„Rog Valera, visoki lorde“, spremno odgovori Fejn, zadovoljan što vidi da je čovek s pletenicom razjapio usta. Turak samo klimnu, kao za sebe.
Zatim se visoki lord okrenu. Fejn trepnu i otvori usta, a onda, na oštar pokret plavokosog čoveka, ćutke pođe.
Bila je to još jedna soba iz koje je prvobitni nameštaj bio izbačen i zamenjen paravanima i jednom jedinom stolicom okrenutom ka visokom okruglom ormaru. I dalje držeći Rog i bodež, Turak pogleda ka kredencu, a potom skrenu pogled. Ništa ne reče, ali drugi Seanšanin ispali nekoliko brzih naređenja i kroz nekoliko trenutaka na vrata iza paravana uđoše ljudi u jednostavnim vunenim odorama, noseći još jedan stočić. Za njima dođe mlada žena kose tako svetle da je izgledala skoro bela. Ruke joj behu pune malih stalaka od izglačanog drveta, najrazličitijih oblika i veličina. Odora joj je bila od bele svile, i tako tanka da je Fejn mogao jasno da vidi njeno telo, ali samo je bodež gledao. Rog je bio samo sredstvo, ali njegov deo bio je bodež.
Turak dodirnu jedan od drvenih stalaka koje je devojka držala, i ona ga postavi u sredinu stola. Po uputstvima čoveka s pletenicom ljudi okrenuše stolicu prema stočiću. Kosa nižih slugu padala im je do ramena. Brzo se udaljiše uz poklone tako duboke da su im glave skoro doticale kolena.
Postavivši Rog na stalak tako da je stajao pravo, Turak položi bodež na sto pred sobom i krenu da sedne.
Fejn nije mogao više da čeka. Posegnu ka bodežu.
Plavokosi čovek silovito ga zgrabi za zglob. „Neopevano pseto! Znaj da šaka koja dodirne vlasništvo visokog lorda bez dozvole biva odsečena.“
„Moj je“, odreza Fejn. Strpljenja! Tako dugo.
Zavalivši se u stolicu, Turak podiže jedan plavo lakirani nokat i Fejn bi odvučen s puta tako da je visoki lord nesmetano mogao da gleda Rog.
„Tvoj?“, kaza Turak. „U kovčegu koji nisi mogao da otvoriš? Ako mi budeš dovoljno zanimljiv, možda ću ti i dati bodež. Čak i ako jeste iz Doba legendi, takve stvari me ne zanimaju. Ali pre svega, odgovorićeš mi na jedno pitanje: zašto si meni doneo Rog Valera?“
Fejn još jednom čežnjivo pogleda bodež, a onda otrže svoj zglob i protrlja ga dok se klanjao. „Da bi mogao da ga oglasiš, visoki lorde. Onda, ako želiš, možeš da zauzmeš čitavu ovu zemlju. Čitav svet. Možeš da srušiš Belu kulu i smrviš Aes Sedai, jer čak ni njihove moći ne mogu da zaustave junake koji su se vratili iz mrtvih.“
„Ja treba da ga oglasim.“ Turakov glas beše ravan. „I da srušim Belu kulu. Još jednom, zašto? Tvrdiš da se pokoravaš, čekaš i služiš, ali ovo je zemlja krivokletnika. Zašto mi daješ svoju zemlju? Imaš li nešto lično protiv tih... žena?“
Fejn pokuša da učini svoj glas ubedljivim. Strpljenja, kao crv koji rije iznutra. „Visoki lorde, moja porodica je s kolena na koleno prenosila tradiciju. Služili smo visokog kralja, Artura Pendraga Tanreala. Kada su ga veštice iz Tar Valona ubile, nismo napustili naše zavete. Dok su drugi ratovali i uništavali ono što je Artur Hokving stvorio, mi smo se držali naših zakletvi, i patili zbog toga, ali ipak ih se držali. To je naša tradicija, visoki lorde, prenošena s oca na sina, i s majke na kćer, svih onih godina otkad je visoki kralj umoren. Da čekamo povratak vojski koje je Artur Hokving poslao preko Aritskog okeana, da očekujemo povratak potomstva Artura Hokvinga da uništi Belu kulu i povrati ono što je pripadalo visokom kralju. A kada se Hokvingova krv vrati, služićemo i savetovati, kao što smo visokog kralja. Visoki lorde, izuzev oboda, barjak koji se vijori nad ovim krovom jeste barjak Lutaira, sina koga je Artur Pendrag Tanreal poslao preko okeana s njegovim vojskama.“ Fejn pade na kolena, dobro oponašajući kako su ga preplavila osećanja. „Visoki lorde, želim samo da služim i savetujem potomke visokog kralja.“
