Rand ga okrenu i gurnu unutra. „Nije ni u jednoj pomoćnoj zgradi, Mete. Nadam se da Verin zna šta sada da radimo. Ja ne znam.“
Činilo se da Met želi da ga zapitkuje, ali dozvolio mu je da ga gura kroz slabašno osvetljen hodnik. Čak se setio i da zašepa uz stepenište.
Kada Rand i ostali ponovo uđoše u sobe ispunjene plemićima, privukoše čitav snop pogleda. Rand se pitao da li su nekako znali šta se napolju odigralo, ili je možda trebalo da pošalje Hurina i Meta da čekaju u prijemnoj dvorani, ali onda shvati da su to isti pogledi kao ranije: proračunati i radoznali da dokuče šta li su to lord i Ogijer smerali. Sluge su za te ljude bile nevidljive. Niko nije ni pokušao da im priđe, budući da su bili zajedno. Izgleda da je u Velikoj igri bilo protokola vezanih za zavere: svako je mogao da pokuša da prisluškuje lični razgovor, ali niko se ne bi nametao.
Verin i Ingtar bili su zajedno, i stoga sami. Ingtar je delovao pomalo izgubljeno. Verin kratko pogleda Randa i ostale, namrštivši se na njihove izraze, a onda namesti svoj šal i pođe ka ulaznoj dvorani.
Kada stigoše do nje, Bartanes se pojavi kao da mu je neko rekao da odlaze. „Već idete? Verin Sedai, mogu li da vas ubedim da još malo ostanete?“
Verin odmahnu glavom. „Moramo da idemo, lorde Bartanese. Dugo nisam bila u Kairhijenu. Drago mi je zbog tvog poziva mladom Randu. Bilo je... zanimljivo.“
„Onda neka se Milost postara da bezbedno stignete do vaše gostionice. Veliko drvo, zar ne? Možda ćete me ponovo udostojiti svojim prisustvom? Bila bi mi čast, Verin Sedai, i ti, lorde Rande, i ti, lorde Ingtare, a da i ne govorimo o tebi Loijale, sine Arenta, sina Halanovog.“ Njegov naklon upućen Aes Sedai bio je malo dublji nego ostalima, ali ipak ništa više od blagog klimanja glavom.
Verin mu klimnu. „Možda. Svetlost te obasjala, lorde Bananese.“ Krenu ka vratima.
Kada Rand krenu da pođe za ostalima, Bartanes mu s dva prsta uhvati rukav, zadržavši ga. Met je izgledao kao da će i on ostati, sve dok ga Hurin ne odvuče da se pridruži Verin i ostalima.
„Dublje si u Igri no što sam mislio“, tiho kaza Bartanes. „Kada sam čuo tvoje ime, nisam mogao da verujem. Ali ipak si došao, uklapaš se u opis, i... Rečeno mi je da ti prenesem poruku. Mislim da ću to i učiniti.“
Rand se naježi dok je Bartanes govorio, ali na ovo poslednje samo se zagleda. „Poruka? Od koga? Gospe Selene?“
„Od čoveka. Nije to sorta za koju bih ja prenosio poruke, ali on ima... izvesnog... uticaja na mene, koji ne mogu da zanemarim. Nije rekao kako se zove. Iz Lugarda je. Aaah! Znaš ga.“
„Znam ga.“ Fejn ostavio poruku? Rand se osvmu po širokoj dvorani. Met, Verin i ostali čekali su kraj vrata. Livrejisane sluge ukočeno su stajale duž zidova, spremne da na zapovest skoče, ali delujući kao da niti čuju, niti vide. Iz dubine zamka dopirali su zvuci zabave. Nije to delovalo kao mesto gde bi Prijatelji Mraka mogli da ih napadnu. „Kakvu poruku?“
„Kaže da će te čekati na Tomanskoj glavi. Ima ono što tražiš, i ako to želiš, moraš za njim. Ako odbiješ da ga slediš, kaže da će proganjati tvoj rod, i tvoj narod, i one koje voliš, sve dok se ne suočiš s njim. To, naravno, zvuči ludo. Takav čovek da priča kako će progoniti lorda, ali ipak, ima nečeg u vezi s njim. Mislim da on jeste lud – čak je i poricao da si lord, što je svakome očigledno da jesi – ali ipak ima nečeg. Šta je to što nosi sa sobom, a Troloci čuvaju? Šta je to što ti tražiš?“ Bartanes je i sam delovao zaprepašćeno otvorenošću svojih pitanja.
„Svetlost te obasjala, lorde Bartanese.“ Rand uspe da se pokloni, ali noge su mu drhtale kada se pridmžio Verin i ostalima. On želi da ga pratim? I povrediće Ijude u Emondovom Polju, Tama, ako to ne učinim. Nije ni sumnjao da Fejn to može, da će to učiniti. Barem je Egvena na sigurnom, u Beloj kuli. U glavi mu se pojaviše mučne slike troločkih hordi kako napadaju Emondovo Polje, bezokih Seni kako vrebaju Egvenu. Ali kako mogu da ga pratim? Kako?
