Sivi kameni stub stajao je pored skoro stotinu stopa visoke i četiri koraka debele bukve. Ranije, pre no što je video Veliko drveće, Rand je mislio da je to samo visoko drvo. Ovde nije bilo upozoravajuće ograde, samo divlje cveće koje se probijalo kroz naslage lišća na zemlji. Putni Kamen bio je ispran zubom vremena, ali simboli koji su ga pokrivali još su bili dovoljno jasni da se mogu razaznati.
Šijenarski vojnici na konjima i oni koji su hodali načiniše labav krug oko Kamena.
„Ispravili smo ga“, reče Alara, „kada smo ga pre mnogo godina pronašli, ali nismo ga pomerali... Odbijao je... da se pomeri.“ Ona mu priđe, i položi na njega veliku šaku. „Uvek sam mislila da je ovo simbol onoga što je izgubljeno, što je zaboravljeno. Tokom Doba legendi mogao je biti proučavan i pomalo shvaćen. Za nas, to je samo kamen.“
„Više od toga, nadam se.“ Verinin glas posta još oštriji. „Najstarija, hvala ti za tvoju pomoć. Oprosti nam što te ovako napuštamo, ali Točak nijednu ženu ne čeka. Barem više nećemo remetiti mir tvog stedinga.“
„Opozvali smo zidare iz Kairhijena“, odgovori Alara, „ali još čujemo šta se dešava Napolju. Lažni Zmajevi. Veliki lov na Rog. Cujemo, ali to prolazi kraj nas. Mislim da Tarmon Gai’don neće proći kraj nas, niti nas ostaviti u miru. Budi dobro, Verin Sedai. Svi vi, budite dobro, i neka bi vas Tvorac saklonio. Džuine.“ Zasta samo da pogleda Loijala i da Randu Uputi poslednji pogled upozorenja, a onda se Ogijeri izgubiše među drvećem.
Sedla zaškripaše dok su se vojnici meškoljili. Ingtar pogleda krug koji načiniše. „Je li ovo neophodno, Verin Sedai? Čak i da je moguće... Ne znamo da li su Prijatelji Mraka zaista odneli Rog na Tomansku glavu. I dalje mislim da mogu Bartanesa...“
„Ako ne možemo biti sigurni“, blago odgovori Verin presekavši ga, „onda je Tomanska glava dobar izbor za traženje kao i bilo šta drugo. Više puta sam čula gde kažeš da bi jahao do Sajol Gula da povratiš Rog. Da li sada pred ovim uzmičeš?“, pokaza ka Kamenu ispod drveta glatke kore.
Ingtar se ukoči. „Ni pred čim ja ne uzmičem. Vodi nas do Tomanske glave, ili u Šajol Gul. Ako je Rog Valera na kraju puta, slediću te.“
„To je dobro, Ingtare. Sad, Rande, tebe je Putni Kamen prebacio skorije nego mene. Dođi“, mahnu mu, i on povede Riđana do nje kraj Kamena.
„Koristila si Putni Kamen?“ Baci pogled preko ramena da se uveri kako niko nije dovoljno blizu da čuje. „Onda ne nameravaš da ja to uradim.“ S olakšanjem sleže ramenima.
Verin ga bledo pogleda. „Ja nikada nisam upotrebila Kamen, zato je tvoje putovanje skorije od mog. Svesna sam svojih ograničenja. Bila bih uništena pre no što bih se i približila usmeravanju dovoljne količine moći da nateram Putni Kamen da proradi. Ali znam nešto malo o njima. Dovoljno da ti malo pomognem.“
„Ali ja nista ne znam.“ Povede konja oko Kamena, gledajući ga od vrha do podnožja. „Jedina stvar koje se sećam jeste simbol za naš svet. Selena mi ga je pokazala, ali ne vidim ga ovde.“
„Naravno da ne. Ne na Kamenu u našem svetu; simboli su pomoć u putovanju do nekog sveta.“ Ona odmahnu glavom. „Šta ne bih dala da popričam s tom devojkom! Ili još bolje, da se dočepam njene knjige. Važeće je mišljenje da nijedan primerak Ogledala Točka nije čitav preživeo Slamanje. Serafel mi stalno govori da daleko više knjiga no što ja to verujem, za koje smo mislili da su izgubljene, čekaju da budu pronađene. Pa, nema svrhe brinuti o nečemu što ne znam. Ali ponešto znam. Simboli na gornjoj polovini Kamena označavaju svetove. Naravno, ne sve Svetove Koji Mogu Biti. Izgleda da nije svaki Kamen bio povezan sa svakim svetom, a Aes Sedai iz Doba legendi verovali su da je bilo mogućih svetova koje nijedan Kamen nije doticao. Vidiš li nešto poznato?“
