Loijalove oči, velike poput šolja, izgledale su najpre iznenađeno i povređeno, ali onda se skoro gnevno suziše. Rand nije mislio da je to moguće. Neke od starih priča tvrdile su da su Ogijeri bili žestoki, mada nikada nisu govorile u kom smislu, ali Rand nikada nije sreo nekog blagog poput Loijala.
„Ako tako želiš, Rande al’Tore“, hladno reče Loijal. Ukočeno se naklonio i otišao za Metom i Perinom.
Rand se nasloni na naslagane vreće sa žitom. Pa, reče glas u njegovoj glavi, uradio si to, zar ne? Morao sam, kaza on glasu. Postaću opasan za one koji su u mojoj blizini. Krv i pepeo, poludeću i... Ne! Ne, neću! Neću koristiti Moć, pa neću ni poludeti... Ali ne smem da rizikujem. Ne smem, zar ne shvataš? Ali glas mu se samo smejao.
Rand iznenada shvati da ga kockari gledaju. Svi oni, i dalje klečeći pored zida, okrenuli su se da ga zapanjeno posmatraju. Šijenarci bilo kog društvenog položaja uvek su se ponašali učtivo i pažljivo, čak i prema krvnim neprijateljima, a Ogijeri nikada nisu bili neprijatelji Šijenara. Oči su im bile razrogačene od zaprepašćenja. Lica im behu bezizražajna, ali pogledi su im govorili da je pogrešno postupio. Deo njega mislio je da su u pravu, a to je samo dalo snage njihovoj tihoj optužbi. Samo su ga gledali, ali on se isteturao iz ostave kao da ga jure.
Nastavio je da juri kao obeznanjen kroz skladišta, tražeći mesto gde bi se sklonio dok ponovo ne dozvole saobraćaj kroz kapije. A onda bi, možda, mogao da se sakrije u nekim taljigama. Ako ne budu pretraživali taljige na izlazu. Ako ne budu pretražili skladišta, ili čitavu utvrdu. Tvrdoglavo je odbijao da razmišlja o tome, usredsredivši se na to da pronađe skrovište. Ali svako mesto koje je našao – udubina u gomili džakova sa žitom, uzani prolaz duž zida iza nekih buradi s vinom, napuštena ostava napola ispunjena praznim sanducima i senkama – izgledalo je kao da bi ga tu mogli pronaći. A izgledalo je i da bi ga nevidljivi posmatrač, ko god – ili šta god – bio, takođe mogao naći. I tako je i dalje tražio, žedan, prašnjav i s paučinom u kosi.
A onda je došao do nekog hodnika slabašno osvetljenog bakljama. Njime je koračala Egvena, zastajući da proviri u ostave kraj kojih je prolazila. Tamna kosa koja joj je padala do struka bila je povezana crvenom trakom. Nosila je sivu haljinu šijenarskog kroja, opervaženu crvenim. Pri pogledu na nju, preplavio ga je osećaj tuge i gubitka. Bilo je još i gore no kada je najurio Meta, Perina i Loijala. Odrastao je misleći da će se jednog dana oženiti Egvenom... Oboje su tako mislili. Ali sada...
Poskočila je kada se pojavio ispred nje i glasno uzdahnula. „Tu si, dakle. Met i Perin mi rekoše Šta si uradio. Kao i Loijal. Znam Šta pokušavaš, Rande. To je jednostavno glupo.“ Prekrstila je ruke i pogledala ga svojim velikim tamnim očima. Oduvek se pitao kako joj uspeva da ga gleda s visine kad god hoće, iako mu je bila visoka samo do grudi, i pride dve godine mlađa.
„Dobro“, kaza on. Iznenada, pobesne zbog njene kose. Pre no što je napustio Dve Reke nikada nije video odraslu ženu raspletene kose. Tamo je svaka devojka željno iščekivala da Ženski krug njenog sela kaže kako je dovoljno stara da uplete kosu. To je svakako bio slučaj i s Egvenom. A sada, evo je ovde, samo s tračicom oko puštene kose. Želim da se vratim kući, a ne mogu – a ona jedva čeka da zaboravi Emondovo Polje. „Možeš i ti da se izgubiš i da me ostaviš na miru. Sigurno više ne želiš da se družiš s čobaninom. Sada ima gomila Aes Sedai u koje možeš da blejiš. I nemoj da kažeš nekoj da si me videla. Jure me, i nije mi ni najmanje potrebno da im ti pomažeš.“
Ona porumene kao jabuka. „Misliš li da bih zaista...“
Okrenuo se da ode, a ona se uz povik baci na njega, obuhvativši ga rukama oko nogu. Oboje se sručiše na kameni pod. Njegove bisage i zavežljaji poleteše na sve strane, a on zastenja kada mu se balčak mača zabi u bok. Ona mu naglo sede na leđa, kao na stolicu, a on ponovo proštenja. „Moja majka“, odlučno reče ona, „uvek mi je govorila da ću najbolje naučiti da izađem na kraj s muškarcima ako najpre naučim da jašem mazgu. Govorila je da su uglavnom podjednako pametni. Mazge su ponekad pametnije.“
Podigao je glavu i pogledao je preko ramena. „Silazi s mene, Egvena. Silazi! Egvena, ako ne siđeš“ – zlokobno utiša glas – „učiniću ti nešto. Znaš Šta sam ja.“ Za svaki slučaj, prostreli je pogledom.
