Rand se na trenutak iznenadi. Kapija je morala biti van stedinga Putevi su začeti pomoću Jedne moći; nisu mogli biti načinjeni unutra ali ništa nije govorilo da su prešli granicu. A onda shvati da ipak ima razlike; osećaj da je nešto izgubio otkako je ušao u steding nestao je. Od toga se naježi. Saidin je ponovo bio tu. Cekao je.
Alara ih povede pored visokog hrasta i na jednoj maloj čistini ugledaše veliku ploču Kapije. Prednji deo bio je fino obrađen u čvrsto isprepletene loze i lišće od stotinu različitih biljaka. Po obodu čistine Ogijeri su sagradili nisku kamenu ogradu, takvu da je delovalo kao da je tu izrasla, a predstavljala je izukrštano korenje. Izgledala je tako da Rand oseti nemir. Trenutak kasnije shvati da je korenje ličilo na trnje drača i divlje ruže, na grizolist i svrabežljivi hrast. Nije to baš bilo rastinje u koje bi neko voleo da upadne.
Najstarija stade pred ogradu. „Zid je tu da upozori one koji ovamo dolaze. Nije nas mnogo. Ja ga neću preći. Ali vi možete.“ Džuin nije prišao ni koliko ona; brisao je ruke o kaput i nije ni gledao u pravcu Kapije.
„Hvala ti“, reče joj Verin. „Potreba je velika, drugačije ne bih ovo ni tražila.“
Rand je bio sav napet kada Aes Sedai prekorači ogradu i priđe Kapiji. Loijal duboko udahnu i promrmlja nešto sebi u bradu. Uno i ostali vojnici promeškoljiše se u sedlima i olabaviše mačeve u kanijama. Duž Puteva nije bilo ničega protiv čega bi mač bio od koristi, ali bilo je to tek da sami sebe ubede da su spremni. Samo su Ingtar i Aes Sedai delovali spokojno. Čak je i Alara obema rukama stiskala svoju suknju.
Verin ubra UstAvendesore i Rand se nagnu. Spopade ga nagon da obrazuje prazninu, da bude tamo gde će moći da posegne za saidinom ako bude potrebno.
Zelenilo uklesano preko Kapije zanjiha se na nepostojećem povetarcu. Lišće zaleprša kada se duž središta kapije pojavi procep i dve polovine počeše da se raskriljuju.
Rand pogleda čim se procep ukazao. Iza njega nije bilo tupog srebrnog odsjaja, već samo crnila crnjeg od katrana. „Zatvaraj!“, povika. „Crni vetar! Zatvaraj!“
Verin iznenađeno pogleda i smesta zabi trostruki list nazad među raznovrsno lišće; ostao je među njima kada je trgnula ruku i ustuknula prema ogradi. Čim je list Avendesore vraćen na mesto, Kapija smesta poče da se zatvara. Pukotina nestade, lišće i loze se stopiše sakrivši crnilo Mahin Sina, i Kapija ponovo posta samo kamen, mada su motivi isklesani u njemu izgledali kao da su živi.
Alara ispusti jedan drhtavi uzdah. „Mahin Si t. Tako blizu “
„Nije pokušao da izađe“, reče Rand. Džuin se zagrcnu.
„Rekla sam ti“, odgovori Verin, „Crni vetar stvorenje je Puteva. Ne može ih napustiti.“ Zvučala je spokojno, ali ipak obrisa šake o suknju. Rand zausti đa nešto kaže, a onda odustade. „Ali ipak“, nastavi ona, „čudim se što je ovde. Najpre u Kairhijenu, a sada ovde. Pitam se...“ Rand poskoči kada ga ona popreko pogleda. Taj pogled beše tako hitar da je mislio kako niko drugi nije ni primetio, ali Randu se činilo da ga ona povezuje s Crnim vetrom.
„Nikada za ovo nisam čula“, polako kaza Alara. „Mahin Sin čeka kada je Kapija otvorena. Uvek je lutao Putevima. Ali prošlo je mnogo vremena, i možda je Crni vetar gladan, i nada se da će uhvatiti nekog neobazrivog koji ulazi. Verin, svakako ne možeš da upotrebiš ovu Kapiju. I ma koliko velika bila tvoja potreba, ne mogu reći da mi je žao. Putevi sada pripadaju Senci.“
Rand se namršti ka Kapiji.Da lije moguće da meprati? Bilo je tako mnogo pitanja. Da li je Fejn nekako zapovedao Crnom vetru? Verin reče da je to nemoguće. I zašto bi Fejn tražio od njega da ga prati, a onda pokušao da ga zaustavi? Znao je samo da veruje u pocuku. Mora otići na Toinansku glavu. I da sutra ispod nekog žbuna pronađu Rog Valera i Metov bodež, ipak bi morao da ode.
Verin je stajala i razmišljala zamagljenog pogleda. Met je sedeo na ogradi držeći se za glavu, a Perin ga je zabrinuto gledao. Loijal je izgledao kao da mu je lakše što ne mogu da koriste Kapiju, i posramljeno zbog tog olakšanja.