„Ništa.“ Ako pronađe pravi simbol, mogao bi ga upotrebiti da nađe Fejna i Rog, da spase Meta, da zaustavi Fejna da ne napadne Emondovo Polje. Ako bi pronašao simbol, morao bi da dodirne saidin. Zeleo je da spase Meta i zaustavi Fejna, ali nije želeo da dodirne saidin. Plašio se da usmerava, ali je žudeo za tim, kao čovek koji umire od gladi. „Ništa mi nije poznato.“
Verin uzdahnu. „Simboli pri dnu označavaju Kamenove na drugim mestima. Ako znaš kako, mogao bi da nas prebaciš ne do ovog Kamena u drugom svetu, već do nekog drugog tamo, ili čak nekog ovde. Mislim da je to bilo nešto poput Putovanja, ali isto kao što se niko ne seća kako se Putuje, niko ne pamti ni kako se ovo radi. Bez tog znanja, pokušaj bi nas mogao sve uništiti.“ Pokaza ka dve paralelne talasaste linije presečene neobičnom žvrljotinom, uklesane nisko na stubu. „To označava Kamen na Tomanskoj glavi. To je jedan od tri Kamena čiji simbol mi je poznat; jedini od ta tri koji sam posetila. A ono što sam naučila pošto su me skoro zavejali snegovi u Maglenim planinama i zaledili mrazevi na Almotskoj ravnici bilo je jedno veliko ništa. Da li se kockaš, ili igraš karte, Rande al’Tore?“ „Met je kockar. Zašto?“
„Da. Pa, mislim da ćemo njega izostaviti. Ovi drugi simboli takođe su mi poznati.“
Prstom načini pravougaonik u kome je bilo osam znakova međusobno vrlo sličnih. Sastojali su se od kruga i strele, ali u pola njih strela je bila unutar kruga, dok ga je kod ostalih probijala. Strele su pokazivale levo, desno, gore i dole, i svaki krug bio je okružen različitim nizom znakova. Rand je bio siguran da je to pismo, mada ni na jednom jeziku koji je znao. Bila su to vijugave crte, koje bi se odjednom pretvorile u uglaste kuke, a onda ponovo postale vijugave.
„Barem ovoliko“, nastavi Verin, „znam o njima. Svaki označava jedan svet, čije je proučavanje dovelo do stvaranja Puteva. Ovo nisu svi svetovi koji su bili izučavani, već jedini za koje znam oznake. Tu sledi kockanje. Ne znam kakav je nijedan od tih svetova. Veruje se da ima svetova gde je ovdašnja godina svega jedan dan, i drugih gde je dan godina. Trebalo bi i da ima svetova gde je za nas vazduh smrtonosan, i svetova koji jedva da imaju dovoljno stvarnosti da postoje. Ne bih nagađala šta bi moglo da nam se desi u jednom od njih. Moraš načiniti izbor. Kao što bi moj otac rekao, vreme je da se bace kocke.“
Rand je pogleda odmahnuvši glavom. „Šta god da odaberem, mogao bih sve da nas pobijem.“
„Zar nisi spreman na taj rizik? Za Rog Valera? Za Meta?“
„Zašto si ti tako voljna da ga načiniš? Čak ni ne znam da li mogu to da uradim. To to ne radi svaki put kada pokušam.“ Znao je da se niko nije približio, ali svejedno je pogledao. Svi su ih pomno gledali i čekali u labavom krugu oko Kamena, mada ne dovoljno blizu da bi ih čuli. „Ponekad je saidin jednostavno tu. Mogu da ga osetim, ali što se dodirivanja tiče, kao da je na mesecu. A čak i da mi uspe da ga nateram da radi, šta ako nas odvedem negde gde ne možemo da dišemo? Kakvog će to dobra doneti Metu? Ili Rogu?“
„Ti si Ponovorođeni Zmaj“, ona tiho odgovori. „Oh, možeš da umreš, ali sumnjam da će ti Šara to dozvoliti dok ne završi s tobom. Doduše, sada Senka leži na Šari, i ko može reći kako to utiče na tkanje. Sve što možeš učiniti jeste da slediš svoju sudbinu.“
„Ja sam Rand al’Tor“, odreza on. „Ja nisam Ponovorođeni Zmaj. Neću biti lažni Zmaj.“
„Ti si ono što si. Hoćeš li izabrati, ili nameravaš da stojiš ovde dok ti prijatelj ne umre?“
Rand ču kako škrguće zubima i prisili sebe da otvori vilicu. Simboli mu ništa nisu značili. Pismo bi moglo biti i trag svračjih nogu. Na kraju se odluči za jedan znak, sa strelom ulevo, jer je pokazivala ka Tomanskoj glavi, strelom koja je probijala krug jer se oslobodila, kao što je i on žudeo. Požele da se nasmeje. Zivote svih njih stavljao je na kocku oslanjajući se na te sitnice.
„Približite se“, naredi Verin ostalima. „Biće najbolje ako se približite.“ Oni poslušaše, uz samo malo oklevanja. „Vreme je da se počne“, reče kada se okupiše.