„Prevara“, naruga se Ingtar. „Ne bi nam rekao kuda da ga pratimo.“
„Ne znam šta čete vi ostali da radite“, kaza Rand, „ali ja idem na Tomansku glavu. Moram. Polazim pre zore.“
„Alij Rande“, reče Loijal, „biće nam potrebni meseci da stignemo do Tomanske glave. Zbog čega misliš da će nas Fejn tamo čekati?“
„Čekaće.“ Ali koliko dugo pre no što odluči da ne dolazim? Ako je želeo da ga pratim, zašto je postavio stražu? „Loijale, nameravam da jašem brzo koliko god mogu, a ako satrem Riđana, kupiću drugog konja, ili ga ukrasti, ako budem morao. Jesi li siguran da želiš da pođeš?“
„Bio sam do sada s tobom, Rande. Zašto bih sada odustao?“ Loijal izvadi kesu i lulu i poče da je puni duvanom. „Vidiš, dopadaš mi se. Sviđao bi mi se čak i da nisi ta’veren. Možda mi se uprkos tome sviđaš. Jeste da me do guše uvaljuješ u vrelu vodu. U svakom slučaju, idem s tobom.“ Povuče lulu da proveri cug, a onda uze iver iz kamene posude na kaminu i zapali ga na plamenu sveće. „A mislim i da ne možeš zaista da me sprečiš.“
„Pa, ja idem“, ubaci se Met. „Fejn još ima onaj bodež, stoga idem. Ali ta stvar oko služakanja ima da prestane večeras.“
Perin uzdahnu. U njegovim žutim očima videlo se da se preispituje. „Pretpostavljam da ću i ja poći.“ Trenutak kasnije se isceri. „Neko mora da pazi da Met ne upadne u nevolje.“
„Čak ni vešta prevara“, promrmlja Ingtar. „Nekako ću uhvatiti Bartanesa nasamo i otkriti istinu. Nameravam da pronađem Rog, a ne da jurim prazne priče.“
„Možda i nije prevara“, oprezno kaza Verin. Izgledalo je kao da proučava pod pred svojim nogama. „U tamnicama Fal Dare ostalo je nešto. Natpisi koji su uputili na vezu između onoga što se te noći odigralo“ – uputi brz pogled Randu ispod namrštenih obrva – „i Tomanske glave. Još ih ne razumem potpuno, ali verujem da moramo otići na Tomansku glavu. I verujem da ćemo tamo pronaći Rog.“
„Čak i da idu na Tomansku glavu“, reče Ingtar, „dok mi tamo stignemo, Fejn ili neki drugi Prijatelj Mraka može sto puta da dune u Rog, i heroji vraćeni iz groba jahaće za Senku.“
„Fejn je mogao da dune u Rog sto puta otkako je napustio Fal Daru“, odvrati mu Verin. „A mislim da bi to i učinio, da može da otvori kovčeg. Moramo da brinemo što će možda pronaći nekoga ko zna kako se otvara. Moramo da ga pratimo Putevima.“
Perin oštro diže glavu, a Met se promeškolji u stolici. Loijal tiho zaječa. „Čak i da se nekako provučemo pored Bartanesovih stražara“, kaza Rand, „mislim da će Mahin Šin još biti tamo. Ne možemo da upotrebimo Puteve.“
„Koliko bi nas moglo da se ušunja na Bartanesovo zemljište?“, odgovori Verin odbacivši to. „Ima drugih Kapija. Steding Tsofu nije daleko od grada, na jugoistoku. To je mlad steding. Ponovc otkriven tek pre nekih šest vekova, ali tada su Starešine Ogijera još gajile Puteve. Kod Stedinga Tsofu biće Kapija. Tamo je, i mi ćemo pojahati u zoru.“
Loijal zaječa malo glasnije, ali Rand nije znao da li je to zbog Kapije ili stedinga.
Izgledalo je da Ingtar i dalje nije ubeđen, ali Verin beše neumoljiva kao snežna lavina. „Naredićeš svojim vojnicima da se spreme, Ingtare. Pošalji Hurina da to kaže Unu, pre no što pođe u krevet. Mislim da bi svi trebalo da pođemo na spavanje što pre. Ovi Prijatelji Mraka već su stekli najmanje dan prednosti u odnosu na nas. Nameravam da sutra to što više nadoknadimo.“ Punačka Aes Sedai ponašala se toliko odlučno da je već vodila Ingtara ka vratima i pre no što je ućutala.
