Rand je vodio hiljadu ljudi kada je Kraljičina garda prešla Maglene planine nije ni pomislio da skrene s puta i poseti Dve Reke, o kojima je sada retko mislio a kada su se skrhani ostaci povukli preko planina, zapovedao je celokupnom Gardom. Duž čitavog Andora borio se i povlačio, među hordama izbeglica, sve dok napokon nije stigao do Kaemlina. Mnoštvo ljudi već je pobeglo iz grada, i mnogi su savetovali da vojska nastavi s povlačenjem, ali Elejna je sada bila kraljica, i zaklela se da neće napustiti Kaemlin. Nije htela da ga gleda u upropašćeno lice, unakaženo bolešću, ali nije mogao da je ostavi. I tako se ostaci Kraljičine garde pripremiše da brane kraljicu dok je njen narod bežao.
Moć mu dođe tokom bitke za Kaemlin. Vitlao je munje i vatru među osvajačima i kidao zemlju pod njihovim nogama, ali opet mu dođe osećaj da je bio rođen za nešto više od toga. Uprkos svemu što je činio, neprijatelj je bio suviše brojan, a i oni su imali one koji su usmeravali. Naposletku jedna munja sruši Randa sa zida palate. Dok je slomljen, okrvavljen i opečen ispuštao poslednji dah, ču jedan glas kako mu šapuće: Ponovo sam pobedio, Lijuse Terine.
Treptaj.
Rand se borio da zadrži prazninu dok je podrhtavala pod teškim udarcima treperenja sveta, da se drži jednog simbola dok su hiljade njih jurile po površini praznine. Borio se da se drži bilo kog simbola.e pogrešno!“, vrisnu Verin.
Moć posta sve.
Treptaj. Treptaj. Treptaj. Treptaj. Treptaj. Treptaj.
Bio je vojnik, čobanin, prosjak i kralj. Bio je seljak, zabavljač, mornar i stolar. Rodio se, živeo i umro kao Aijel. Umro je lud, umro je truleći. Umro je od bolesti, nesrećnog slučaja, starosti. Pogubili su ga i okupljena masa klicala je njegovoj smrti. Objavio je da je Ponovorođeni Zmaj i podigao svoj barjak preko neba; bežao je od Moći i krio se; živeo je i umirao i ne znajući. Godinama je držao ludilo i bolest na odstojanju; podlegao bi kroz dve zime. Ponekad bi došla Moiraina i odvela ga iz Dve Reke, samog ili s onim prijateljima koji su preživeli Zimsku noć; ponekad ne bi. Ponekad bi druge Aes Sedai došle po njega. Ponekad Crveni Ađah. Egvena se udala za njega; Egvena, odlučnog lica i s ešarpom Amirlin Tron, predvodila je Aes Sedai koje su ga smirile; Egvena, sa suzama u očima, zabila mu je bodež u srce, a on joj je zahvalio dok je umirao. Voleo je druge žene, ženio se drugim ženama. Elejnom, Min, i svetlokosom ćerkom farmera koju je upoznao na putu za Kaemlin, kao i ženama koje nikada nije video pre no što je proživeo te živote. Stotinu života. I više od toga. Toliko da nije mogao da ih izbroji. A na kraju svakog od njih, dok je umirao, dok je ispuštao poslednji dah, glas bi mu šapnuo na uvo: Ponovo sampobedio, Lijuse Terine.
Treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj.
Praznina nestade, dodir sa saidinom se prekinu, i Rand tako teško pade da bi izgubio dah da već nije upola obamro. Pod obrazom i šakama osećao je grubi kamen. Bio je hladan.
Video je Verin, na sve četiri, kako se bori da ustane. Čuo je kako neko žestoko po' ića i digao glavu. Uno je klečao nadlanicom brišući usta. Svi su bili na zenlji, a konji su stajali ukočenih nogu i tresli se. Oči su im se divlje prevrtale. Ingtar je isukao mač, tako čvrsto držeći balčak da se sečivo treslo, izgubljenog pogleda. Loijal je sedeo raširenih nogu, razrogačenih očiju 1 zapanjen. Met se skupio u loptu, uhvativši glavu rukama, a Perin zabio prste u lice, kao da je želeo da iskopa šta god da je video, ili možda da iščupa oči koje su to videle. Ni vojnici nisu bili ništa bolji. Masema je otvoreno plakao; suze su mu tekle niz lice. Hurin se osvrtao kao da traži kuda da beži.