A onda je izašao u mrak i uzjahao Riđana. Verin, Ingtar i ostali već su bili na konjima, okruženi pratnjom Sijenaraca.
„Šta ste pronašli?“, smesta upita Verin. „Gde ga drži?“ Hurin glasno pročisti grlo, a Loijal se promeškolji u svom visokom sedlu. Aes Sedai ih pogleda.
„Fejn je kroz Kapiju odneo Rog na Tomansku glavu“, tupo odgovori Rand. „Do sada je verovatno već stigao tamo, i čeka me.“
„Kasnije ćemo o tome“, kaza Verin, tako odlučno da niko nije ni progovorio dok se nisu vratili u grad, do Velikog drveta.
Nakon tihog razgovora s Ingtarom Uno ih tu ostavi i vrati se s vojnicima do njihove gostionice u Forgejtu. Hurin okrznu pogledom Verinino lice osvetljeno trpezarijskim svetiljkama, promrmlja nešto o pivu, i požuri da sam sedne za jedan sto u uglu. Gostioničarka pozdravi Aes Sedai, dodavši kako se nada da se dobro provela, ali Verin samo odmahnu i ćutke povede Randa i ostale u privatnu sobu za ručavanje.
Kada uđoše, Perin diže pogled s Putovanja Džaina Lakonogog i namršti se kada vide njihova lica. „Nije dobro prošlo, zar ne?“, upita, sklopivši kožom uvezanu knjigu. Lampe i sveće od pčelinjeg voska dobro su osvetljavale sobu; gazdarica Tijedra mnogo je naplaćivala, ali nije škrtarila.
Verin brižljivo presavi svoj šal i prebaci ga preko stolice. „Ponovo mi ispričaj. Prijatelji Mraka odneli su Rog kroz Kapiju? U Bartanesovom zamku?“
„Zemljište na kome je zamak sagrađen bilo je ogijerski gaj“, objasni Loijal. „Kada gradimo...“ Glas mu utihnu, a uši mu svenuše pod njenim pogledom.
„Hurin ih je pratio sve do nje.“ Rand se umorno sruči u stolicu. Sada moram da ga pratim kao nikad ranije. Ali kako? „Otvorio sam je da mu pokažem kako i dalje možemo da pratimo trag, ma kuda oni otišli, i pojavio se Crni vetar. Pokušao je da dopre do nas, ali Loijal je uspeo da zatvori kapiju pre no što je skroz izašao.“ Na to malo pocrvene, ali Loijal jeste zatvorio kapiju. Koliko je znao, Mahin Šin bi, da nije toga bilo, možda i uspeo u svojoj nameri. „Stražario je.“
„Crni vetar“, prodahta Met, skoro sleđen. Perin je takođe zapanjeno gledao Randa. Kao i Verin i Ingtar. Met se skljoka u stolicu.
„Mora da grešiš“, naposletku mu odgovori Verin. „Mahin Šin ne može da se koristi kao straža. Niko ne može naterati Crni vetar da radi bilo šta.“
„To je stvorenje Mračnoga“, tupim glasom kaza Met. „Oni su Prijatelji Mraka. Možda znaju kako da od njega zatraže pomoć, ili da ga nateraju da pomogne.“
„Niko ne zna tačno šta je Mahin Šin“, odgovori Verin, „sem ako, možda, nije sama suština ludila i okrutnosti. S njim se ne može dogovarati, Mete, ili pregovarati, ili ubeđivati. Ne može čak biti ni primoran. To nijedna Aes Sedai danas nije u stanju, niti je možda bila ijedna koja je ikada živela. Misliš li zaista da Padan Fejn može da uradi ono što deset Aes Sedai ne mogu?“ Met odmahnu glavom.
Soba je bila ispunjena očajem, izgubljenom nadom i svrhom. Cilj kome su stremili nestao je. Čak i na Verininom licu bio je utučen izraz.
„Nikada ne bih pomislio da Fejn ima hrabrosti za Puteve.“ Ingtar je zvučao skoro blago, ali iznenada tresnu pesnicom o zid. „Nije me briga kako, niti čak da li Mahin Šin radi za Fejna. Odneli su Rog Valera u Puteve, Aes Sedai. Do sada bi mogli biti u Pustoši, ili na pola puta do Tira ili Tančika, ili na drugoj strani Aijelske pustare. Rog je izgubljen. Ja sam izgubljen.“ Ruke mu padoše, a ramena se poviše. „Ja sam izgubljen.“
„Fejn ga nosi na Tomansku glavu“, reče Rand i svi ga smesta pogledaše. Verin ga odmeri skupljenih očiju. „To si i ranije rekao. Kako znaš?“
„Ostavio je poruku kod Bartanesa“, odgovori Rand.