Rand je pošao napolje s ostalima, ali kod vrata stade kraj Aes Sedai, posmatrajući Meta koji se udaljavao hodnikom osvetljenim svećama. „Zašto tako izgleda?“, upita je. „Mislio sam da ste ga Izlečile. Ili da ste mu bar dale dovoljno vremena.“
Ona sačeka dok Met i ostali ne pođoše uz stepenište pre no što mu odgovori. „Očigledno nije uspelo onoliko dobro koliko smo verovale. Bolest se kod njega zanimljivo razvila. Snaga mu je ostala; mislim da će to do kraja zadržati. Ali telo mu kopni. Rekla bih da mu je ostalo najviše još nekoliko nedelja. Vidiš, ima razloga za žurbu.“
„Nije mi potrebno mamuzanje, Aes Sedai“, odgovori Rand, tvrdim glasom izgovorivši titulu. Met. Rog. Fejnova pretnja. Svetlosti, Egvena! Nek sam spaljen, ne treba mi još mamuzanja.
„A šta je s tobom, Rande al’Tore? Da li se ti dobro osećaš? Da li se još boriš, ili si se predao Točku?“
„Jašem s tobom da pronađem Rog“, odgovori joj. „Sem toga, ničeg nema između mene i bilo koje Aes Sedai. Razumeš li me? Ničeg!“
Ona ne odgovori, i on ode od nje. Ali kada se okrenu da pođe uz stepenište, vide da ga još gleda. Njene tamne oči posmatrale su ga oštro i zamišljeno.
34
Točak tka
Zora je već zarudela kada se Tom Merilin vratio u Grozd.. Čak i u delu gde je bilo najviše krčmi i dvorana, svakog dana jedno kratko vreme Forgejt bi bio tih i miran, prikupljajući snagu. Kako je trenutno bio raspoložen, Tom ne bi primetio ni da je prazna ulica zapaljena.
Neki od Bartanesovih gostiju uporno su ga zadržavali dugo pošto je većina već otišla. Dugo pošto je i sam Bartanes otišao na spavanje. Sam je za to bio kriv, jer je prestao s Velikim lovom na Rog i počeo s pričama i pesmama koje je izvodio po selima: „Mara i tri glupa kralja“, Kako je Suza ukrotila Džaina Lakonogog i priče o Anli, mudroj savetnici. Nameravao je da to bude njegov lični opis njihove gluposti, ni ne sanjajući da će iko od njih zaista slušati, a kamoli da će nekoga zanimati. Na neki način zanimati. Tražili su sve više i više toga, ali smejali su se na pogrešnim mestima i pogrešnim stvarima. Smejali su se i njemu, očigledno misleći da neće primetiti, ili da će puna kesa gurnuta u njegov džep izlečiti svaku ranu. Dvaput ju je umalo bacio.
Teška kesa koja mu je pekla džep i ponos nije bila jedini razlog lošem raspoloženju. Nije to čak ni bio prezir plemića. Postavljali su mu pitanja u vezi s Random, ni ne trudeći se da budu suptilni s običnim zabavljačem. Zašto je Rand u Kairhijenu? Zašto ga je andorski lord poveo u stranu? Običnog zabavljača? Suviše pitanja. Nije bio siguran da su mu odgovori bili dovoljno vešti. Zarđao mu je osećaj za Veliku igru.
Pre no što je skrenuo ka Grozdu, otišao je do Velikog drveta. Nije bilo teško otkriti gde neko odseda u Kairhijenu, samo ako se koji dlan podmaže srebrnjacima. Još nije bio siguran šta namerava da kaže. Rand je otišao sa svojim prijateljima i Aes Sedai. To je ostavilo neko osećanje nedovršenosti. Dečkoje sada prepušten samome sebi. Spaljen da sam, nemam više veze s tim!
Prođe kroz praznu trpezariju, što je bilo retko, i polete uz stepenište, preskačući po dva stepenika. Ili je, barem, to pokušavao. Desna noga nije mu se dobro savijala, pa je skoro pao. Gunđajući sebi u bradu, sporije pređe ostatak puta i tiho otvori vrata svoje sobe da ne bi probudio Denu.
Uprkos sebi, nasmeši se kada je vide kako leži na krevetu lica okrenutog ka zidu, još u haljini. Zaspala čekajući me. Luckasta devojka. Pomislio je to s nekom blagošću; nije bio siguran da postoji išta što bi ona učinila a da on ne bi mogao da oprosti ili pronađe za to neki izgovor. U tom trenutku odluči da će joj dopustiti da nastupa. Spusti kutiju za harfu na pod i stavi joj ruku na rame da je probudi i kaže joj.
Ona se mlitavo prevrnu na leđa. Staklaste oči razrogačeno su ga gledale iznad preklanog grla. Krevet je pod njom bio taman i vlažan.
Tomu pozli. Da mu se grlo nije toliko stisnulo, pa nije mogao da diše, povratio bi ili vrisnuo. Ili oboje.
Skripanje vrata ormara beše jedino upozorenje. Munjevito se okrenu. Noževi iskočiše iz njegovih rukava i u isti mah poleteše mu iz ruku. Prvo sečivo pogodi u grlo jednog debelog ćelavog čoveka s bodežom u ruci. On se zatetura. Krv je kuljala oko stisnutih prstiju dok je pokušavao da vrišti.