. Zbunje koje bi danju bilo okićeno cvećem sada je u mraku ličilo na neobične grbe. Rand dodirnu mač. Pazio je da ne zadržava predugo pogled na jednom mestu. Stotinu Troloka moglo je neprimećeno da se krije oko njih. Znao je da bi Hurin namirisao Troloke da su tu, ali to nije mnogo pomagalo. Ako je Bartanes Prijatelj Mraka, onda su to takođe barem neki od njegovih slugu i stražara, a Hurin nije uvek mogao da namiriše Prijatelja Mraka. Ako ih Prijatelji Mraka zaskoče u tami, to ne bi bilo mnogo bolje od Troloka.
„Tamo, lorde Rande“, šapnu Hurin pokazujući.
Kameni zid pred njima, ne mnogo viši od Loijala, činio je kvadrat stranice duge možda pedeset koraka. Rand u mraku nije mogao biti siguran, ali izgledalo je kao da su se vrtovi pružali i posle tog zida. Pitao se zašto je Bartanes napravio ozidani branik usred svojih vrtova. Iznad zidova nije se video krov. Zašto bi otišli i ostali tamo?
Loijal se nagnu i šapnu Randu: „Rekao sam ti da je sve ovo nekada bilo ogijerski gaj. Rande, iza tog zida je Kapija. Osećam je.“
Rand ču kako Met očajno uzdahnu. „Ne možemo da odustanemo, Mete“, kaza mu.
„Ne odustajem. Samo imam dovoljno mozga da ne želim da ponovo hodam Putevima.“
„Možda ćemo morati“, reče mu Rand. „Idi pronađi Ingtara i Verin. Pazi da budete nasamo – ne zanima me kako – i reci im da mislim kako je Fejn odneo Rog kroz Kapiju. Samo pazi da te neko drugi ne čuje. I zapamti da šepaš; trebalo bi da si nezgodno pao.“ Čudio se što je čak i Fejn rizikovao da ide Putevima, ali to je izgleda bio jedini odgovor. Ne biproveli čitav dan i noć čućeći tamo, bez krova nad glavom.
Met se duboko pokloni, ali glas mu je bio pun zajedljivosti. „Smesta, moj lorde. Kako moj lord želi. Da ponesem tvoj barjak, moj lorde?“ Pođe nazad ka zamku. Njegovo gunđanje bilo je sve slabije. „Sada treba i da ćopam. Sledeće će biti da mi je slomljena šija ili...“
„Samo je zabrinut zbog bodeža, Rande“, reče Loijal.
„Znam“, odgovori Rand. Ali koliko će proći pre no što nekome i nehotice kaže šta sam? Nije verovao da bi ga Met namerno izdao; barem je toliko ostalo od njihovog prijateljstva. „Loijale, podigni me da pogledam preko zida.“
„Rande, ako su Prijatelji Mraka...“
„Nisu. Podigni me, Loijale.“
Njih trojica približiše se zidu, a Loijal načini lopovske lestvice da se Rand popne. Ogijer s lakoćom podiže njegovu težinu, uzdigavši Randa taman toliko da proviri preko zida.
Mesečina je bila slaba, a skoro sve je bilo u senci, ali izgledalo je da unutar zidom opasanog prostora nema ni cveća niti žbunja. Bila je tu samo jedna klupa od bledog mermera, postavljena tako da neko može da sedne na nju i gleda u ono što je, nalik na ogromnu uspravljenu ploču, stajalo u sredini tog prostora.
Rand se izvuče na zid. Loijal tiho zašišta i zgrabi ga za nogu, ali on se otrže i preturi preko zida, i nađe se unutra. Pod nogama mu je bila niska trava; nejasno pomisli da Bartanes u najmanju ruku ovde pušta ovce. Zagledavši se u senovitu kamenu ploču, Kapiju, iznenadi se kada iza sebe začu zvuk čizama.
Hurin se diže na noge, tresući prašinu sa sebe. „Moraš biti oprezniji, lorde Rande. Ovde se mogao sakriti bilo ko. Ili bilo šta.“ Zagleda se u mrak unutar zidova, hvatajući se za pojas kao da traži kratki mač i mačolomac koje je morao da ostavi u gostionici; u Kairhijenu sluge nisu nosile oružje. „Skoči u rupu bez gledanja, i svaki put u njoj će biti zmija.“
„Ti bi ih osetio“, odgovori Rand.
„Možda.“ Njuškalo duboko udahnu. „Ali ja samo mogu da namirišem ono što su učinili, ne ono što nameravaju.“
Začu se neko grebanje iznad Randa, a onda se i Loijal spusti niza zid. Ogijer nije morao ni da ispruži ruke do kraja pre no što mu stopala dotakoše tlo. „Brzoplet“, promrmlja. „Vi ljudi uvek ste tako brzopleti. A sada sam zbog tebe i ja počeo. Starešina Haman će me prekoriti, a moja majka...“ Lice mu je bilo u senci, ali Rand beše siguran da snažno trza ušima. „Rande, ako ne počneš malo da paziš, uvalićeš me u nevolju.“
Rand priđe Kapiji, pa je obiđe. Čak i izbliza, ličila je samo na debelu kamenu ploču višu od njega. Pozadina joj je bila glatka i hladna na dodir – samo je brzo prešao rukom preko nje – ali prednju stranu isklesala je ruka umetnika. Pokrivali su je loza, lišće i cveće. Bili su tako vešto načinjeni da su na slaboj mesečini delovali skoro stvarno. Opipa tlo ispred nje; trava je bila delimično počupana u dva polukruga, kao što bi to bilo prilikom otvaranja dvokrilne kapije. „Je li to Kapija?“, nesigurno upita Hurin. „Čuo sam za njih, naravno, ali...“ Onjuši vazduh. „Trag ide pravo do nje i staje, lorde Rande. Kako ćemo sada da ih pratimo? Čuo sam da ako prođeš kroz Kapiju, izađeš lud, ako uopšte i izađeš.“