Met je izgledao zabrinuto. „Kako ne, ne želim da znam kako se to desilo. Ali kako ćemo sada pronaći Fejna i bodež? Do sada bi mogao biti bilo gde.“
„Ovde je“, uveri ga Rand. Nadao se da je u pravu. Fejn je imao vremena da se ukrca na brod koji bi vodio kuda god je hteo. Imao je vremena da odjaše do Emondovog Polja. Ili Tar Valona. Molim te, Svetlosti, samo da se nije umorio od čekanja. Ako je povredio Egvenu, ili bilo koga u Emondovom Polju, ja ću... Svetlost me spalila, pokušao sam da stignem na vreme.
„Svi veći gradovi na Tomanskoj glavi zapadno su odavde“, dovoljno glasno da svi čuju izjavi Verin. Svi su ponovo bili na nogama, izuzev Randa i njegova dva prijatelja; ona priđe i položi ruke na Meta dok je govorila. „Nema mnogo sela dovoljno velikih da se zovu gradovima. Ako hoćemo da pronađemo Prijatelje Mraka, moramo na zapad. I mislim da ne treba da traćimo svetlost dana sedeći ovde.“
Kada Met trepnu i ustade i dalje je delovao bolesno, ali gipko se kretao ona položi ruke na Perina. Rand ustuknu kad je posegnula ka njemu. „Ne budi glup“, reče mu.
„Ne želim tvoju pomoć“, tiho joj odgovori, „ili pomoć bilo koje Aes Sedai.“
Usne joj se trznuše. „Kako želiš.“ Smesta uzjahaše i pođoše na zapad, ostavivši za sobom Putni Kamen. Niko se nije bunio, a Rand ponajmanje. Svetlosti, samo da nisam stigao prekasno.
38
Vežba
Sedeći na krevetu prekrštenih nogu, u svojoj beloj haljini, Egvena je trima sićušnim svetlosnim loptama tkala šaru iznad svojih ruku. Nije trebalo to da radi bez bar jedne Prihvaćene koja bi je nadgledala, ali Ninaeva je, streljajući očima i besno koračajući tamo-amo pred malim kaminom, ipak nosila zmijski prsten Prihvaćenih, a njena bela haljina imala je raznobojne prstenove po porubu, mada joj, doduše, još nije bilo dozvoljeno da bilo koga podučava. Egvena je tokom proteklih trinaest nedelja otkrila kako ne može da odoli. Znala je koliko je sada bilo lako da dodirne saidar. Uvek je mogla da ga oseti kako je čeka, nalik na neki lep miris ili dodir svile, kako je privlači i mami. A kada bi ga dotakla, retko kada je mogla sprečiti sebe da usmerava, ili da barem pokuša. Koliko puta nije uspela, toliko i jeste, ali to ju je samo gonilo napred.
Cesto ju je plašilo. Plašilo ju je koliko je snažno želela da usmerava, i kako se sivo i bezbojno osećala kada nije usmeravala. Želela je da ga sveg ispije, uprkos upozorenjima da će sagoreti. Ta želja ju je najviše plašila. Ponekad je želela da nikada nije ni došla u Tar Valon. Ali strah je nije sprečavao dugo, ništa duže od straha da će je neka Aes Sedai ili Prihvaćena, izuzev Ninaeve, uhvatiti.
U njenoj sobi bilo je prilično bezbedno. Min je bila tu. Sedela je na tronošcu i posmatrala je, ali dovoljno je poznavala Min da zna kako je ona nikada neće prijaviti. Mislila je da je veoma srećna što je stekla takve dve prijateljice otkad je došla u Tar Valon.
Kao i sve sobe polaznica, bila je to mala soba bez prozora. Ninaevi je trebalo tri koraka da pređe od jednog do drugog belog zida. Ninaevina soba bila je mnogo veća, ali budući da nije stekla prijateljice među Prihvaćenima, dolazila je u Egveninu sobu kada je imala potrebu da priča s nekim, ak i u trenucima kao sada, kada uopšte nije pričala. Sićušna vatra u uskom ognjištu fino je grejala, uprkos prvim jesenjim mrazevima, mada Egvena nije bila sigurna da će tako dobro služiti kada dođe zima. Mali radni sto bio je sve od nameštaja, a njene stvari uredno su visile sa niza vešalica na zidu, ili bile na kratkoj polici iznad stola. Polaznice su obično bile suviše zauzete da provode vreme u svojim sobama, ali danas je bio slobodan dan. Svega treći otkad su ona i Ninaeva došle u Belu kulu.
„Elsa je danas zurila u Galada, dok je vežbao sa Zaštitnicima“, reče Min ljuljajući se na tronošcu.
