Ali to što se okrenuo na povređenoj nozi skrenulo je Tomovo drugo sečivo. Nož je pogodio jednog vrlo mišićavog čoveka s ožiljcima na licu u desno rame, dok je izlazio iz ormara. Nož ispade iz grmaljeve ruke koja iznenada presta da ga sluša. On se zatetura ka vratima.
Pre no što čovek načini drugi korak, Tom izvadi još jedan nož i zaseče ga preko zadnjeg dela noge. Grmalj viknu i pade. Tom ga uhvati za masnu kosu i tresnu mu lice o zid pored vrata. Čovek ponovo vrisnu kada balčak noža u njegovom ramenu udari o dovratak.
Tom je primakao svoje sečivo na palac od grmaljevog tamnog oka. Čovek je zbog ožiljaka na licu delovao prekaljeno, ali netremice je gledao u vrh noža, ne mrdajući. Debeljko, koji je upola ležao u ormaru, trznu se poslednji put.
„Pre no što te ubijem“, kaza Tom, „reci mi. Zašto?“ Glas mu beše tih i obamro. Osećao se kao da je iznutra otupeo.
„Velika igra“, tihim glasom odgovori čovek. Imao je ulični naglasak i odeću. Ali odeća je za nijansu bila predobra, premalo nošena. Imao je daleko više novca no što bi bilo koji čovek iz Forgejta mogao imati. „Ništa lično protiv tebe, shvataš? To je samo Igra.“
„Igra? Ja nisam upleten u Daes Dae’mar! Ko bi hteo da me ubije zbog Velike igre?“ Čovek je oklevao. Tom približi sečivo. Da je grmalj trepnuo, trepavice bi mu očešale vrh noža. „Ko?“
„Bartanes“, začu se promukli odgovor. „Lord Bartanes. Ne bismo te ubili. Bartanes hoće informacije. Samo je želeo da čuje šta znaš. Može tu biti zlata i za tebe. Jedna lepa, debela zlatna kruna za ono što znaš. Možda dve.“
„Lažove! Sinoć sam bio u Bartanesovom zamku. Bio sam mu blizu kao sad tebi. Da je bilo šta hteo od mene, ne bih živ otišao.“
„Kažem ti da te već danima tražimo, kao i bilo koga ko nešto zna o tom andorskom lordu. Sve do sinoć nisam znao kako se zoveš, dok ti dole nisam čuo ime. Lord Bartanes je velikodušan. Moglo bi da bude i pet kruna.“ Čovek pokuša da skloni glavu od noža, a Tom ga jače gurnu uza zid. „Kog andorskog lorda?“ Ali znao je. Svetlost mu pomogla, znao je.
„Rand. Od kuće al’Tora. Visok. Mlad. Majstor sečiva, ili bar nosi mač. Znam da je došao da te poseti. On i Ogijer. Pričali ste. Reci mi šta znaš, i možda čak i ja dodam koju krunu.“
„Budalo“, prodahta Tom. Denaje zbog ovoga umrla? Oh, Svetlosti, mrtva je. Požele da zaplače. „Momak je čobanin.“ Čobanin u kicoškom kaputu, okružen Aes Sedai kao cveće pčelama. „Samo čobanin.“ Čvršće stegnu čoveka za kosu.
„Čekaj! Čekaj! Mogao bi da zaradiš više od pet kruna, ili čak deset. Najverovatnije stotinu. Sve kuće žele da znaju o tom Randu al’Toru. Prišle su mi dve ili tri. S onim što znaš, a ja znam ko još želi da zna, obojica bismo mogli da se napunimo k’o brod. A bila je tu i neka žena, gospa, koju sam više puta video dok sam se raspitivao o njemu. Ako saznamo ko je ona... ma, i to bismo mogli da prodamo.“
„U svemu tome samo si u jednoj stvari pogrešio“, odgovori mu Tom. „Pogrešio?“ Grmaljeva druga ruka stade da klizi ka pojasu. Sigurno je tamo imao još jedan nož. Tom nije obraćao pažnju.
„Nije trebalo da diraš devojku.“
Čovekova šaka polete ka pojasu, a onda se samo trže kada Tom zabi svoj nož.
Tom ga pusti da padne dalje od vrata. Samo je jedan trenutak stajao, pre no što se umorno sagnuo da izvuče svoje bodeže. Vrata se uz tresak otvoriše, a on se munjevito okrenu iskeženog lica.
Zera se trže. Ruka joj polete ka grlu dok ga je zaprepašćeno gledala. „Ona glupača Ela tek mi sad reče“, potreseno kaza, „da su se dva Bartanesova čoveka sinoć raspitivala za tebe, a s onim što sam jutros čula... Ti reče da više nisi u Igri.“
„Pronašli su me“, umorno odgovori on.
