Zabaci plašt i dodirnu stub, ali Rand vide da ga krajičkom oka gleda. Bio je svestan nervoznog nakašljavanja ljudi oko Kamena, Unovog psovanja nekog ko se držao u pozadini, Metove slabašne šale, Loijalovog glasnog gutanja pljuvačke. Obrazova prazninu.
To je sada bilo tako lako. Plamen je proždro strah i strast i nestao pre no što je i pomislio da ga pozove. Nestao, ostavivši za sobom samo prazninu i sjajni saidin. Mučan, primamljiv, odvratan, zamaman. On... poseže za njim... i bi ispunjen, oživljen. Nije se ni mrdnuo, ali osećao se kao da se trese od Jedne moći koja se ulila u njega. Simbol se sam obrazovao. Krug probijen strelom lebdeo je tik izvan praznine, tvrd kao kamen u kome je izrezbaren. On pusti da Jedna moć poteče kroz njega u simbol.
Znak zasja, zatreperi.
„Nešto se dešava“, reče Verin. „Nešto...“
Svet zatreperi.
Gvozdena brava polete preko poda, a Rand ispusti usijani čajnik kada ogromna pojava s ovnujskim rogovima ispuni dovratak. Tama Zimske noći beše iza nje.
„Beži! “, viknu Tam. Mač mu blesnu, a Trolok pade, ali sa sobom povuče i Tama.
Još ih se progura kroz vrata. Siluete u crnim verižnjačama, ljudskih lica unakaženih njuškama, kljunovima i rogovima. Neobično povijeni mačevi zabiše se u Tama dok je pokušavao da ustane. Razmahaše se sekire sa šiljcima. Crvena krv na čeliku.
„Oče!“, vrisnu Rand. Izvadivši svoj džepni nož, baci se preko stola da pomogne svom ocu i ponovo vrisnu kada mu se prvi mač zari u grudi.
Krv mu navre na usta, a glas u njegovoj glavi prošapta: ponovo sampobedio, Lijuse Terine.
Treptaj.
Rand se borio da se drži simbola, maglovito svestan Verininog glasa.ije...“
Moć zakola.
Treptaj.
Rand je bio srećan što se oženio Egvenom. Pokušavao je da ne dozvoli da ga obuzme loše raspoloženje kada bi pomislio kako je trebalo da postoji nešto više, nešto drugačije. Vesti o spoljašnjem svetu dolazile su u Dve Reke s torbarima i trgovcima koji su dolazili da kupe vunu i duvan. Uvek su to bile vesti o novim nevoljama, ratovima i lažnim Zmajevima posvuda. Dođe godina kada nije bilo ni trgovaca ni torbara, a kada se sledeće godine vratiše, doneše vesti da su se vratile i vojske Artura Hokvinga. Ili barem njihovi potomci. Stara plemena behu slomljena, pričalo se, a novi gospodari sveta, koji su u svojim bitkama koristili okovane Aes Sedai, srušili su Belu kulu i zasolili zemljište na kome je Tar Valon nekada stajao. Više nije bilo Aes Sedai.
Sve to nije mnogo značilo u Dve Reke. Usevi su i dalje morali da se seju, ovce da se šišaju, da se brine o jagnjadi. Tam se igrao s unucima i unukama pre no što su ga položili da se odmara kraj svoje žene, a stara kuća na farmi dobila je nove sobe. Egvena je postala Mudrost, a većina njih mislila je da je čak i bolja no što je bila stara, Ninaeva al’Mera. I dobro što je bilo tako, jer njeni lekovi, koji su tako čudesno delovali na ostale, jedva su uspevali da Randa održe u životu od bolesti koja mu je stalno pretila. Njegovo loše raspoloženje posta još gore, crnje. Besneo je kako sve to nije ono što je trebalo da bude. Egvena poče da se plaši kada je bio takav, jer čudne stvari su se ponekad događale kada je bio najcrnje raspoložen oluje s munjama koje nije čula dok je slušala vetar, šumski požari ali volela ga je i starala se o njemu. Čuvala je njegov zdrav razum, iako su neki gunđali da je Rand al’Tor lud i opasan.
Kada je umrla, provodio je mnoge sate kraj njenog groba, dok su mu suze vlažile prosedu bradu. Njegova bolest se vratila i počeo je da kopni; izgubio je poslednja dva prsta na desnoj šaci i jedan na levoj. Uši su mu ličile na ožiljke. Ljudi su mrmljali da smrdi na raspadanje. Njegovo crnilo posta još dublje.
