„Naravno, Erit“, odgovori Verin. „Ingtare, hoćeš li se postarati za to?“ Ingtar izda naređenja Unu, te su tako on i Hurin bili jedini Šijenarci koji su pratili Erit dublje u steding.
Vodeći svog konja, kao i ostali, Rand podiže pogled kada mu Loijal priđe. Cesto je gledao u Erit pred njima; bila je u društvu Verin i Ingtara.
Hurin je koračao između njih zapanjeno gledajući okolo, mada Rand nije bio siguran šta to tačno gleda. Loijal se pognu i tiho progovori: „Zar nije lepa, Rande? Glas joj peva.“
Met se zacereka, ali kada ga Loijal pogleda reče: „Vrlo lepa, Loijale. Malo previsoka za moj ukus, shvataš, ali vrlo lepa.“
Loijal se nesigumo namršti, ali klimnu. „Da, jeste.“ Izraz lica mu se razvedri. „Jeste dobro ponovo biti u stedingu. Nije me Cežnja uhvatila, shvatate.“ „Čežnja?“, upita Perin. „Ne razumem, Loijale.“
„Mi Ogijeri vezani smo za stedinge, Perine. Priča se da smo pre Slamanja sveta mogli da idemo kud god smo hteli, dugo koliko god smo hteli, kao vi ljudi, ali to se promenilo sa Slamanjem. Ogijeri su bili raštrkani, kao i svi ostali, i nisu mogli da pronađu nijedan steding. Sve je bilo premešteno, sve promenjeno. Planine, reke, čak i mora.“
„Svi znaju za Slamanje“, nestrpljivo kaza Met. „Kakve to veze ima s tim tom Čežnjom?“
„U Izgnanstvu, dok smo izgubljeni lutali, Čežnja se pojavila među nama prvi put, želja da ponovo budemo u stedingu, da ponovo vidimo naše domove. Mnogi su od toga umrli.“ Loijal tužno odmahnu glavom. „Više ih je umrlo no preživelo. Kada smo konačno počeli da ponovo otkrivamo stedinge, jedan po jedan, u godinama Zaveta deset plemena, izgledalo je da smo napokon pobedili Čežnju, ali promenila nas je, posadila semenje u nas. Sada, ako je Ogijer predugo Napolju, Čežnja ponovo dolazi; on počinje da slabi, i ako se ne vrati, umre.“
„Moraš li ostati ovde neko vreme?“, uplašeno upita Rand. „Nemoj da se ubiješ da bi nas pratio.“
„Znaću kada dođe.“ Loijal se nasmeja. „Biće to dugo pre no što postane dovoljno snažna da mi naškodi. Ma, Dalar je provela deset godina među Morskim narodom a da nije ni videla steding, i bezbedno se vratila kući.“ Između drveća se pojavi još jedna Ogijerka, i na trenutak zastade da razgovara s Erit i Verin. Odmerila je Ingtara od glave do pete i kao da ga je ocenila nevažnim. On na to trepnu. Pogled joj pređe preko Loijala, prelete preko Hurina i Dvorečana, pre no što ponovo ode u šumu; Loijal kao da je pokušavao da se sakrije iza svog konja. „Sem toga“, reče on oprezno vireći za njom preko svog sedla, „život u stedingu je dosadan u poređenju s putovanjem u društvu tri ta’verena.“
„Ako nameravaš ponovo da počneš s tim“, progunđa Met, a Loijal brzo progovori: „Tri prijatelja, onda. Nadam se da jeste moji prijatelji.“
„Ja jesam“, jednostavno odgovori Rand, a Perin klimnu.
Met se nasmeja. „Kako da ne budem prijatelj nekome ko se tako loše kocka?“ Diže ruke kada ga Rand i Perin pogledaše. „0h, u redu. Sviđaš mi se, Loijale. Ti si moj prijatelj. Samo nemoj da pričaš o... Aaah! Ponekad si gori od Randa.“ Onda zagunđa. „Barem smo bezbedni ovde u stedingu.“
Rand se namršti. Znao je na šta je Met mislio. Ovde u stedingu, gde ne mogu da usmeravam.
Perin udari pesnicom Meta po ramenu, ali izgledao je kao da mu je žao kada se Met namršti na njega svojim upalim licem.
Rand najpre posta svestan muzike, nevidljivih flauta i violina koje su svirale veselu pesmu među drvećem, i dubokih glasova koji su pevali i smejali se.
Skoro u isto vreme shvati da je ogromni oblik koji je nazirao kroz drveće u stvari još jedno drvo, ispucale i grube kore na stablu koje mora da je bilo dvadeset koraka debelo. Otvorenih usta, pratio ga je pogledom kroz šumski svod do grana koje su se širile kao divovska pečurka dobrih stotinu koraka iznad tla.