Pogled joj pade s njegovog lica. Kada vide dva leša na podu, razrogači oči. Žurno uđe u sobu zatvorivši vrata. „Ovo je loše, Tome. Moraćeš da napustiš Kairhijen.“ Pogled joj se spusti na krevet i dah joj stade. „Oh, ne. Oh, ne. Oh, Tome, tako mi je žao.“
„Još ne mogu da odem, Zera.“ Zastao je, a onda nežno prebacio ćebe preko Dene, pokrivši joj lice. „Prvo moram još nekog da ubijem.“
Gostioničarka se strese i otrgnu pogled od kreveta. Glas joj je podrhtavao. „Ako misliš na Bartanesa, zakasnio si. Svi već pričaju o tome. Mrtav je. Sluge su ga jutros pronašle raščerečenog u spavaćoj sobi. Prepoznali su ga samo zahvaljujući tome što mu je glava bila nabijena na šiljak iznad kamina.“ Uhvati ga za ruku. „Tome, ne možeš da sakriješ da si sinoć bio tamo. Ni od koga ko to želi da zna. Dodaj tome ovu dvojicu i čitav Kairhijen misliće da si umešan.“ Poslednje reči behu izgovorene pomalo radoznalim tonom, kao da se i ona pita.
„Pretpostavljam da nije ni bitno“, tupim glasom joj odgovori. Nije mogao da odvoji pogled od kreveta. „Možda ću se vratiti u Andor. U Kaemlin.“
Ona ga uhvati za ramena i okrenu od kreveta. „Vi muškarci“, uzdahnu, „uvek razmišljate ili mišićima ili srcem, a nikada glavom. Kaemlin je za tebe loš koliko i Kairhijen. I tamo i ovde, završićeš mrtav, ili u zatvoru. Misliš li da bi ona to htela? Ako želiš da joj odaš počast, ostani živ.“
„Hoćeš li se pobrinuti...“ Nije mogao da dovrši. Starim, pomisli. Omekšao sam. Izvadi prepunu kesu iz džepa i stavi je u njene ruke. „Ovo bi trebalo da bude dovoljno za... sve. I da pomogne kad počnu da se raspituju za mene.“
„Pobrinuću se za sve“, odgovori mu ona nežno. „Moraš da ideš, Tome. Smesta.“
On nevoljno klimnu i polako poče da gura nekoliko stvari u par bisaga. Dok je radio, Zera prvi put dobro pogleda debelog čoveka koji je napola virio iz ormara i glasno dahnu. On je upitno pogleda; znao je da joj krv ne smeta.
„Ovo nisu Bartanesovi ljudi, Tome. Barem onaj tamo nije.“ Klimnu ka debelom. „Javna je tajna u Kairhijenu da radi za kuću Rijatin. Za Galdrijana.“
„Galdrijan“, ravnim glasom kaza on. U šta me je onaj prokleti čobanin uvalio? U šta su nas Aes Sedai obojicu uvalile? Ali Galdrijanovi Ijudi suje ubili.
Mora da mu se na licu videlo ponešto od onoga o čemu je razmišljao. Zera oštro reče: „Dena bi htela da živiš, budalo! Pokušaj da ubiješ kralja, i bićeš mrtav pre no što mu priđeš na stotinu hvatova, ako i toliko uspeš!“ Od gradskih zidina začu se urlik, kao da pola Kairhijena viče. Mršteći se, Tom pogleda kroz prozor. Iza sivih zidina koje su se dizale nad krovovima Forgejta debeli stub dima dizao se ka nebu. Daleko iza zidina. Pored prvog crnog stuba, nekoliko sivih pramenova brzo je preraslo u još jedan, a iza njih pojavilo se još pramičaka. On proceni daljinu i duboko udahnu.
„Možda bi bilo dobro da i ti razmisliš o odlasku. Izgleda kao da neko pali žitnice.“
„I ranije sam preživela nerede. Idi sada, Tome.“ Poslednji put pogledavši pokrivenu Denu, on pokupi svoje stvari. Ali dok je polazio, Zera ponovo progovori: „Opasan ti je pogled u očima, Tome Meriline. Zamisli da Dena ovde sedi, živa i zdrava. Zamisli šta bi ti rekla. Da li bi te pustila da se ni zbog čega ubiješ?“
„Ja sam samo matori zabavljač“, odgovori on s vrata. A Rand al’Tor je samo čobanin, ali obojica radimo ono što moramo. „Kako bih ja to mogao da budem opasan?“
Dok je zatvarao vrata za sobom, sakrivši nju, sakrivši Denu, gorak, vučji osmeh ozari mu lice. Noga ga je bolela, ali jedva ju je osećao dok je žurio niz stepenice i napolje iz gostionice.
Padan Fejn zauzda konja na vrhu brda iznad Falmea, usred jednog od retkih šumaraka koji su ostali na gorama u čijem je podnožju grad bio. Tovarni konj s dragocenim teretom udari ga po nozi, a on ga i ne gledajući šutnu u rebra. Životinja frknu i ustuknu koliko joj je dopustio povodac vezan za sedlo. Žena nije htela da mu da svog konja, ništa više no što su Prijatelji Mraka koji su ga pratili želeli da ostanu u brdima sami s Trolocima, bez Fejnovog zaštitničkog prisustva. On je s lakoćom rešio oba pitanja. Konj nije bio potreban mesu u troločkom kazanu. Ženini saputnici bili su potreseni putovanjem duž Puteva, do Kapije izvan davno napuštenog stedinga na Tomanskoj glavi. Prizor Troloka kako spremaju večeru učinio je preživele Prijatelje Mraka vrlo poslušnim.