„Razdelite je“, reče, ne trudeći se da nekoga za to odredi. „Trebaće nam dobra dva dana da stignemo do Tomanske glave. Neću da tamo stignete gladne, ako ste bile toliko budalaste da ne ponesete hranu.“ Žustro rasedla i sape svoju kobilu, ali onda sede na svoje sedlo i sačeka da joj jedna od njih donese nešto za jelo.
Elejna odnese Lijandrin njen deo dvopeka i sira. Aes Sedai im je jasno stavila do znanja da ne želi njihovo društvo, tako da one pojedoše svoj hleb i sir dalje od nje, sedeći na svojim sedlima blizu jedna drugoj. Mrak iza fenjera bio je jadan začin.
Posle nekog vremena Egvena upita: „Lijandrin Sedai, šta ako naletimo na Crni vetar?“ Min upitno usnama obrazova tu reč, ali Elejna ciknu. „Moiraina Sedai je rekla da ga je nemoguće ubiti, niti čak mnogo povrediti, a ja osećam izopačenost ovog mesta kako čeka da izokrene sve što učinimo pomoću Moći.“
„Nećete ni pomisliti na Izvor ako vam ja to ne kažem“, oštro odgovori Lijandrin. „Jer, ako neko kao vi pokuša da usmerava ovde, u Putevima, mogla bi da poludi kao muškarac. Nemate obuku da izađete na kraj s iskvarenošću onih koji su ovo stvorili. Ako se Cmi vetar pojavi, ja ću se pobrinuti za njega.“ Napući usne i zagleda se u parče belog sira. „Moiraina ne zna koliko misli da zna.“ Uz smešak ubaci to parčence sira u usta.
„Ne volim je“, progunđa Egvena, dovoljno tiho da bi bila sigurna kako je Aes Sedai nije čula.
„Ako Moiraina može s njom da radi“, tiho reče Ninaeva, „možemo i mi. Nije da Moirainu volim nešto više od Lijandrin, ali ako se ponovo petljaju oko Randa i ostalih...“ Ućuta i prikupi plašt oko sebe. Tama nije bila hladna, ali izgledala je kao da treba da bude.
„Šta je taj Crni vetar?“, upita Min. Kada Elejna objasni oslanjajući se na ono što su joj ispričale Elaida i majka, Min uzdahnu. „Šara mnogo toga nosi na duši. Ne znam da li je ijedan muškarac vredan ovoga.“
„Nisi morala da pođeš“, podseti je Egvena. „Mogla si da odeš kad god si htela. Niko ne bi pokušao da te spreči da napustiš Kulu.“
„Oh, mogla sam samo da odlutam“, suvo odgovori Min. „Baš kao ti, ili Elejna. Šaru nije mnogo briga šta mi želimo. Egvena, šta ako posle svega što za njega prolaziš Rand ne uzme tebe za ženu? Šta ako se oženi nekom koju nikada nisi ni videla, ili Elejnom, ili sa mnom? Šta onda?“
Elejna se zagrcnu. „Majka to nikada ne bi odobrila.“
Egvena je dugo ćutala. Rand možda ne poživi dovoljno dugo da se bilo kojom oženi. A ako to i učini... Nije mogla da zamisli da bi Rand nekoga povredio. Čak ni pošto poludi? Mora da postoji neki način da se to zaustavi, da se promeni; Aes Sedai toliko toga znaju, toliko toga mogu da urade. Ako mogu da zaustave, zašto to ne učine? Jedini odgovor bio je taj da nisu u stanju, a to nije bio odgovor koji je ona želela.
Pokuša da unese malo vedrine u svoj glas. „Mislim da se neću udati za njega. Znaš, Aes Sedai se retko udaju. Ali da sam na tvom mestu, ne bih bacala oko na njega. I na tvom, Elejna. Mislim da...“ Glas joj se prekide. Morala je da se nakašlje da bi to prikrila. „Mislim da se on nikada neće oženiti. Ali ako to i učini, želim svu sreću onoj koja s njim završi, čak i jednoj od vas.“ Cinilo joj se da zvuči kao da to zaista misli. „Tvrdoglav je kao mazga i stalno upada u nevolje, ali jeste nežan.“ Glas joj zadrhta, ali uspe to da pretvori u smeh.
„Ma koliko pričala da ti nije važno“, reče Elejna, „mislim da bi ti to odobravala još manje od moje majke. On jeste zanimljiv, Egvena. Zanimljiviji od bilo kog muškarca koga sam upoznala, čak i ako jeste samo čobanin. Ako si dovoljno luckasta da ga odbaciš, bićeš sama kriva ako odlučim da se suočim i s tobom i s mojom majkom. Ne bi bilo prvi put da princ od Andora nema nikakvu titulu pre no što se venča. Ali ti nećeš biti tako luckasta, stoga se ne pretvaraj. Sigurno ćeš odabrati Zeleni Ađah i učiniti ga jednim od svojih Zaštitnika. Jedine Zelene sa samo jednim Zaštitnikom koje znam udate su za njih.“
Egvena natera sebe da nastavi sa šalom i reče kako će imati deset Zaštitnika ako postane Zelena.
