„Ja sam Alara“, reče Ogijerka na najvišoj stolici kada oni konačno zauzeše svoja mesta pored Verin, „najstarija od Starešina Stedinga Tsofu. Verin nam je rekla da morate da upotrebite Kapiju koja je ovde. Povratiti Rog Valera od Prijatelja Mraka zaista je velika potreba, ali nikome nismo dozvolili da hodi Putevima duže od stotinu godina. Ni mi, niti Starešine ma kog drugog stedinga.“
„Pronaći ću Rog“, gnevno reče Ingtar. „Moram. Ako nam nećete dozvoliti da upotrebimo Kapiju...“ Ućuta kada ga Verin pogleda, ali i dalje se mrštio.
Alara se nasmeši. „Ne budi tako brzoplet, Sijenarče. Vi ljudi nikada ne promislite. Samo odluke koje su donete u miru mogu biti sigurne.“ Njen osmeh pretopi se u ozbiljnost, ali glas joj zadrža odmerenu smirenost. „S opasnostima Puteva ne može se suočiti s mačem u ruci. Nije to juriš Aijela, ili pobesneli Troloci. Moram vam reći da stupanjem na Puteve rizikujete ne samo smrt i ludilo, već možda i sopstvene duše.“
„Videli smo Mahin Sin“, odgovori Rand, a Met i Perin klimnuše. Nisu mogli da zvuče željno da to ponove.
„Pratiću Rog do samog Šajol Gula ako treba“, odlučno kaza Ingtar. Hurin samo klimnu, kao da se Ingtarove reči odnose i na njega.
„Dovedi Trajala“, zapovedi Alara, i Džuin koji je ostao kraj vrata pokloni se i ode. „Nije dovoljno“, reče ona Verin, „da čujete šta se može dogoditi. Morate to videti, znati to u srcu.“
Zavlada nelagodna tišina dok se Džuin nije vratio. Posta još nelagodnija kada za njim dođoše dve Ogijerke vodeći tamnobradog Ogijera srednjih godina, koji je bauljao između njih kao da nije baš siguran kako mu noge rade. Lice mu je bilo upalo, potpuno bezizražajno, a krupne oči staklaste i prazne. Izgledalo je kao da su slepe. Jedna od žena nežno obrisa pljuvačku s krajička njegovih usana. Uhvatiše ga za ruke da ga zaustave. Noga mu pođe napred, oklevajući, a onda se uz tresak vrati. Izgledalo je kao da mu je svejedno da li stoji ili hoda, ili da ga nije briga.
„Trajal je bio jedan od poslednjih koji su išli Putevima“, tiho kaza Alara. „Izašao je ovakav. Da li bi ga dodirnula, Verin?“
Verin joj uputi dug pogled, a onda ustade i priđe Trajalu. On se nije ni mrdnuo kada je položila ruke na njegove široke grudi. Ni oko mu nije trepnulo na njen dodir. Ona se uz oštro siktanje trže dalje od njega, zaprepašćeno ga pogledavši, a onda se munjevito okrenu da se suoči sa Starešinama. „0n je... prazan. Telo mu živi, ali unutra ničeg nema. Ničeg.“ Sve Starešine izgledale su nepodnošljivo tužno.
„Ničeg“, tiho kaza jedna od Starešina sa Alarine desne strane. U njenim očima kao da je bio sav bol koji Trajal više nije osećao. „Nema uma. Nema duše. Ništa od Trajala nije ostalo u njegovom telu.“
„Bio je dobar Drvopevač“, uzdahnu jedan od muškaraca.
Alara mahnu rukom i dve žene okrenuše Trajala da ga izvedu; morale su da ga okrenu pre no što je zakoračio napolje.
„Znani su nam rizici“, reče Verin. „Ali ma kakvi bili, moramo pratiti Rog Valera.“
Najstarija klimnu. „Rog Valera. Ne znam da li je gora vest to što je u rukama Prijatelja Mraka, ili to što je ponovo pronađen.“ Pogleda okupljene Starešine; svi joj klimnuše, a jedan od muškaraca pre toga sumnjičavo cimnu bradu. „Vrlo dobro. Verin mi kaže da se mora hitati. Lično ću vas odvesti do Kapije.“ Rand je napola osećao olakšanje, a napola strah. Ona tada dodade: „Sa vama je mladi Ogijer. Loijal, sin Arenta, sina Halanovog, iz Stedinga Šangtai. On je daleko od svog doma.“
„Potreban nam je“, brzo reče Rand. Reči kao da mu usporiše pod iznenađenim pogledima Starešina i Verin, ali on tvrdoglavo nastavi. „Potrebno nam je da pođe s nama, a i on to želi.“
„Loijal je prijatelj“, kaza Perin, a u isto vreme Met reče: „Ne smeta nam, i stara se o sebi.“ Nijedan od njih nije se lagodno osećao kada ga Starešine pogledaše, ali nisu ustuknuli.
