„Ništa nisam time mislio“, pobuni se Met. „Samo... Nek sam spaljen, Ingtar kaže da jesi. Masema kaže da jesi. Urijen bi ti mogao biti rođak, a da Rijan obuče haljinu i kaže da ti je tetka, i ti bi poverovao. Oh, dobro. Nemoj tako da me gledaš, Perine. Ako kaže da nije, u redu. Kakve veze ima?“ Perin odmahnu glavom.
Ogijerske devojke doneše im vodu i ubruse da se umiju i operu ruke, kao i sir, voće i vino u kositrenim peharima trunčicu prevelikim da bi lagodno ležali u ruci. Dođoše i druge Ogijerke. Sve su nosile izvezene haljine. Pojavile su se jedna po jedna, sve u svemu njih desetak, da pitaju da li je ljudima udobno, da li im je nešto potrebno. Svaka je obratila pažnju na Loijala pre no što je otišla. On je s poštovanjem odgovarao, ali Rand nikada nije čuo da tako malo priča. Stajao je s ogijerskom knjigom drvenih korica prigrljenom uz grudi kao da je štit, a kada su otišle, skupio se u stolici s knjigom ispred lica. Knjige u kući bile su jedina stvar neprilagođena ljudskoj veličini.
„Samo oseti taj vazduh, lorde Rande“, reče Hurin, uz osmeh napunivši pluća. Stopala su mu visila s jedne od stolica za stolom; mlatarao je njima poput malog dečaka. „Nikada nisam mislio da većina mesta ima loš miris, ali ovo... Lorde Rande, mislim da ovde nikada nije bilo ubistava. Čak ni povređivanja, izuzev nesreća.“
„Steding bi trebalo da je za sve bezbedan“, reče Rand. Gledao je Loijala. „U svakom slučaju, tako je u pričama.“ Proguta poslednji zalogaj sira i ode ka Ogijeru. Met pođe za njim s peharom u ruci. „Šta je bilo, Loijale?“, upita Rand. „Otkad smo došli ovamo, nervozan si kao mačka u štenari.“
„Nije ništa“, odgovori Loijal, s nelagodom pogledavši vrata krajičkom oka.
„Plašiš li se da će otkriti kako si napustio Steding Šangtai bez dozvole tvojih Starešina?“
Loijal se divlje osvrnu. Čube na ušima su mu se tresle. „Ne pričaj to“, prosikta. „Ne gde neko može da čuje. Ako saznaju...“ Uz dubok uzdah, zavali se u stolicu, pogledavši Randa i Meta. „Ne znam kako to rade ljudi, ali među Ogijerima... Ako devojka vidi momka koji joj se dopada, ode kod svoje majke. Ili ponekad majka vidi nekoga za koga misli da je prikladan. U svakom slučaju, ako se slože, devojčina majka ode kod momkove, i sledeća stvar brak je dogovoren.“
„Zar momka niko ništa ne pita?“, s nevericom upita Met.
„Niko ništa. Zene uvek kažu da bismo živote proveli venčani s drvećem kada bi to prepustile nama.“ Loijal se namršti i promeškolji. „Polovina naših brakova obavlja se između stedinga; družine mladih Ogijera posećuju stedinge da vide i budu viđeni. Ako otkriju da sam Napolju bez dozvole, Starešine će sigurno uskoro odlučiti kako mi je potrebna žena da me smiri. Pre no što budem svestan šta se dešava, poslaće poruku u Steding Šangtai, mojoj majci, i ona će doći ovamo i srediti da se oženim pre no što opere prašinu od puta. Uvek je govorila da sam suviše užurban i da mi je potrebna žena. Mislim da je tražila jednu kada sam otišao. Koju god ženu da odabere za mene... pa, nijedna me neće pustiti da odem Napolje dok mi brada ne osedi. Zene uvek govore da nijednom muškarcu ne bi trebalo dozvoliti da ide Napolje pre no što postane dovoljno staložen da pazi na svoju narav.“
Met se tako glasno nasmeja da je čitav grad mogao da čuje, ali na Loijalove panične pokrete tiho progovori: „Kod nas, muškarci biraju, i nijedna žena ne može da spreči muškarca da radi šta hoće.“
Rand se namršti, setivši se kako je Egvena počela da ga prati dok su oboje bili mali. Tada se gazdarica al’Ver posebno zainteresovala za njega, više no za ostale dečake. Kasnije, neke devojke bi plesale s njim na proslavama, a neke ne. One koje su htele da plešu s njim bile su Egvenine prijateljice, dok su one koje nisu htele bile devojke koje Egvena nije volela. Takođe se prisetio kako je gazdarica al’Ver povela Tama u stranu-I gunđalaje kako Tam nemašenu da s njom popriča! I nakon toga, Tam i svi ostali ponašali su se kao da su on i Egvena obećani jedno drugom, iako nisu klekli pred Ženski krug da izgovore reči. Nikada ranije nije na taj način razmišljao o tome. Stvari između Egvene i njega uvek su bile kakve su bile, i to je bilo to.
