Sa oboda šumarka Fejn osmotri grad bez zidina i podrugljivo se isceri. Jedan mali trgovački karavan prolazio je između štala, prostora za konje i dvorišta za kola, koji su predstavljali granice grada, dok je drugi izlazio, podižući malo prašine sa zemlje nabijene mnogim godinama takvog prometa. Sudeći po odeći, vozari i nekolicina koji su pored njih jahali bili su meštani, ali konjanici su imali mačeve, pa čak i nekoliko kopalja i lukova. Vojnici koje je video, a bilo ih je nekoliko, uopšte nisu gledali naoružane ljude koje su navodno pokorili.
Tokom dana i noći koje je proveo na Tomanskoj glavi naučio je ponešto o tim ljudima, tim Seanšanima. Barem onoliko koliko je poraženi narod znao. Nije bilo teško uhvatiti nekoga nasamo, a uvek su odgovarali na pravilno postavljena pitanja. Ljudi su sakupljali informacije o osvajačima, kao da su zaista verovali kako će nekada moći da urade nešto s onim što znaju. Ali ponekad su pokušavali da ne kažu sve. Žene je, reklo bi se, najviše zanimalo da vladari, ma ko bili, nastave sa svojim životom. Ali primećivale su sitnice koje muškarci nisu, a i brže su pričale, kad prestanu da vrište. Deca su pričala najbrže, ali retko kad bi rekla nešto korisno.
Tri četvrtine onoga što je čuo odbacio je kao gluposti i glasine koje su prerasle u bajke, ali sada je povukao neke od tih zaključaka. Izgleda da je u Falme mogao da uđe ko god hoće. Trgavši se, shvati da je još „gluposti“ bilo istina, kada vide dvadeset vojnika koji izjahaše iz grada. Nije jasno mogao da razazna njihove životinje, ali to svakako nisu bili konji. Jurili su sa skladnom gracioznošću, a njihova tamna koža kao da se presijavala na jutarnjem suncu. Poput krljušti. Fejn iskrivi vrat da bi ih gledao kako nestaju u unutrašnjost, a onda mamuznu konja prema gradu.
Meštani među konjušnicama, kolima i ograđenim prostorom za konje pogledali su ga jednom ili dvaput. Ni oni njega nisu zanimali. Jahao je pravo u grad, na kaldrmisanu ulicu koja je vodila ka luci. Jasno je video luku i velike seanšanske brodove čudnog oblika. Niko ga nije zaustavio dok je pretraživao ulice, koje niti behu prazne, niti zakrčene. Ovde je bilo više seanšanskih vojnika. Ljudi su žurili, gledajući svoja posla, klanjajući se kad god bi vojnici prošli, ali Seanšani nisu na njih obraćali pažnju. Uprkos naoružanim Seanšanima na ulicama i brodovima u luci, na površini je sve izgledalo mimo, ali Fejn je osećao napetost ispod svega toga. Uvek je dobro prolazio kada su ljudi bili napeti i prestravljeni.
Dođe do jedne velike kuće koju je čuvalo više od deset vojnika. Fejn stade i sjaha. Izuzev jednog, koji je očigledno bio oficir, većina je nosila neukrašene crne oklope, a njihovi šlemovi podsećali su ga na glave skakavaca. Dva debelokošca, s tri oka i kljunom umesto usta stajala su ispred vrata, nalik na žabe; dva vojnika, svaki pored jednog stvorenja, imala su tri oka naslikana na grudima svojih oklopa. Fejn odmeri plavo oivičeni barjak koji se vijorio nad krovom, jastreba raširenih krila s munjama u kandžama, i u sebi se zakikota.
Iz kuće preko puta izlazile su i u nju ulazile žene na srebrnim povocima, ali nije na njih obraćao pažnju. Saznao je od seljana za damane. Kasnije će mu možda biti korisne, ali ne sada.
Vojnici su ga gledali, pogotovo oficir, čiji je oklop bio sav zlatan, crven i zelen.
Nateravši sebe da se osmehne, Fejn se prisili i na duboki naklon. „Moji lordovi, imam ovde nešto što će zanimati vašeg Velikog lorda. Uveravam vas da će to želeti da vidi, kao i mene.“ Pokaza ka četvrtastom prtljagu na svom tovarnom konju, još umotanom u ogromno prugasto ćebe u kome su ga njegovi ljudi pronašli.
Oficir ga odmeri od glave do pete. „Zvučiš kao stranac u ovoj zemlji. Jesi li položio zakletve?“
„Pokoravam se, čekam i služiću“, vešto odgovori Fejn. Svi koje je ispitivao govorili su o tim zakletvama, mada niko nije razumeo šta znače. Ako ovi ljudi hoće zakletve, bio je spreman da se u bilo šta zakune. Odavno je izgubio račun koliko je zakletvi položio.