„Postoji li neki razlog zašto ne može poći s nama?“, upita Ingtar. „Kao što Met reče, stara se o sebi. Ne znam baš da nam je potreban, ali ako želi da pođe, zašto...“
„Jeste nam potreban“, vešto upade Verin. „Malo ih je preostalo koji poznaju Puteve, ali Loijal ih je proučavao, On može da prevede Putokaze.“ Alara odmeri svakog od njih, a onda pogleda Randa. Izgledala je kao neko ko zna mnogo; sve Starešine delovale su tako, ali ona najviše. „Verin kaže da si ti ta’veren“, naposletku kaza, „i osećam to u tebi. Cinjenica da toogu govori da moraš biti veoma snažan ta’veren, budući da je taj Talenat kod nas uvek bio slab, ako smo ga i imali. Jesi li uvukao Loijala, sina Arenta, sina Halanovog u ta’maral’ailen, Mrežu koju Sara tka oko tebe?“
„Ja... samo želim da pronađem Rog i...“ Rand ne dovrši rečenicu. Alara nije spomenula Metov bodež. Nije znao da li je Verin rekla Starešinama za njega, ili je to iz nekog razloga prećutala. „0n je moj prijatelj, Najstarija.“ „Tvoj prijatelj“, kaza Alara. „Po našim merilima, on je mlad. I ti si mlad, ali si ta’veren. Pazićeš na njega, a kada se tkanje završi, postaraćeš se da se bezbedno vrati svom domu, u Steding Sangtai.“
„Hoću“, reče joj on. Osećao se kao da se obavezuje na nešto, kao da polaže zakletvu.
„Onda idemo do Kapije.“
Kada se pojaviše napolju, Loijal smesta ustade. Alara i Verin išle su na čelu. Ingtar posla Hurina da trkom dovede Una i ostale vojnike. Loijal zabrinuto odmeri Najstariju, a onda pođe pored Randa na začelju povorke. Ogijerke koje su ga gledale nisu više bile tu. „Jesu li Starešine rekle nešto u vezi sa mnom? Jesu li...“ Zagleda se ka Alarinim širokim leđima dok je ona naređivala Džuinu da se dovedu njihovi konji. Dok se Džuin još klanjao, ona pođe s Verin naginjući se da tiho razgovaraju.
„Rekla je Randu da vodi računa o tebi“, svečano reče Met Loijalu dok su ih pratili. „I da se postara da se vratiš kući bezbedno kao malo dete. Ne vidim zašto ne bi ostao ovde i oženio se.“
„Rekla je da možeš s nama.“ Rand prostreli Meta pogledom zbog čega se on zakikota sebi u bradu. To je zvučalo neobično, zbog njegovog usukanog lica. Loijal je vrteo cvet istinskog srca među prstima. „Jesi li to išao da bereš cveće?“, upita Rand.
„Erit mi ga je dala.“ Loijal je gledao žute latice kako se okreću. „0na je zaista veoma lepa, iako Met to ne vidi.“
„Da li to znači da ipak ne želiš da ideš s nama?“
Loijal se trže. „Šta? Oh, ne. Mislim, da. Zelim da idem. Samo mi je dala cvet. Samo cvet.“ Ali izvadi knjigu iz džepa, i udenu cvet pod prednju koricu. Dok je vraćao knjigu, promrmlja sam sebi, jedva dovoljno glasno da je Rand mogao da čuje: „A rekla je i da sam zgodan.“ Met se zagrcnu i presamiti, teturajući se i držeći se za stomak od smeha, a Loijal pocrvene. „Pa... ona je to rekla. Nisam ja.“
Perin udari Metu čvrgu. „Niko nikada nije rekao da je Met zgodan. Samo je ljubomoran.“
„To nije tačno“, odgovori Met naglo se ispravivši. „Nejsa Ajelin misli da sam zgodan. Nekoliko puta mi je to rekla.“
„Je li Nejsa lepa?“, upita Loijal.
„Liči na kozu“, ravno odgovori Perin. Met se zagrcnu pokušavajući da se pobuni.
Rand se isceri. Nejsa Ajelin bila je lepa skoro kao Egvena. A ovo je podsećalo na stara vremena, skoro kao da su kod kuće i zadirkuju se međusobno. Tada na svetu nije bilo ničeg važnijeg od smeha i želje da se onaj drugi namagarči.
Dok su prolazili kroz grad, Ogijeri su pozdravljali Najstariju klanjanjem, sa zanimanjem gledajući ljudske posetioce. Ali izraz Alarinog lica sprečio je da ih bilo ko zaustavi i obrati im se. Jedino po čemu se videlo da su napustili grad bilo je odsustvo humki; još je bilo Ogijera oko njih. Ispitivali su drveće, ili ponegde radili s katranom, testerom ili sekirom tamo gde je bilo osušenih grana ili gde je nekom drvetu trebalo još sunca. Svoje poslove obavljali su nežno.
Džuin im se približi vodeći njihove konje, a Hurin dođe s Unom, ostalim vojnicima i tovarnim konjima trenutak pre no što Alara pokaza i reče: „Tamo je.“ Zadirkivanje zamre.