„Mislim da i mi radimo isto tako“, promrmlja, a kada se Met nasmeja, dodade: „Pamtiš li da je tvoj otac ikada učinio nešto što tvoja majka zaista nije htela?“ Met uz kez otvori usta, a onda se zamišljeno namršti i zatvori ih.
Džuin siđe niz stepenice koje su vodile napolje. „Ako biste hteli, da li biste pošli sa mnom? Starešine bi da vas vide.“ Nije pogledao Loijala, ali on skoro ispusti knjigu.
„Ako Starešine pokušaju da te nateraju da ostaneš“, kaza Rand, „reći ćemo da moraš s nama.“
„Kladim se da uopšte nije u vezi s tobom“, kaza Met. „Kladim se da će samo reći da možemo upotrebiti Kapiju.“ Stresao se, a glas mu posta još tiši. „Zaista to moramo da uradimo, zar ne?“ To nije bilo pitanje.
„Ostani i oženi se, ili idi Putevima.“ Loijal se namršti. „Život je veoma nemiran kada su ti ta’vereni prijatelji.“
36
Među Starešinama
Dok ih je Džuin vodio kroz ogijerski grad, Rand vide da Loijal postaje sve nervozniji. Uši su mu bile ukočene kao i leđa; oči sve krupnije svaki put kada bi primetio da ga gleda neko od Ogijera, pogotovu žene i devojke, a veći broj istih jeste ga posmatrao. Izgledao je kao da ide na sopstveno pogubljenje.
Bradati Ogijer pokaza ka širokim stepenicama koje su vodile naniže u travnatu humku daleko veću od ostalih. Bilo je to pravo brdo, u osnovi skoro kao jedno Veliko drvo.
„Zašto ti ne bi ovde sačekao, Loijale?“, reče Rand.
„Starešine...“, poče Džuin.
„Verovatno žele da vide samo nas ostale“, umesto njega završi Rand.
„Zašto ga ne ostave na miru?“, dodade Met.
Loijal snažno klimnu. „Da. Da, mislim...“ Posmatrao ga je čitav niz ogijerskih žena, od sedokosih baka do kćeri Eritinih godina. Grupice njih pričale su međusobno, ali sve su ga gledale. Uši su mu se trzale, ali pošto pogleda ka širokim vratima ka kojima su se spuštale kamene stepenice, on ponovo klimnu. „Da, sešću ovde i čitaću. Tako je. Čitaću.“ Gurnuvši ruku u džep kaputa izvadi knjigu. Smesti se na humku pored stepeništa i zabi nos u knjigu koja je u njegovim rukama delovala sićušno. „Samo ću sedeti ovde i čitati dok ne izađete.“ Uši su mu se trzale, kao da je osećao ženske poglede.
Džuin odmahnu glavom, a onda slegnu i ponovo pokaza ka stepenicama. „Ako vam je drago. Starešine čekaju.“
Ogromna dvorana bez prozora u unutrašnjosti humke bila je građena za Ogijere. Tavanica s debelim gredama bila je više od četiri hvata visoko; pristajala bi bilo kojoj palati, barem po veličini. Sedmoro Ogijera koji su edeli na uzvišenju tačno naspram vrata činili su da odaja deluje nešto manje, ali Rand se još osećao kao da je u pećini. Kamen koji je pokrivao pod bio je gladak, iako od krupnih komada i nepravilnih oblika, ali sivi zidovi mogli su biti gruba strana neke litice. Grube grede tavanice ličile su na ogromno korenje.
Izuzev visoke stolice na kojoj je Verin sedela okrenuta uzvišenju, jedini nameštaj bile su teške stolice s izrezbarenom lozom na kojima su sedele Starešine. Ogijerka u sredini uzvišenja sedela je na stolici malo uzdignutijoj od ostalih. S njene leve strane sedela su trojica bradatih muškaraca u dugim lepršavim kaputima, a s desne tri žene u haljinama nalik njenoj, od okovratnika do poruba izvezenim lozama i cvećem. Svi su imali staračka lica, potpuno belu kosu, uključujući i ćube na ušima, i ogromno dostojanstvo.
Hurin je otvoreno zevao u njih. I Rand požele oa se upilji. Čak ni Verin nije imala izgled takve mudrosti kakva je boravila u ogromnim očima Starešina, niti je Morgaza sa svojom krunom imala njihovo dostojanstvo, niti Moiraina njihov nepomućeni spokoj. Ingtar se prvi pokloni, najformalnije što je Rand od njega video, dok su ostali još nepokretno stajali.