Odjednom žene postaše svesne drugih ljudi. Izgledalo je da ih je to što su bile zatečene zateklo podjednako koliko i pogled na Randa i ostale, ali bile su munjevite. Najmlađa povika: „Šijenarci!“, i okrenu se da pažljivo spusti činiju. Druge dve brzo podigoše smeđu tkaninu oko ramena i obmotaše je oko glave. Starije žene podigoše crne velove preko lica, sakrivši sve sem očiju, a najmlađa se ispravi da učini što i one. Pognuvši se nisko, pođoše napred odlučnim korakom, ispruživši zajedno sa štitovima i koplja, izuzev po jednog koje je svaka držala spremno u drugoj ruci.
Ingtarov mač izlete iz kanija. „Pazi se, Aes Sedai. Erit, pazi se.“ Hurin zgrabi svoj mačolomac, na trenutak neodlučan između palice i mača za drugu ruku; pošto još jednom pogleda aijelska koplja, odluči se za mač.
„Ne smete“, pobuni se ogijerska devojka. Kršeći ruke, okretala se od Ingtara do Aijela. „Ne smete.“
Rand shvati da mu se sečivo s čapljom našlo u rukama. Perin je napola izvukao svoju sekiru iz gajke za pojasom, ali oklevao je, odmahujući glavom.
„Jeste li vas dvojica blesavi?“, ljutito upita Met. Luk mu je još bio prebačen preko leđa. „Baš me briga ako su Aijelke. To su žene.“
„Prestanite s tim!“, uzviknu Verin. „Smesta da ste prestali!“ Aijelke nisu ni zastale, a Aes Sedai ljutito i nemoćno stisnu pesnice.
Met stavi nogu u uzengije. „Odlazim“, izjavi. „Čujete li me? Nemam nameru da ostanem da me izbodu tim stvarima, niti imam nameru da strelom gađam ženu!“
„Pakt!“, vikao je Loijal. „Setite se Pakta!“ To nije imalo ništa više uticaja od molbi Verin i Erit.
Rand shvati da se i Aes Sedai i ogijerska devojka drže podalje od Aijelki. Pitao se da li je Met u pravu. Nije bio siguran da bi mogao da povredi ženu čak i ako zaista pokušava da ga ubije. Činjenica da Aijelke nisu ni trideset koraka daleko, čak i da uspe da stigne do Riđana, pomogla mu je da odluči. Pretpostavljao je da ta kratka koplja mogu toliko da se bace. Dok su se žene približavale, i dalje pognute, spremnih kopalja, on prestade da brine kako da ih ne povredi i poče da brine kako da one ne povrede njega.
Nervozno potraži prazninu, i ona dođe. Oko nje je plutala udaljena misao da je to samo praznina. Sjaj saidara nije bio tu. Praznina je bila praznija no što se sećao da je ikada bila, veća, nalik na glad dovoljno veliku da ga proždere. Glad za još nečim; trebalo je da bude još nečeg.
Odjednom Ogijer stade između dve grupe. Njegova tanka brada se tresla. „Šta ovo treba da znači? Ostavite oružje.“ Zvučao je zaprepašćeno. „Za vas“ njegov ljutit pogled obuhvati Ingtara, Hurina, Randa i Perina, a ni Met nije bio pošteđen, uprkos praznim rukama „ima nekog opravdanja, ali za vas...“, okrenu se ka Aijelkama, koje su stale. „Jeste li zaboravile Pakt?“ Zene otkriše glave i lica tako brzo da je izgledalo kao pokušaj pretvaranja da nikada i nisu bili pokriveni. Devojčino lice jarko je pocrvenelo, a druge dve žene izgledale su posramljeno. Jedna od starijih, ona s crvenkastom kosom, reče: „Oprosti nam, Drvobrate. Sećamo se Pakta, i ne bismo otkrile čelik, ali nalazimo se u zemlji Drvoubica, gde su svi protiv nas, i videle smo naoružane ljude.“ Rand vide da su joj oči sive kao njegove.
„U stedingu ste, Rijan“, nežno odgovori Ogijer. „Svi su bezbedni u stedingu, sestrice. Ovde nema borbe i niko ne diže ruku na druge.“ Ona posramljeno klimnu, a Ogijer pogleda Ingtara i ostale. Ingtar vrati mač u kanije, kao i Rand, mada ne tako brzo kao Hurin, koji je izgledao skoro podjednako posramljeno kao Aijelke. Perin nije ni izvukao sekiru do kraja. Kada pusti balčak, Rand pusti i prazninu, i strese se. Praznina ode, ali za sobom ostavi svoj odjek koji je lagano bledeo kroz njega, kao i želju da je nešto ispuni.