Min ju je namršteno posmatrala, a Ninaeva je zamišljeno gledala nju. Kada su iz bisaga izvukle odeću prikladniju za putovanje, presvukle su se zaćutale. Nije bilo lako sačuvati dobro raspoloženje na takvom mestu.
Egveni je dugo trebalo da zaspi. Slabo je spavala, a san joj beše ispunjen košmarima. Nije sanjala Randa, već čoveka plamenih očiju. Ovog puta na licu mu nije bila maska. Bilo je užasno od nedavno izlečenih opekotina. Samo ju je pogledao i nasmejao se, ali to je bilo gore od snova koji nakon toga uslediše, snova da se zauvek izgubila u Putevima, da je juri Crni vetar. Bila je zahvalna kada je Lijandrin čizmom probudi; osećala se kao da nije ni spavala.
Lijandrin ih je gonila i sledećeg dana, ili onog što je prolazilo kao dan. Umesto sunca imale su fenjere. Nije im dopuštala da staju zbog sna dok ne bi počele da se ljuljaju u sedlima. Kamen je bio tvrd krevet, ali Lijandrin bi ih nakon nekoliko sati nemilosrdno budila. Jedva da ih je čekala da uzjašu pre no što bi nastavila put. Staze i mostovi, ostrva i Putokazi. Egvena je toliko njih videla u mrklom mraku da je izgubila račun. Odavno je izgubila račun o satima i danima. Lijandrin je dozvoljavala samo kratka zastajanja da bi jele i da bi se konji odmorili. Tama ih je pritiskala. Bile su pognute u sedlima kao vreće žita, izuzev Lijandrin. Izgledalo je kao da umor i tama nisu uticali na Aes Sedai. Delovala je sveže kao kad je bila u Beloj kuli, i podjednako hladna. Nikome nije dopuštala da makar pogleda pergament koji je upoređivala s Putokazima. Samo bi ga vratila u džep oštro rekavši: „Ne bi ti to razumela“, kada joj ga Ninaeva zatraži.
A onda, dok je Egvena umorno treptala, Lijandrin pojaha od jednog Putokaza, ne prema još jednom mostu ili stazi, već niz belu liniju koja je vodila u mrak. Egvena pogleda svoje prijateljice, a onda sve požuriše za Lijandrin. Ispred njih, pod svetlošću fenjera, Aes Sedai je već skidala list Avendesore sa Kapije.
„Stigle smo“, nasmešeno reće Lijandrin. „Napokon vas dovedoh gde morate biti.“
40
Damane
Kada se kapija otvori Egvena sjaha i pažljivo povede čupavu kobilu kada im Lijandrin pokaza da prođu. Čak i tako, i ona i bela zateturaše se u žbunje koje je otvorena Kapija iskidala, pošto je najednom izgledalo da se još sporije kreću. Kapija beše okružena i skrivena gustim grmljem. U blizini je bilo svega nekoliko stabala, a jutarnji povetarac njihao je lišće malo raznovrsnije obojeno od onog u Tar Valonu.
Posmatrajući svoje prijateljice kako za njom izlaze, čitav minut je stajala pre no što posta svesna da tu još nekoga ima, tik van vidokruga s one strane Kapije. Kada ih naposletku primeti, nesigurno se zagleda. Bila je to najčudnija družina koju je ikada videla, a previše je glasina čula o ratu na Tomanskoj glavi.
Najmanje pedeset ljudi, u oklopima od čeličnih ploča koje su se preklapale na grudima, sa crnim šlemovima u obliku glava insekata, sedelo je u sedlima ili stajalo kraj konja. Mrmljajući među sobom, zurili su u Kapiju, u nju i žene koje su dolazile. Jedini gologlav među njima, visok čovek crnipurastog lica i kukastog nosa, stajao je držeći pozlaćeni i oslikani šlem na kuku i delovao zapanjeno onim što vidi. Bilo je i žena sa vojnicima. Dve su nosile jednostavne tamnosive haljine i široke srebrne okovratnike. Napeto su gledale u one koje su izlazile iz Kapije. Iza obe bila je jbš po jedna žena, kao da čekaju da im nešto šapnu. Druge dve žene nosile su široke razdeljene suknje, koje su se završavale dobrano iznad članaka, i ploče na grudima i suknjama ukrašene račvastim munjama. Najčudnija od svih bila je poslednja žena, u palankinu koji su nosila osmorica mišićavih gologrudih muškaraca u vrećastim crnim pantalonama. Glava joj je bila obrijana, tako da je ostala samo široka kresta crne kose koja joj je padala niz leđa. Duga svetla odora bila je ukrašena plavim ovalima s izvezenim cvećem i pticama nameštena tako da se vide bele suknje. Nokti su joj bili dobar palac dugački, a oni na kažiprstu i srednjem prstu obojeni u plavo.