Fejn se zaustavi pre no što napomenu kako bi to uz pomoć Roga bilo moguće. Nešto u glasu visokog lorda nagoveštavalo je – ma koliko Fejnu bilo teško da poveruje u to – da je zaista želeo da ona večno živi. Moram biti strpljiv. Kao crv u drvetu.
„Caričini Osluškivači mogu biti svuda“, nastavi Turak. „Mogu biti bilo ko. Huan je rođen i odrastao u kući Aladon, kao i njegova porodica jedanaest pokolenja pre njega, ali čak i on mogao bi biti Osluškivač.“ Čovek s pletenicom skoro načini pokret poricanja, pre no što se ponovo ukoči. „Čak i visoki lord ili visoka gospa mogu da otkriju da Osluškivači znaju njihove najdublje tajne. Mogu se probuditi već predati Tragačima za istinom. Istinu je uvek teško naći, ali Tragači ne štede bola u svojoj potrazi, a tražiće onoliko dugo koliko misle da je potrebno. Veoma se trude da ne dozvole smrt visokog lorda ili visoke gospe u njihovim rukama, naravno, budući da ruka nijednog čoveka ne sme pogubiti nekoga u čijim venama teče krv Artura Hokvinga. Ako carica mora da naredi takvu smrt, nesrećnika živog stave u svilenu vreću, a tu vreću obese na Kulu gavranova i ostave je dok ne istruli. Takve predostrožnosti za nekog poput tebe ne bi bile preduzete. U Dvoru devet meseca, u Seandaru, neko poput tebe mogao bi biti predat Tragačima zbog treptaja oka, pogrešno izgovorene reči, nečijeg hira. Jesi li još željan?“
Fejn uspe da natera kolena da zadrhte. „Zelim samo da služim i savetujem, visoki lorde. Znam mnogo toga što može biti korisno.“ Taj dvor u Seandaru zvučao je kao mesto gde će njegove namere i veštine naići na plodno tle.
„Dok ne zaplovim nazad u Seanšan, zabavljaćeš me pričama o svojoj porodici i njenoj tradiciji. Olakšanje je pronaći drugog čoveka u ovoj od Svetlosti zaboravljenoj zemlji koji može da me zabavi. Iako pretpostavljam da obojica lažete. Možeš napustiti moje prisustvo.“ Nijedna reč više nije bila izgovorena, ali devojka skoro bele kose i skoro providne odore pojavi se i brzo kleknu pred visokog lorda spuštene glave, prinevši mu lakirani poslužavnik s jednom šoljom koja se pušila.
„Visoki lorde“, reče Fejn. Čovek s pletenicom, Huan, uhvati ga za ruku, ali on se otrže. Huan gnevno stisnu usne dok se Fejn klanjao najdublje što je mogao. Lagano ću ga ubiti, da. „Visoki lorde, neki me prate. Nameravaju da otmu Rog Valera. To su Prijatelji Mraka, i gore od toga, visoki lorde. Nisu više od dan ili dva za mnom.“
Turak srknu crnu tečnost iz tanke šoljice koju je držao vrhovima dugih noktiju. „Malo je Prijatelja Mraka ostalo u Seanšanu. Oni koji prežive Tragače za istinom završe kod glavoseče. Možda će biti zanimljivo sresti Prijatelja Mraka.“
„Visoki lorde, oni su opasni. Imaju Troloke sa sobom. Predvodi ih jedan koji se zove Rand al’Tor. Mladić, ali toliko opak u Senci, da je to teško poverovati. Lažljiv je i prevejan. U mnogim mestima tvrdio je o sebi svašta, ali Troloci uvek dolaze za njim, visoki lorde. Troloci uvek dolaze... i ubijaju.“
„Troloci“, mislio se Turak. „U Seanšanu nema Troloka. Ali Vojske Noći imale su druge saveznike. Druge stvorove. Često sam se pitao da li grolm može da ubije Troloka. Narediću da se motri za slučaj da tvoji Troloci i Prijatelji Mraka dođu, ako to nije još jedna laž. Ova zemlja umara me dosadom.“ Uzdahnu i udahnu isparenja iz svoje šolje.
Fejn dozvoli namrštenom Huanu da ga odvuče iz sobe, ni ne slušajući ljutito predavanje o tome šta će se desiti ako još jednom ne napusti prisustvo lorda Turaka kada mu je za to data dozvola. Jedva je primetio kada su ga gurnuli na ulicu s jednim novčićem i naredili da se sutra vrati. Rand al’Tor je sada njegov. Napokon ću ga videti mrtvog. A onda će svet platiti zbog onoga što mi je učinjeno.
Kikoćući se sebi u bradu, povede konje u grad u potrazi za gostionicom.