„Nek sam spaljen“, izusti Met. „Mogao bi deset kuća da sagradiš od jednog takvog. Pedeset kuća.“
„Poseći Veliko drvo?“ Loijal je zvučao uvređeno i prilično ljutito. Uši su mu bile ukočene, a duge obrve padale na obraze. „Nikada ne sečemo Veliko drveće, sem ako ne umre, a to se skoro nikada ne dešava. Malo ih je preživelo Slamanje ali neka od najvećih drveta bila su izdanci u Dobu legendi.“
„Žao mi je“, odgovori Met. „Samo sam hteo da kažem koliko su velika. Neću povrediti tvoje drveće.“ Loijal klimnu. Izgleda da ga je Met umilostivio.
Sada se među drvećem pojavi još Ogijera. Većina je izgledala kao da nešto radi. Mada su svi pogledali pridošlice, a neki čak prijateljski klimnuli ili se blago poklonili, niko se nije zaustavio niti progovorio. Kretali su se vrlo neobično. Beše to nekakav spoj pažljive odmerenosti sa skoro dečjom veselom bezbrižnošću. Znali su ko su i šta su, i gde su, i to im se sviđalo. Izgledalo je da su u dubokom miru sa sobom i svim što ih okružuje. Rand odjednom shvati da im zavidi.
Bilo je malo ogijerskih muškaraca viših od Loijala, ali stariji su bili lako prepoznatljivi; svi do jednog imali su brkove duge koliko i njihove opuštene obrve i tanke brade. Svi mlađi bili su glatkih obraza, kao Loijal. Većina muškaraca bila je u košuljama, i nosila lopate i budake, ili testere i vedra s katranom; ostali su bili odeveni u jednostavne kapute koji su se zakopčavali do vrata i širili oko kolena kao kiltovi. Žene su, izgleda, bile sklone izvezenom cveću, i mnoge su nosile cveće u kosi. Mlađe žene nosile su vez samo na plaštovima; kod starijih bile su izvezene i haljine, a neke sedokose žene imale su cveće i lozu od okovratnika do skuta. Sačica Ogijera, uglavnom žena i devojaka, izgleda da je obratila posebnu pažnju na Loijala. On je samo hodao gledajući pravo pred sebe, dok su mu se uši divlje trzale što su više odmicali.
Rand se iznenadi kad se jedan Ogijer pojavi kao da je izašao iz zemlje, iz jedne od humki pokrivenih travom i divljim cvećem koje su ovde bile raštrkane svuda među drvećem. A onda je video prozore u humkama i u jednom od njih Ogijerku koja je očigledno pravila koru za pitu. Shvati da gleda ogijerske kuće. Prozorski okviri bili su od kamena, ali ne samo da su izgledali kao delo prirode, već i kao da su ih tokom vremena načinili vetar i kiša.
Veliko drveće, sa svojim ogromnim stablima i razgranatim korenovima debelim poput konja, tražilo je mnogo prostora, ali u gradiću je raslo nekoliko stabala. Zemljani mostovi premošćavali su korenje. U stvari, osim zbog staza, grad se od šume na prvi pogled razlikovao jedino po velikom otvorenom prostoru u svom središtu, oko nečega što bi moglo biti jedino panj Velikog drveta. Bio je širok skoro stotinu koraka, a površina mu je bila sjajna i glatka kao pod. Na nekoliko mesta u njemu su bile izdubljene stepenice. Rand je zamišljao koliko je to drvo bilo visoko, kada Erit glasno progovori da je svi čuju.
„Evo stižu naši drugi gosti.“
Tri ljudske žene dođoše s druge strane ogromnog panja. Najmlađa od njih nosila je drvenu činiju.
„Aijeli“, reče Ingtar. „Device koplja. Dobro je što jesam ostavio Masemu s ostalima.“ Ali se za korak udalji od Verin i Erit, i olabavi mač u kanijama preko ramena.
Rand je s uznemirenom radoznalošću posmatrao Aijelke. Suviše mu je ljudi već reklo da je ono što one zaista jesu. Dve od njih bile su zrele žene, a treća tek nešto starija od devojčice, ali sve tri bile su veoma visoke. Kratka kosa prelivala im se u nijansama od crvenkastosmeđe do skoro zlatne. Uzan repić padao im je do ramena. Nosile su komotne pantalone uvučene u meke čizme, a sva njihova odeća bila je od istih nijansi smeđe, sive ili zelene; mislio je da bi se ta odeća stopila sa stenjem ili šumom skoro podjednako dobro kao plašt Zaštitnika. Preko leđa su im bili prebačeni kratki lukovi, a tobolci i dugi noževi visili su im za pojasevima. Svaka je nosila i mali okrugli kožni štit i tri koplja kratkih drški i dugih vrhova. Čak se i najmlađa kretala s gracioznošću koja je govorila da ona ume da koristi oružje koje nosi.