Loptice na trenutak zastadoše na Egveninim rukama. „Može da gleda u šta god hoće“, prividno opušteno odgovori Egvena. „Ne znam samo zašto bi to mene zanim<Jo.“
„Pretpostavljam da nema razloga. Jeste da je strašno zgodan, ako ti ne smeta što je onoliko krut. Lepo ga je gledati, pogotovu bez košulje.“
Lopte počeše razjareno da se vrte. „Uopšte nemam želju da gledam Galada, u košulji ili bez nje.“
„Ne bi trebalo da te zadirkujem“, pokajnički kaza Min. „Žao mi je zbog toga. Ali voliš da ga gledaš nemoj tako da se mrštiš na mene kao i skoro svaka žena u Beloj kuli koja nije Crvena. Videla sam Aes Sedai u dvorištu za vežbanje kada je on tamo, a pogotovu Zelene. Kažu da proveravaju Zaštitnike, ali ne viđam ih toliko kada Galad nije tamo. Čak i kuvarice i služavke dolaze da ga gledaju.“
Lopte stadoše u mestu. Egvena je piljila u njih. Onda nestadoše. Odjednom se zakikota. „Jeste zgodan, zar ne? Čak i kada hoda izgleda kao da pleše.“ Pocrvene. „Znam da ne bi trebalo da buljim za njim, ali ne mogu da se uzdržim.“
„Ni ja“, kaza Min, „a ja vidim kakav je.“
„Ali, ako je dobar...“
„Egvena, Galad je toliko dobar da počupaš kosu. Povrediće nekoga samo zato što je to u korist većeg dobra. Ne bi čak ni primetio ko je povređen, jer bi toliko bio usredsređen na svoj cilj, ali čak i da primeti, očekivao bi od njih da to shvate i misle kako je sve u redu.“
„Valjda si u pravu“, reče Egvena. Videla je Mininu sposobnost da pogleda ljude i sazna svakakve stvari o njima; Min nije pričala sve što je videla, i nije uvek sve primećivala, ali bilo je toga dovoljno da Egvena poveruje. Baci pogled ka Ninaevi druga žena još je koračala, mrmljajući sebi u bradu a onda ponovo poseže za saidarom i nastavi da žonglira.
Min slegnu ramenima. „Valjda bih i mogla da ti kažem: nije ni primetio šta Elsa radi. Pitao ju je da li zna hoćeš li se možda posle večere šetati Južnim vrtom, budući da je danas slobodan dan. Bilo mi je žao zbog nje.“ „Jadna Elsa“, promrmlja Egvena, a svetlosne lopte nad njenim rukama postaše živahnije. Min se nasmeja.
Vrata se zbog promaje uz tresak otvoriše. Egvena ciknu i pusti da lopte nestanu pre no što vide da je to samo Elejna.
Zlatokosa kći naslednica Andora zatvori vrata i okači plašt na vešalicu. „Upravo sam čula“, rekla je. „Glasine su tačne. Kralj Galdrijan je mrtav. To znači: rat za nasleđe.“
Min frknu. „Građanski rat. Rat za nasleđe. Gomila budalastih imena za istu stvar. Imaš li nešto protiv da ne pričamo o tome? Samo o tome slušamo. Rat u Kairhijenu. Rat na Tomanskoj glavi. Možda su uhvatili lažnog Zmaja u Saldeji, ali u Tiru se i dalje ratuje. Ionako su to uglavnom glasine. Juče sam čula jednu kuvaricu kako kaže da je čula da Artur Hokving napada Tančiko. Artur Hokving!“
„Mislila sam da ne želiš da pričamo o tome“, kaza Egvena.
„Videla sam Logana“, reče Elejna. „Sedeo je na klupi u unutrašnjem dvorištu i plakao. Pobegao je kada me je video. Žao mi ga je.“
„Bolje da on plače, nego mi, Elejna“, odgovori joj Min.
„Znam šta je on“, mimo reče Elejna. „Ili, bolje reći, šta je bio. Više to nije, i žao mi ga je.“
Egvena se nasloni na zid. Rand. Logan bi je uvek naterao da pomisli na Randa. Već mesecima ga nije sanjala, ne onako kao na Rečnoj kraljici. Anaija ju je još terala da zapisuje sve što je sanjala, a Aes Sedai su u tome tražile znake ili veze s događajima, ali u vezi s Random nije bilo ničeg izuzev snova za koje je Anaija rekla da samo znače kako joj nedostaje. Čudno, ali osećala je kao da više nije tu, kao da je zajedno s njenim snovima i on prestao da postoji, nekoliko nedelja pošto su stigle u Belu kulu .Aja ovde sedim i razmišljam kako Galad lepo hoda, ogorčeno pomisli. Rand mora biti dobro. Da je uhvaćen i smiren, nešto bih čula o tome.
Od pomisli na smirenog Randa naježi se, kao i uvek. Na Randa koji plače i želi da umre, kao Logan.
Elejna sede na krevet kraj nje, podigavši noge pod sebe. „Ako sanjariš o Galadu, Egvena, od mene nećeš dobiti podršku. Reći ću Ninaevi da te napoji nekim od onih užasnih bućkuriša o kojima stalno priča.“ Namršti se ka Ninaevi koja je nije ni primetila. „Šta je s njom? Nemoj mi reći da je i ona počela da uzdiše za Galadom!“