35
Steding Tsofu
Nakon pola dana jahanja, brda na kojima je ležao grad Kairhijen pretvoriše se u ravnicu i šume. Oklopi Šijenaraca još su bili na tovarnim konjima. Nije bilo puta tamo kuda su jahali. Samo nešto tragova taljiga i nekoliko farmi ili sela. Verin je tražila brzinu, a Ingtar sve vreme gunđajući kako su dozvolili da ih Fejn prevari, da im Fejn nikad ne bi rekao kuda zaista ide, i u isto vreme gunđajući kako jašu u suprotnom smeru od Tomanske glave, kao da deo njega veruje i kao da Tomanska glava nije mesecima daleko, izuzev putem ka kome su oni išli Ingtar ju je slušao. Barjak sive sove vijorio se od brzine njihovog kretanja.
Rand je jahao sa sumornom odlućnošću, izbegavajući razgovor s Verin. Morao je to da obavi tu dužnost, kako bi je Ingtar nazvao a onda bi za sva vremena mogao da se oslobodi Aes Sedai. Perin kao da je pomalo delio njegovo raspoloženje. Dok su jahali, gledao je praznog pogleda pravo pred sebe. Kada su se konačno zaustavili da prenoće na obodu šume, već je pao mrak. Perin upita Loijala nešto u vezi sa stedingom. Troloci ne ulaze u steding; a vukovi? Loijal kratko odgovori da samo stvorenja Senke nevoljno ulaze u steding. I, naravno, Aes Sedai, budući da unutar stedinga ne mogu da dodirnu Istinski izvor, ili da usmeravaju Jednu moć. Ogijer je izgledao najmanje voljan daposeti Steding Tsofu. Met je jedini delovao željno, skoro očajnički. Koža mu je izgledala kao da godinu dana nije video sunce, a obrazi su mu upali, mada je govorio da se oseća kao da bi se mogao trkati. Verin je položila ruke na njega da ga Leči pre no što je zaspao, i ponovo pre no što su ujutru uzjahali, ali on je opet izgledao isto. Čak se i Hurin mrštio kada bi pogledao Meta.
Drugog dana sunce je bilo visoko kada se Verin iznenada ispravi u sedlu i osvrnu. Pored nje, Ingtar se trže.
Rand nije video ništa posebno u šumi koja ih je okruživala. Prizemno rastin'e nije bilo suviše gusto; s lakoćom su pronašli put pod svodove hrastova i bukava, probijene tu i tamo visokim borom ili kožolistom, ili belim rezom papirkore. Ali dok ih je pratio, iznenada oseti kako ga prože neka hladnoća, kao da je usred zime skočio u baru u Vodenoj šumi. To prolete kroz njega i nestade, ostavivši za sobom osećaj osveženja. Ali bio je tu i tup i nejasan osećaj gubitka, mada nije mogao da zamisli zašto.
Svi jahači, kada stigoše dotle, trgoše se ili uzviknuše. Hurin otvori usta, a Uno prošapta: „Krvavo, plameno...“ A onda odmahnu glavom, kao da se nije mogao setiti šta još da kaže. U Perinovim žutim očima pojavi se pogled prepoznavanja.
Loijal lagano i duboko udahnu, a potom izdahnu. „Dobro je... ponovo... biti u stedingu.“
Namrštivši se, Rand se osvrnu. Očekivao je da će steding biti nekako drugačiji, ali izuzev one hladnoće, šuma je bila ista kao ona kroz koju su čitavog dana jahali. Naravno, bio je tu i iznenadni osećaj odmora. A onda se iza jednog hrasta pojavi Ogijerka.
Bila je niža od Loijala što je značilo da je bila za glavu viša od Ranđa – ali istog širokog nosa i krupnih očiju, istih širokih usta i ćubastih ušiju. Obrve joj nisu bile tako duge kao Loijalove, i njene crte naspram njegovih delovale su nežno, ćube na njenim ušima finije. Nosila je dugu zelenu haljinu i zeleni plašt izvezen cvećem, a u rukama držala cvetove srebrnih zvončića, kao da ih je brala. Mirno ih je gledala, čekajući.
Loijal smesta sjaha sa svog visokog konja i žurno se pokloni. Rand i ostali učiniše to isto, mada ne tako brzo kao Loijal; čak i Verin nagnu glavu. Loijal svečano kaza kako se zovu, ali nije spomenuo ime svog stedinga.
Ogijerska devojka Rand beše siguran da nije starija od Loijala proučavala ih je na trenutak, a onda se nasmeši. „Budite dobrodošli u Steding Tsofu.“ Glas joj beše mekša verzija Loijala; tiše brujanje manjeg bumbara. „Ja sam Erit, kći Ive, kćerke Alarine. Budite dobrodošli. Bilo je tako malo ljudskih posetilaca otkako su zidari otišli iz Kairhijena, a sada tako mnogo odjednom. Ma, bilo je čak i Putujućeg naroda, mada su, naravno, otišli kada... Oh, previše pričam. Odvešću vas do Starešina. Samo...“ Pogledom pređe po njima tražeći glavnog, i konačno se odluči za Verin. „Aes Sedai, tako je mnogo ljudi s tobom, i to naoružanih. Da li bi, molim te, mogla neke od njih da ostaviš Napolju? Oprosti mi, ali uvek je uznemirujuće imati odjednom tako mnogo naoružanih ljudi u stedingu.“