Egvena šmrknu. „I kad bi mogao ne bi. Ti nikoga ne bi povredio. Ali u svakom slučaju, ne možeš. Znam da ne možeš da usmeravaš Jednu moć kad god želiš; to se jednostavno desi i ti ne možeš da biraš. Što znači da nećeš ništa učiniti ni meni, niti bilo kome drugom. Ali mene je Moiraina podučavala, te ako ne budeš slušao Šta ti kažem, Rande al’Tore, ima da ti zapalim pantalone. Toliko mogu da postignem. Samo nastavi da se tako ponašaš i videćeš.“ Odjednom, samo na trenutak, najbliža baklja na zidu zabukta. Egvena ciknu i pogleda je iznenađeno.
Okrenuvši se, zgrabio ju je za ruku, smakao s leđa i oslonio je na zid. Kada je seo, ona je već sedela pred njim, besno trljajući ruku. „Zaista bi to učinila, zar ne?“, gnevnim glasom reče on. „Igraš se stvarima koje ne razumeš. Mogla si da nas oboje spališ!“
„Muškarci! Kad e možete da dobijete raspravu, ili bežite ili pribegavate sili.“
„Čekaj malo! Ko je koga sapleo? Ko je na koga seo? A ti si pretila... pokušala... da...“ Mahnu obema rukama. „A, ne, nećeš. Ovo mi stalno radiš. Kad god shvatiš da rasprava ne ide onako kako tebi odgovara, iznenada se svađamo oko nečeg sasvim drugog. Ne ovoga puta.“
„Ja se ne svađam“, smireno reče ona, „niti menjam temu. Šta je skrivanje, ako ne bežanje? A pošto se sakriješ, stvarno ćeš pobeći. A Šta s tim što si povredio Meta, Perina i Loijala? A mene? Znam zašto: bojiš se da ćeš još gore nekoga povrediti ako nam dozvoliš da budemo kraj tebe. Ako ne uradiš ono što ne bi trebalo, ne moraš da se brineš da ćeš bilo koga povrediti. Sve ovo bežanje i skrivanje, a čak ne znaš ni da li ima razloga. Zašto bi Amirlin, ili bilo koja Aes Sedai sem Moiraine, znala i da postojiš?“
On se na trenutak zablenu u nju. Što je više vremena provodila s Moirainom i Ninaevom, to se više ponašala kao njih dve, ili je barem tako želela. Aes Sedai i Mudrost ponekad su veoma ličile jedna na drugu. Delovale su tako udaljeno i sveznajuće. Kada je Egvena izgledala tako, bilo je veoma uznemirujuće. Naposletku, reče joj Šta je čuo od Lana. „Šta bi drugo to moglo da znači?“
Egvena se namršti, razmišljajući. „Moiraina zna za tebe, a nije uradila ništa. Stoga, zašto bi sada išta učinila? Ali ako Lan...“ Pogledala ga je u oči, mršteći se i dalje. „Najpre će te tražiti u ostavama. Ako te budu tražili. Dok ne saznamo da li je zaista tako, moramo te smestiti negde gde neće ni pomišljati da te traže. Znam. Tamnica.“
On skoči na noge. „Tamnica!“
„Ne u ćeliju, ludice. Ponekad idem tamo da posetim Padana Fejna. Kao i Ninaeva. Nikome neće biti neobično ako danas odem ranije. U stvari, pošto svi gledaju Amirlin, niko nas neće ni primetiti.“
„Ali, Moiraina...“
„Ona ne ide u tamnicu da ispituje gazda Fejna. Dovode ga njoj. A proteklih nedelja to nije često radila. Veruj mi, tamo ćeš biti bezbedan.“
I dalje je oklevao. Padan Fejn. „A zašto uopšte posećuješ torbara? On je Prijatelj Mraka. Sam je to priznao. Nek sam spaljen, Egvena, on je doveo Troloke u Emondovo Polje! Zove sebe psom Mračnoga. Jurio je za mnom još od Zimske noći.“
„Pa, Rande, sada je na sigurnom, iza gvozdenih rešetaka.“ Sada je ona oklevala. Molećivo ga je pogledala. „Rande, dolazio je svojim kolima u Dve Reke svakog proleća još pre no što sam se rodila. Zna sve ljude koje i ja znam, sva mesta. Čudno je, ali što je duže zatvoren, to je opušteniji. Izgleda kao da se skoro oslobodio Mračnoga. Ponovo se smeje i priča smešne priče o ljudima iz Emondovog Polja, a ponekad i o mestima za koja nikada nisam čula. Ponekad kao da je onaj stari. Samo hoću da s nekim pričam o domu.“