Turak je toliko dugo ćutao da se Fejn zapita da li je potrebno još ubeđivanja. Bio je spreman na to, ma koliko trebalo. Ali naposletku visoki lord progovori: „Izgleda da znaš ono što niko, ni od visokih, ni od niskih, nije ni pomenuo otkad smo ugledali ovu zemlju. Ljudi ovde o tome govore kao o još jednoj glasini, ali ti znaš. Vidim ti u očima, čujem to u tvom glasu. Skoro da mislim kako si poslat ne bi li me namamio u neku zamku. Ali ko bi na taj način upotrebio Rog Valera? Niko od onih od Krvi koji su došli s Hailene nisu mogli da imaju Rog, jer legende govore da je u ovoj zemlji bio skriven. A svakako da bi ga bilo koji lord ove zemlje upotrebio protiv mene pre no što bi mi ga predao. Kako to da si posedovao Rog Valera? Tvrdiš li da si neki junak iz legendi? Jesi li počinio hrabra dela?“
„Nisam ja nikakav junak, visoki lorde.“ Fejn se samoprekorno nasmeši, ali izraz Turakovog lica ni najmanje se ne promeni, pa on odustade od toga. „Moj predak pronašao je Rog za vreme meteža koji je nastao posle smrti visokog kralja. On je znao kako da otvori kovčeg, ali ta tajna umrla je s njim u Stogodišnjem ratu, koji je rasparčao kraljevstvo Artura Hokvinga, tako da su svi koji su došli posle njega znali da je Rog unutra i da ga moramo čuvati dok se potomstvo visokog kralja ne vrati.“
„Skoro da ti verujem.“
„Veruj, visoki lorde. Kada oglasiš Rog...“
„Nemoj da upropastiš ono malo u šta si uspeo da me ubediš. Ja neću dunuti u Rog Valera. Kada se vratim u Seanšan, predaću ga carici kao najveći od mojih trofeja. Možda će ga sama carica oglasiti.“
„Ali, visoki lorde“, pobuni se Fejn, „moraš...“ Fejn se stropošta na zemlju dok mu je glava zvonila. Tek kada mu se pogled razbistri, vide čoveka sa svetlom pletenicom kako trlja pesnicu i shvati šta se desilo.
„Neke reči“, tiho kaza on, „nikada se ne koriste s visokim lordom.“ Fejn odluči da će čovek umreti.
Turak pogleda od Fejna ka Rogu tako spokojno kao da ništa nije video. „Možda ću te dati carici uz Rog Valera. Možda ćeš joj biti zabavan: čovek koji tvrdi da je njegova porodica ostala verna kada su svi drugi prekršili svoje zakletve ili ih zaboravili.“
Fejn prikri iznenadno ushićenje ustajanjem. Nije čak ni znao da ta carica postoji dok je Turak nije spomenuo, ali da ponovo ima pristup jednom vladaru... To je otvaralo nove putanje, nove planove. Pristup vladaru sa silom Seanšana pod njom i Rogom Valera u rukama. Mnogo bolje no da od ovog Turaka načini velikog kralja. Mogao je da čeka na ponešto od svog plana. Polako. Ne smeš da mu daš do znanja koliko ga želiš. Posle toliko vremena, još malo strpljenja neće škoditi. „Kako visoki lord želi“, reče, pokušavajući da zvuči kao čovek koji samo hoće da služi.
„Izgledaš skoro željno“, kaza Turak, a Fejn se jedva uzdrža da se ne žacne. „Reći ću ti zašto neću da oglasim Rog Valera, ili čak da ga zadržim. To će te možda izlečiti od žudnje. Ne želim da moj dar uvredi caricu svojim postupcima; ako ne možeš da obuzdaš svoju želju, nikada neće biti ni zadovoljena, jer nikada nećeš napustiti ove obale. Znaš li da je onaj koji dune u Rog Valera vezan za njega? Da dok god je on ili ona u životu, za svakog drugog to je samo običan rog?“ Nije zvučao kao da očekuje odgovor, niti je zastao da ga čuje. „Ja sam dvanaesti u naslednoj liniji za Kristalni presto. Ako zadržim Rog Valera, svi između mene i trona pomisliće da želim da budem prvi. Carica, naravno, želi da se mi nadmećemo među sobom, tako da je nasledi najsnažniji i najlukaviji, ali trenutno je naklonjena svojoj drugoj kćeri, i ne bi blagonaklono gledala na bilo koju pretnju upućenu Tuon. Ako ga oglasim, pa makar joj ga potom položio pred noge, zajedno sa svim ženama u Beloj kuli na povocu, carica će, neka bi večno živela, svakako poverovati da nameravam nešto više no da jednostavno budem njen naslednik.“