„Ovde smo završili“, izjavi Ingtar. „Verin Sedai, pratio sam te ovamo uprkos tome što sam mislio da ne treba, ali to sada više ne mogu. Nameravam da se vratim u Kairhijen. Bartanes mi može reći kuda su Prijatelji Mraka otišli, i nekako ću ga na to naterati.“
„Fejn je otišao na Tomansku glavu“, umorno mu kaza Rand. „A tamo gde je on, tamo su i Rog i bodež.“
„Pretpostavljam...“ Perin s nelagodom slegnu ramenima. „Pretpostavljam da možemo da probamo neku drugu Kapiju. U drugom stedingu?“
Loijal pogladi bradu i brzo progovori kao da hoće da se iskupi za svoje olakšanje zbog neuspeha koji su tu pretrpeli. „Steding Kantoin je odmah iznad reke Iralel, a Steding Taiđing istočno od nje, na Kičmi sveta. Ali Kapija u Kaemlinu, tamo gde je gaj, bliža je, a ona u gaju u Tar Valonu najbliža od svih.“
„Ma koju Kapiju pokušamo da upotrebimo“, odsutno reče Verin, „bojim se da će nas Mahin Šin čekati.“ Alara je radoznalo pogleda, ali Aes Sedai ništa više ne reče. Umesto toga, poče da mrmlja sebi u bradu odmahujući glavom, kao da se sama sa sobom raspravlja.
„Ono što nam je potrebno“, ponizno kaza Hurin, „jeste jedan od onih Putnih Kamenova.“ Pogleda Alaru, a onda Verin, i kada mu nijedna ne reče da ućuti, nastavi sa više samopouzdanja. „Gospa Selena reče da su one stare Aes Sedai proučavale te svetove, i zahvaljujući tome znale kako da naprave Puteve. A ono mesto na kome smo bili... pa, trebalo nam je svega dva dana i manje da pređemo sto liga. Ako budemo mogli da upotrebimo Putni Kamen da odemo u taj svet ili neki sličan, ma, neće nam trebati više od jedne ili dve sedmice da stignemo do Aritskog okeana. Mogli bismo da izađemo tačno na Tomanskoj glavi. Možda to nije brzo koliko Putevi, ali daleko je brže nego da jašemo na zapad. Šta kažeš na to, lorde Ingtare? Lorde Rande?“
Verin mu odgovori. „Ono što predlažeš može biti moguće, njuškalo, ali imamo taman toliko nade da ponovo otvorimo ovu Kapiju i vidimo da je Mahin Šin otišao, koliko i da pronađemo Putni Kamen. Ne znam nijedan bliži od Aijelske pustare. Mada bismo mogli da se vratimo do Rodoubičinog bodeža ako ti, Rand ili Loijal mislite da možete ponovo da pronađete onaj Kamen tamo.“
Rand pogleda Meta. Njegov prijatelj s nadom podiže glavu na tu priču Kamenovima. Nekoliko nedelja, rekla je Verin. Ako samo krenu konjima na zapad, Met neće doživeti da vidi Tomansku glavu.
„Mogu da ga pronađem“, nevoljno reče Rand. Osećao se posramljeno. Met će umreti, Prijatelji Mraka imaju Rog Valera, Fejn će napasti Emondovo Polje ako ga ne slediš, a ti se plašiš da usmeravaš Moć. Jednom da se ode i jednom da se vrati. Nećešpoludeti od ta dva puta. Ali ono od čega se zaista uplašio bila je žudnja koja se u njemu pojavila na pomisao da ponovo usmerava, da oseti kako ga Moć ispunjava, da se odista oseti živim.
„Ne shvatam“, lagano reče Alara. „Putne Kamenove niko nije koristio još od Doba legendi. Mislila sam da nema više nikoga ko bi umeo da ih upotrebi.“
„Smeđi Ađah mnogo toga zna“, suvo odgovori Verin, „a ja znam kako se koriste Kamenovi.“
Najstarija klimnu. „U Beloj kuli zaista ima čuda o kojima mi ne možemo ni da sanjamo. Ali ako možeš da upotrebiš Putni Kamen, nema potrebe da jašete do Rodoubičinog bodeža. Postoji jedan nedaleko od mesta na kome sada stojimo.“
„Točak tka kako Točak želi, a Šara obezbeđuje ono što je potrebno.“ Odsutni izraz potpuno se izgubi s Verininog lica. „Odvedi nas do njega“, oštro reče. „Već smo izgubili previše vremena.“
37
Ono što bi moglo biti
Alara ih je dostojanstvenim korakom odvela od Kapije, mada je Džuin bio poprilično nestrpljiv, da je ostavi za sobom. Ako ništa drugo, Met je je željno gledao napred, a Hurin izgledao pun pouzdanja, dok je Loijal izgleda više brinuo da Alara možda ne promeni mišljenje o njegovom odlasku, nego o nečem drugom. Rand nije žurio dok je vodio Riđana. Nije mislio da je Verin nameravala da sama upotrebi Kamen.