Ali kada zle vesti dođoše, primiše ga u svoje redove. Troloci, Seni i stvorovi o kojima niko nije ni sanjao nagrnuše iz Pustoši, i novi gospodari sveta behu odbačeni, uprkos svoj svojoj moći. I tako Rand uze luk, za koji mu je ostalo jedva dovoljno prstiju i odšepa s onima koji su pošli na sever, ka reci Taren. Bili su to ljudi iz svakog sela, farme i krajička Dve Reke. S lukovima, sekirama, kopljima za divlje svinje i mačevima koji su rđali na tavanima. I Rand je nosio mač, s čapljom na sečivu, koji je pronašao posle Tamove smrti, mada nije umeo da ga koristi. I žene pođoše, noseći šta su mogle da nađu od oružja, stupajući pored muškaraca. Neki su se smejali, govoreći da imaju neobičan osećaj kako su sve to jednom već radili.
I kod reke Taren, narod Dve Reke suoči se s osvajačima, beskrajnim redovima Troloka, koje su predvodile košmarne Seni, pod potpuno crnim barjakom, koji kao da je proždirao svetlost. Rand vide taj barjak i pomisli da ga je ludilo ponovo obuzelo, jer mu se činilo da se zbog toga rodio, da se bori protiv tog barjaka. Svaku strelu poslao je ka njemu, pravo koliko su veština i praznina mogli da mu to omoguće, ne brinući o Trolocima koji su se probili preko reke, ili o ljudima i ženama koji su kraj njega umirali. Jedan od tih Troloka ga je sasekao, pre no što je pojurio dublje u Dve Reke zavijajući i tražeći krv. I dok je ležao na obali Tarena, posmatrajući nebo koje se u podne mračilo, a dah mu bi sve sporiji, ču glas koji reče: ponovo sam pobedio, Lijuse Terine.
Treptaj.
Strela i krug pretvoriše se u vijugave paralelne crte, i on ponovo stade da se bori s njima.
Verinin glas. „... u redu. Nešto...“
Moć poče da besni.
Treptaj.
Tam je pokušavao da uteši Randa kada se Egvena razbolela i umrla svega nedelju dana pre njihovog venčanja. I Ninaeva je pokušavala, ali i sama je bila potresena, budući da uprkos svoj svojoj veštini nije imala predstave zbog čega je devojka umrla. Rand je sedeo ispred Egvenine kuće dok je umirala. Izgledalo je da svuda u Emondovom Polju još može da čuje njeno vrištanje. Znao je da ne može ostati. Tam mu dade svoj mač s čapljom na sečivu, i mada nije baš objasnio kako je čobanin u Dve Reku došao do takve stvari, naučio je Randa kako da ga koristi. Onog dana kada je Rand pošao, Tam mu dade pismo za koje reče da će ga možda ubaciti u vojsku Ilijana, zagrli ga i reče: „Nikada nisam imao drugog sina, niti sam želeo. Ako možeš, momče, vrati se sa ženom, kao ja što sam, ali u svakom slučaju, vrati se.“
Ali Randu su u Baerlonu ukrali novac, Tamovo pismo, a umalo i mač. Sreo je ženu koja se zvala Min, a ona mu je ispričala takve lude stvari o njemu da je naposletku otišao iz grada kako bi pobegao od nje. Njegova lutanja ga naposletku dovedoše u Kaemlin. Zahvaljujući svojoj veštini s mačem, dobio je mesto u Kraljičinoj gardi. Ponekad je gledao kćer naslednicu, Elejnu, i tada je bio ispunjen neobičnim mislima kako nije sve trebalo tako da se odigra, kako je od njegovog života trebalo da bude nešto više. Elejna ga, naravno, nije gledala; udala se za nekog tairenskog princa, mada nije izgledala srećno u braku. Rand je bio samo vojnik, bivši čobanin iz malog sela tako daleko prema zapadnoj granici da je s Andorom bilo povezano samo linijama na mapi. Sem toga, pratio ga je loš glas da je nasilan.
Neki su govorili da je lud. U običnim vremenima, možda ga čak ni njegova veština s mačem ne bi zadržala u Gardi, ali to nisu bila obična vremena. Lažni Zmajevi nicali su kao pečurke posle kiše. Svaki put kada bi jedan bio smaknut, pojavila bi se još dvojica, ili trojica, dok sva plemena nisu bila rastrzana ratom. I Rand poče da se uspinje, jer je saznao tajnu svoje ludosti. Tajnu za koju je znao da je nikom ne sme otkriti, i u tome mu je i uspelo. Mogao je da usmerava. Uvek je bilo mesta i vremena u bitkama gde bi malo usmeravanja, ne dovoljno velikog da se u metežu primeti, donelo uspeh. Ponekad bi to uspevalo, ponekad ne, ali dovoljno često je delovalo. Znao je da je lud i nije ga bilo briga. Spopala ga je bolest, a ni za to ga nije bilo briga, niti bilo koga drugog, jer su došle vesti da su se vojske Artura Hokvinga vratile da ponovo zauzmu zemlju.