Ogijer se okrenu ka Verin i pokloni. „Aes Sedai, ja sam Džuin, sin Lasela, sina Laudovog. Došao sam da vas odvedem do Starešina. Zele da znaju zašto je Aes Sedai došla među nas, praćena naoružanim ljudima i jednim od naših mlađih.“ Loijal se pogrbi kao da pokušava da nestane.
Verin sa žaljenjem pogleđa Aijelke, kao da je želela da priča s njima, a onda pokaza Džuinu da pođe, i on je povede bez ijedne reči. Loijala nije ni pogledao.
Nekoliko trenutaka Rand i ostali stajali su u neprilici naspram tri Aijelke. Barem je Randu bilo nelagodno. Ingtar je delovao mirno kao kamen. I izraz lica mu je bio takav. Aijelke su možda skinule velove, ali i dalje su držale koplja. Posmatrale su četvoricu ljudi kao da pokušavaju da vide šta je u njima. Naročito je Rand privlačio sve gnevnije poglede. Cu kada najmlađa žena promrmlja: „Nosi mač“, glasom koji je bio mešavina užasa i prezira. A onda njih tri odoše, zastavši da pokupe drvenu činiju, osvrćući se preko ramena ka Randu i ostalima sve dok nisu nestale među drvećem.
„Device koplja“, promrmlja Ingtar. „Nikada ne bih pomislio da će stati kada pokriju lica. Svakako ne zbog nekoliko reči.“ Pogleda Randa i njegova dva prijatelja. „Trebalo bi da vidite juriš Crvenih štitova, ili Kamenih pasa. Kao da pokušavaš da zaustaviš lavinu.“
„Neće prekršiti Pakt kada smo ih podsetili“, uz osmeh reče Erit. „Došle su po pevano drvo.“ U glasu joj se ču ponos. „Imamo dva Drvopevača u Stedingu Tsofu. Oni su sada retkost. Čula sam da Steding Šangtai ima mladog Drvopevača koji je veoma nadaren, ali mi imamo dvojicu.“ Loijal pocrvene, ali ona to izgleda nije primetila. „Ako biste pošli sa mnom, pokazaću vam gde možete da čekate dok Starešine ne završe.“
Dok su je pratili, Perin promrmlja: „Pevano drvo, nije nego. One Aijelke traže Onoga Koji Dolazi Sa Zorom.“
A Met suvim glasom dodade: „Tebe traže, Rande.“
„Mene! To je ludost. Zbog čega misliš...“
Ućuta kada ih Erit uvede u jednu divljim cvećem pokrivenu kuću, očigledno namenjenu ljudskim gostima. Sobe su bile dvadeset koraka široke, oslikanih tavanica dobra dva hvata iznad poda, ali Ogijeri su se potrudili što su više mogli da načine nešto što bi ljudima bilo udobno. Nameštaj je ipak bio malo prevelik, stolice dovoljno visoke da noge ne dotiču pod, sto viši od Randovog struka. Hurin je, ako ne i ostali, mogao ne saginjući se da uđe u kamin, koji kao da je bio izvajan vodom, a ne rukama. Erit sumnjičavo odmeri Loijala, ali on joj pokretom pokaza da ne treba da brine i odvuče jednu stolicu u ugao koji se nije dobro video s vrata.
Cim ogijerska devojka ode, Rand odvuče Meta i Perina u stranu. „Kako to misliš da mene traže? Zašto? Iz kog razloga? Gledale su pravo u mene, i otišle.“
„Gledale su te“, iscerivši se odgovori Met, „kao da se mesec dana nisi kupao, i pored toga valjao s ovcama.“ Osmeh mu se izgubi. „Ali može biti da tebe traže. Sreli smo još jednog Aijela.“
Rand je sa sve većim zaprepašćenjem slušao njihovu priču o susretu na Rodoubičinom bodežu. Met je ispričao veći deo, ali Perin ga je povremeno ispravljao, kada bi počeo suviše da ulepšava. Met je napravio veliku predstavu od toga koliko su Aijeli opasni i kako se susret zamalo nije pretvorio u bitku.
„A budući da si ti jedini Aijel koga znamo“, završi, „pa, to bi mogao biti ti. Ingtar kaže da Aijeli nikada ne žive van Pustare, tako da mora da si ti jedini.“
„Mislim da nije smešno, Mete“, odreza Rand. „Ja nisam Amirlin kaše da jesi. Ingtar misli dajesi. Tam kaže... Bioje bolestan, u groznici. Presekli su korenove koje je mislio da ima, Aes Sedai i Tam, mada je Tam bio suviše bolestan da bi znao šta priča. Sasekle su ga i pustile da ga nosi vetar, a onda ponudile nešto novo da se uhvati. Lažni Zmaj. Aijel. Nije mogao da prihvati te korenove. Neće to učiniti. „Možda nisam ničiji, ali Dve Reke su jedini dom koji znam.“