„Ja je ne bih dirala.“ Min se nagnu prema njima i tihim glasom reče: „0na žeoljava Prihvaćena, Irela, rekla joj je da je smotana kao krava i upola toliko nadarena, a Ninaeva ju je tresnula po uvu.“ Elejna se trznu. „Baš tako“, promrmlja Min. „Odveli su je u Šerijaminu sobu pre no što je trepnula. Od tada je nemoguća.“
Min očigledno nije bila dovoljno tiha, jer Ninaeva zareža. Vrata sobe odjednom se ponovo otvoriše i vihor ulete u sobu. Nije ni dotakao ćebad na Egveninom krevetu, ali Min se prevrnu sa sve stolicom i tresnu o zid. Vetar smesta utihnu. Ninaeva je stajala s užasnutim izrazom lica.
Egvena požuri do vrata i proviri napolje. Podnevno sunce ubijalo je poslednje ostatke sinoćne oluje. Još vlažan balkon oko dvorišta polaznica bio je prazan, a dugi niz vrata polazničkih soba zatvoren. Polaznice koje nisu iskoristile slobodan dan da uživaju u vrtovima bez sumnje su spavale. Niko nije mogao da vidi ono što se desilo. Zatvori vrata i sede pored Elejne dok je Ninaeva pomagala Min da ustane.
„Žao mi je, Min“, napetim glasom reče Ninaeva. „Ponekad moja narav... Ne mogu da te zamolim da mi oprostiš, ne za ovo.“ Duboko udahnu. „Ako želiš da me prijaviš Serijam, razumem. Zaslužujem to.“
Egvena požele da nije čula to priznanje. Ninaeva je umela da bude nezgodna oko takvih stvari. Tražeći nešto na šta može da se usredsredi, nešto zbog čega bi Ninaeva mogla da pomisli kako nije obraćala pažnju, ponovo dodirnu saidar i poče da žonglira svetlosnim loptama. Elejna joj se brzo pridruži. Egvena vide kako se oko kćeri naslednice obrazuje sjaj, čak i pre no što se tri sićušne lopte pojaviše nad njenim rukama. Počeše da dodaju jedna drugoj svetlosne loptice u sve zamršenijim obrascima. Ponekad bi se neka ugasila kada jedna od devojaka ne bi uspela da je prihvati, a onda se ponovo pojavila, pomalo izmenjena u boji i veličini.
Jedna moć Egvenu ispuni životom. Osećala je slabašan miris ruže od sapuna kojim se Elejna ujutru kupala. Osećala je grube zidove, glatki kameni pod, podjednako dobro kao i krevet na kome je sedela. Mogla je da čuje Min i Ninaevu kako dišu, a kamoli njihove tihe reči.
„Kad smo kod praštanja“, reče Min, „možda bi trebalo da ti meni oprostiš. Ti si preke naravi, a ja dugačkog jezika. Oprostiću ti ako ti meni oprostiš.“ Uz promrmljano „oprošteno“, koje je sa obe strane zvučalo iskreno, dve žene se zagrliše. „Ali ako to ponovo uradiš“, kaza Min nasmejavši se, „možda ću ja tebe da mlatnem po uvu.“
„Sledeći put“, odgovori Ninaeva, „ja ću na tebe nešto da bacim.“ I ona se smejala, ali njen smeh naglo zamre kada pogleda Egvenu i Elejnu. „Vas dve prestanite s tim, ili će neko.saw Za posetiti Nadzornicu polaznica. Neke dve.“
„Ninaeva, ne bi!“, pobuni se Egvena. Ali kada vide Ninaevin pogled, smesta prekinu vezu sa saidarom. „Dobro, dobro. Verujem ti. Nema potrebe da to i dokažeš.“
„Moramo da vežbamo“, reče Elejna. „Traže sve više i više od nas. Da ne vežbamo kada smo same, nikada ne bismo mogle sve da postignemo.“ Lice joj je bilo spokojno i staloženo, ali i ona je podjednako žurno kao Egvena pustila saidar.
„A šta bude kada previše povučete“, upita Ninaeva, „a nikog nema da vas zaustavi? Želela bih da se više plašite. Ja se plašim. Mislite li da ne znam kako vam je? Uvek je tu, i želite da se ispunite njime. Ponekad moram iz petnih žila da se potrudim da se zaustavim; želim ga sveg. Znam da bi me sagoreo u prah i pepeo, ali bez obzira na to, želim ga.“ Uzdrhta. „Samo kad biste se vas dve malo više plašile.“
„Ja sam preplašena“, uz uzdah odgovori Egvena. „Prestravljena sam. Ali izgleda da mi to ne pomaže. A ti, Elejna?“
„Jedino od čega sam ja prestravljena“, ozbiljnim glasom odgovori Elejna, „jeste pranje sudova. Izgleda da svakog dana moram da perem sudove.“ Egvena baci jastuk na nju. Elejna ga skinu s glave i hitnu ga nazad, ali onda se snuždi. „Oh, dobro. Toliko se bojim da ne znam zašto mi zubi ne cvokoću. Elaida mi je rekla da ću biti toliko prestravljena da ću želeti da pobegnem s Putujućim narodom, ali ja je nisam razumela. Čovek koji toliko goni volove kao što one gone nas bio bi prezren. Stalno sam umorna. Probudim se umorna, a na spavanje odem iscrpljena. Ponekad se toliko plašim kako će mi se omaći da usmerim više Moći no što mogu da izdržim, da...“ Zagledavši se u krilo, ne dovrši rečenicu.