Oficir pokaza dvojici svojih ljudi da pogledaju šta je pod ćebetom. Iznenađeno stenjanje zbog težine kada su ga podigli sa samara pretvori se u uzdahe kada smakoše ćebe. Oficir bezizražajno pogleda srebrom ukrašeni kovčeg na kaldrmi, a onda se okrenu Fejnu. „Dar dostojan same carice. Poći ćeš sa mnom.“
Jedan od vojnika grubo pretraži Fejna, ali on to ćutke izdrža, primetivši da su oficir i dva vojnika koja su ponela kovčeg predali svoje mačeve i bodeže pre no što su ušli. Sve što je mogao da nauči o tim ljudima, ma koliko malo bilo, moglo bi da pomogne, mada je već bio siguran u svoj plan.
Uvek je bio samopouzdan, ali nikada više no tamo gde su se lordovi bojali ubilačkog noža sopstvenih podanika.
Kada prođoše kroz vrata, oficir se namršti na njega. Fejn se na trenutak zapita zašto. Naravno. Zveri. Šta god da su bile, svakako nisu gore od Troloka, a pogotovu ne od Mirdraala. Nije ih ni pogledao. Sada je bilo prekasno da se pretvara kako ih se plaši. Ali Seanšanin ništa ne reče, samo ga povede dublje u kuću.
I tako se Fejn nađe licem prema podu, u sobi bez nameštaja, samo s paravanima koji su skrivali zidove, dok je oficir pričao visokom lordu Turaku o njemu i njegovom poklonu. Sluge doneše sto na koji će staviti kovčeg, da visoki lord ne bi morao da se saginje. Fejn je video samo njihove užurbane papučice. Nestrpljivo je čekao svoj trenutak. Doći će vreme kada neće on biti taj koji se klanja.
A onda vojnike otpustiše, a Fejnu rekoše da ustane. On to polako učini, posmatrajući i visokog lorda, obrijane glave i dugih noktiju, plave svilene odore izvezene cvetovima, i čoveka koji je stajao kraj njega, neobrijane polovine svetle kose upletene u dugu pletenicu. Fejn je bio siguran da je čovek u zelenom bio samo sluga, ma koliko veliki, ali sluge su mogle biti korisne, pogotovo one na visokom položaju.
„Čudesan dar.“ Turak diže pogled s kovčega ka Fejnu. Visoki lord mirisao je na ruže. „Ali pitanje se samo postavlja. Kako je neko poput tebe došao do kovčega koga mnogi manji lordovi ne bi mogli da priušte? Jesi li lopov?“
Fejn cimnu svoj iznošen i ne baš čist kaput. „Ponekad je neophodno da čovek izgleda niži no što jeste, visoki lorde. Moj trenutni zapušteni izgled dopustio mi je da ti neometano donesem ovo. Ovaj kovčeg je star, visoki lorde – star kao Doba legendi – a u njemu je blago kakvo je malo njih ikada videlo. Uskoro – vrlo uskoro, visoki lorde – moći ću da ga otvorim, i da ti dam ono što će ti omogućiti da zauzmeš ovu zemlju dokle god želiš, do Kičme sveta, Aijelske pustare i zemalja iza nje. Ništa neće moći da ti se suprotstavi, visoki lorde, kada ja...“ Ućuta kada Turak poče svojim dugonoktim prstima da prelazi preko kovčega.
„Viđao sam ovakve kovčege, kovčege iz Doba legendi“, kaza visoki lord, „mada nijedan nije bio ovako lep. Načinjeni su da ih otvore samo oni koji znaju, ali ja – ah!“ On pritisnu kitnjaste šare, začu se oštar kliktaj, i onda podiže poklopac. Treptaj nečega nalik na iznenađenje prelete mu preko lica.
Fejn se do krvi ugrize za usnu da ne bi zarežao. To što nije on otvorio kovčeg umanjilo mu je položaj s koga je mogao da se cenjka. Ipak, sve ostalo moglo je da prođe kao što je nameravao, samo ako bi se mogao naterati da bude strpljiv. Ali toliko dugo je bio strpljiv.
„Ovo su blaga iz Doba legendi?“, reče Turak, jednom rukom uzevši povijeni Rog, a drugom krivi bodež s rubinom u zlatnom balčaku. Fejn stegnu šake u pesnice da ne bi posegao za bodežom. „Doba legendi“, tiho ponovi Turak, prateći vrhom bodeža srebrno pismo oko zlatnog levka Roga. Obrve mu se iznenađeno digoše. Bio je to prvi otvoreni izraz koji je Fejn na njemu video, ali već sledećeg trenutka Turakovo lice ponovo posta bezizražajno. „Imaš li ti predstave šta je ovo?“