„Šta...“ Rand stade da proguta pljuvačku. Ležao je na grubom kamenu pokrivenom prašinom. „Šta se desilo?“
„Nalet Jedne moći.“ Aes Sedai se klecajući pridiže i zadrhtavši obmota plašt oko sebe. „Kao da smo bili prisiljeni... pogurani... Kao da je došlo niotkud. Moraš naučiti da je obuzdaš. Moraš! Toliko Moći moglo bi da te sagori u pepeo.“
„Verin, ja... živeo sam... bio sam...“ Shvati da je kamen pod njim okrugao. Putni Kamen. Užurbano, drhtavo, natera se da ustane. „Verin, živeo sam i umirao ni sam ne znam koliko puta. Svaki put bilo je drugačije, ali bio sam to ja. Bio sam to ja.“
„Linije koje spajaju Svetove Koji Mogu Biti, povukli su ih oni koji su znali Brojeve Haosa.“ Verin se strese; izgledalo je kao da govori sama sebi. „Nikada nisam za to čula, no nema razloga zašto ne bismo bili rođeni u tim svetovima, ali životi koje bismo živeli bili bi različiti. Naravno. Različiti životi za različite stvari koje se mogu desiti.“
„Je li to ono što se dogodilo? Ja... mi... videli smo kakvi bi naši životi mogli biti?“ Ponovo sam pobedio, Lijuse Terine. Ne! Ja sam Rand al’Tor!
Verin se ponovo stresla i pogledala ga. „Da li te iznenađuje to što bi ti život bio drugačiji da si drugačije odabrao, ili da su ti se desile druge stvari? Mada nikada nisam mislila da bih ja pa... Najvažnije je da smo ovde. Mada ne onako kako smo se nadali.“
„Gde je ovde?“, smelo upita on. Šume Stedinga Tsofu nestale su. Zamenila ih je talasasta zemlja. Nedaleko na zapadu kao da se nazirala šuma, i nekoliko brda. Sunce je bilo visoko na nebu kada su se okupili oko Kamena kod stedinga, ali ovde je bilo popodne. Šačica obližnjeg drveća bila je golih grana, ili imala nekoliko listova jarkih boja. Hladan vetar duvao je sa istoka, raznoseći lišće preko tla.
„Tomanska glava“, odgovori Verin. „Ovo je Kamen koji sam posetila. Nije trebalo da pokušaš da nas dovedeš neposredno ovamo. Ne znam šta je pošlo naopako pretpostavljam da nikada i neću znati ali sudeći po drveću, rekla bih da je kasna jesen. Rande, nismo dobili vreme. Izgubili smo ga. Rekla bih da smo četiri meseca proveli na putu ovamo.“
„Ali ja nisam...“
„Moraš mi dopustiti da te vodim u ovim stvarima. Istina je da ne mogu da te podučavam, ali možda mogu da te sprečim da ne ubiješ sebe i ostatak nas prevelikim zahvatanjem. Čak i da se ne ubiješ, ako Ponovorođeni Zmaj sagori kao sveća, ko će se suočiti s Mračnim?“ Nije čekala da on ponovi svoje protivljenje, već ode ka Ingtaru.
Šijenarac se trže kada ga ona dodirnu po ruci i panično je pogleda. „Ja hodam u Svetlosti“, promuklo reče. „Pronaći ću Rog Valera i srušiti moć Šajol Gula. Hoću!“
„Naravno da hoćeš“, smirujućim glasom odgovori mu ona. Obuhvati mu lice šakama, i on odjednom udahnu, naglo se oporavivši od onog što ga je držalo, ma šta to bilo. Jedino mu se u očima videlo da se i dalje seća. „Eto“, reče ona. „To će ti pomoći. Videću šta mogu da učinim za ostale. Možda još možemo da povratimo Rog, ali naš put nije postao lakši.“
Dok je obilazila druge, nakratko se zaustavljajući pored svakog, Rand ode do svojih prijatelja. Kada pokuša da ispravi Meta, on se trže i pogleda a, a onda obema rukama zgrabi Randov kaput. „Rande, nikada nikome ne bih rekao za za tebe. Ne bih te izdao. Moraš da mi veruješ!“ Izgledao je gore no ikada, ali Rand je mislio da je to uglavnom od straha.
„Verujem ti“, odgovori Rand. Pitao se kakve li je živote Met proživeo, i šta je učinio. Mora da je nekome rekao, ili se ne bi tako ponašao. Nije mogao da mu zameri. To su bili drugi Metovi, ne ovaj. Sem toga, pošto je video neke od mogućnosti koje su njega čekale... „Verujem ti. Perine?“
Mladić kovrdžave kose uz uzdah spusti ruke s lica. Celo i obrazi bili su mu puni crvenih tragova, gde su nokti ogrebali meso. Misli mu behu skrivene iza žutih očiju. „Nemamo baš mnogo izbora, zar ne, Rande? Šta god da se desi, šta god da učinimo, neke stvari skoro uvek ostaju iste.“ Ispusti još jedan dug uzdah. „Gde smo to mi? Je li ovo jedan od onih svetova o kojima ste ti i Hurin pričali?“
„Ovo je Tomanska glava“, odgovori mu Rand. „U našem svetu. Ili tako Verin kaže. I jesen je.“