Egvena je znala šta to nije rekla. Sobe su im bile jedna do druge, i kao u mnogim polazničkim sobama, kroz zid među njima davno je probušena rupica. Bila je suviše mala da bi se videla, ukoliko ne znaš tačno gde da gledaš, ali korisna za pričanje pošto se svetiljke ugase, kada devojke više nisu mogle da izlaze iz soba. Egvena je više puta čula Elejnu kako plače sve dok ne zaspi, a nije ni sumnjala da je i Elejna slušala njeno plakanje.
„Putujući narod je primamljiv“, složi se Ninaeva, „ali kud god da odeš, to neće promeniti ono što si u stanju da uradiš. Ne možeš pobeći od saidara.“ Nije zvučala kao da joj se sviđa ono što govori.
„Šta vidiš, Min?“, upita Elejna. „Hoćemo li sve postati moćne Aes Sedai, ili ćemo ostatak života provesti kao polaznice koje peru sudove, ili...“ S nelagodom slegnu ramenima, kao da nije želela glasno da izgovori treću mogućnost na koju je pomislila. Poslate kući. Izbačene iz Kule. Otkad je Egvena došla, dve polaznice su izbačene. Svi su o njima govorili šapatom, kao da su mrtve.
Min se promeškolji na svom tronošcu. „Ne volim da čitam prijatelje“, progunđa. „Prijateljstvo smeta čitanju. Tera me da ono što vidim prikažem u najboljem svetlu. Zbog toga to više ne radim sa vas tri. U svakom slučaju, ništa se nije promenilo, koliko ja mogu...“, začkilji ka njima i odjednom se namršti. „To je novo“, prodahta.
„Šta?“, oštro upita Ninaeva.
Min je oklevala pre no što odgovori. „Opasnost. Sve ste u nekoj opasnosti. Ili ćete uskoro biti. Ne mogu da razaznam šta je u pitanju, ali je opasno.“ „Vidite“, reče Ninaeva dvema devojkama koje su sedele na krevetu. „Morate da se pazite. Sve tri moramo. Morate mi obećati da nećete ponovo usmeravati ako nema nekog da vas vodi.“
„Ne želim više da pričam o tome“, reče Egvena.
Elejna žustro klimnu. „Da. Hajde da pričamo o nečem drugom. Min, ako obučeš haljinu, kladim se da bi te Gavin pozvao da se prošetate. Znaš da te zagleda, ali mislim da ga pantalone i muški kaput odbijaju.“
„Ja se oblačim kako se meni sviđa, i nemam nameru da se presvlačim zbog nekog lorda, čak i ako je tvoj brat.“ Min je govorila odsutnim glasom, i dalje čkiljeći ka njima i mršteći se. Već su razgovarale o tome. „Ponekad je korisno pretvarati se da si dečak.“
„Niko ko te malo bolje pogleda ne bi poverovao da si dečak“, nasmeši se Elejna.
Egvena se nelagodno osećala. Elejna je pokušavala da stvori prividnu razdraganost, Min jedva da je obraćala pažnju, a Ninaeva je izgledala kao da želi ponovo da ih ipozori.
Kada se vrata ponovo otvoriše, Egvena skoči da ih zatvori, zahvalna za priliku da uradi nešto da ne bi gledala kako se ostale pretvaraju. Ali pre no što stiže do vrata, tamnooka Aes Sedai kose upletene u mnoštvo kikica uđe u sobu. Egvena iznenađeno trepnu, koliko zbog toga što je to Aes Sedai, toliko i zbog toga što je to bila Lijandrin. Nije čula da se ona vratila u Belu kulu, ali sem toga, ako Aes Sedai traži polaznice, neko bi po njih došao. Nije bilo dobro ako sestra lično dođe.
Soba je sada bila zakrčena. U njoj je bilo pet žena. Lijandrin zastade da namesti svoj šal crvenog ruba i odmeri ih. Min se nije ni makla, ali Elejna ustade i njih tri se nakloniše, mada Ninaeva jedva da je povila kolena. Egvena je mislila kako se Ninaeva nikada neće navići da drugi imaju neku vlast nad njom.
Lijandrinin pogled pade na Ninaevu. „A zašto si ti ovde, u polazničkim odajama, dete?“, upita ledenim glasom.