„Lijandrin Sedai“, s nelagodom upita Egvena, „znaš li ko su ovi ljudi?“ Njene prijateljice opipaše uzde, kao da se pitaju da li da se bace na konje i počnu da beže, ali Lijandrin vrati list Avendesore na mesto i samopouzdano zakorači napred dok se Kapija zatvarala.
„Visoka gospa Surot?“ Lijandrinine reči zazvučaše i kao pitanje i kao izjava.
Zena na palankinu neznatno klimnu. „Ti si Lijandrin.“ Govorila je otegnuto. Egveni je trebao trenutak da je razume. „Aes Sedai“, dodade Surot uz skoro neprimetan smešak. Vojnici zažamoriše. „Moramo brzo ovde završiti, Lijandrin. Ima patrola, i ne bi bilo dobro da nas pronađu. Ne bi ti prijala pažnja Tragača za istinom ništa više no meni. Nameravam da se vratim u Falme pre no što Turak otkrije da me nema.“
„O čemu to pričaš?“, upita Ninaeva. „O čemu ova priča, Lijandrin?“
Lijandrin položi ruku na Ninaevino i Egvenino rame. „0 ove dve sam ti pričala. A tu je i još jedna.“ Klimnu ka Elejni. „Ona je kći naslednica Andora.“
Dve žene s munjama na haljinama počeše da prilaze družini pred Kapijom Egvena primeti da nose namotaje nekog srebrnastog metala a gologlavi vojnik pođe s njima. Nije ni primakao ruku balčaku mača koji mu je štrčao iznad ramena i opušteno se smešio, ali Egvena ga je ipak gledala s oprezom. Lijandrin ničim nije pokazivala da je uznemirena, inače bi Egvena smesta skočila na Belu.
„Lijandrin Sedai“, žurno upita, „ko su ovi ljudi? Da li i oni treba da pomognu Randu i ostalima?“
Covek kukastog nosa odjednom zgrabi Min i Elejnu za vrat, i sve se zbi odjednom. Čovek nešto opsova, žena vrisnu, ili možda nekoliko žena Egvena nije mogla da bude sigurna. Povetarac se odjednom pretvori u kovitlac koji uguši Lijandrinine gnevne krike oblacima prašine i lišća i povi drveće dok nije počelo da ječi. Konji se propeše i oštro zanjištaše, a jedna od žena stavi nešto Egveni oko vrata.
Dok joj se plašt vijorio kao zastava, Egvena se suprotstavi vetru i poče da cima nešro nalik na okovratnik od glatkog metala. Nije hteo ni da mrdne. Pod njenim uspaničenim prstima izgledao je kao da je od jednog komada, mada je znala da mora da ima neku vrstu šarke. Srebrni namotaji koje je žena nosila sada su padali preko Egveninog ramena. Drugi kraj bio je spojen sa svetlom narukvicom na zglobu ženine leve ruke. Stegnuvši šaku u pesnicu, Egvena udari ženu koliko je god jako mogla, pravo u oko i zatetura se i pade na kolena. U glavi joj je zvonilo. Osećala se kao da ju je neki veliki čovek udario u lice.
Kada je ponovo mogla da gleda, vetar je utihnuo. Niz konja lutao je okolo, među njima Bela i Elejnina kobila, a neki vojnici su psovali i dizali se sa zemlje. Lijandrin je mirno čistila haljinu od lišća i prašine. Min je klečala, oslanjajući se obema rukama o zemlju, ošamućeno pokušavajući da ustane. Čovek kukastog nosa stajao je nad njom. Saka mu je bila okrvavljena. Minin nož bio joj je tik van dohvata ruke. Jedna strana sečiva beše crvena. Od Ninaeve i Elejne nije bilo ni traga, a i Ninaevina kobila je nestala. Nije bilo ni nekih vojnika, kao i jednog para žena. Druga dva još su bila tu, i Egvena sada vide da su povezane srebrnom vrpcom istom kao ona što je još povezivala nju i ženu koja je nad njom stajala.
Zena protrlja obraz i čučnu pored Egvene. Oko njenog levog oka već se stvarala modrica. Imala je dugu tamnu kosu i kmpne smeđe oči. Bila je lepa, desetak godina starija od Ninaeve. „Tvoj prvi nauk“, reče saosećajno. U glasu joj nije bilo neprijateljstva. Zvučala je skoro prijateljski. „Ovog puta te neću još kazniti, budući da je trebalo da se pazim s tek uhvaćenom damane. Znaj ovo. Ti si damane, Vezana, a ja sam sul’dam, Držač povoca. Kada su damane i sul’dam spojene, kakvu god povredu sul’dam oseti, damane oseti dvostmko. Čak i do smrti. Stoga moraš zapamtiti da ni na koji način nikada ne smeš udariti sul’dam, i da svoju sul’dam moraš štititi i više od sebe. Ja sam Rena. Kako se ti zoveš?“
„Ja nisam... to što si rekla“, promrmlja Egvena. Ponovo povuče okovratnik; nije popustio ništa više no ranije. Pomisli da obori ženu i pokuša da joj skine namkvicu, ali odbaci tu zamisao. Čak i da vojnici ne pokušaju da je zaustave a do sada ni najmanje nisu obraćali pažnju na nju i Renu imala je mučan osećaj da ona govori istinu. Dodirnu levo oko i žacnu se; nije bilo natečeno, tako da možda nije imala modricu kao Rena, ali još je bolelo. Njeno levo oko i Renino levo oko. Diže glas. „Lijandrin Sedai? Zašto im dozvoljavaš da ovo rade?“ Lijandrin otrese rukama ni ne pogledavši je.
„Prva stvar koju moraš naučiti“, reče Rena, „jeste da radiš ono što ti se kaže, i to bez odlaganja.“
Egvena zadahta. Koža odjednom poče da je peče od tabana do kose, kao da se valjala po koprivi. Zabacila je glavu dok se taj osećaj pojačavao.
„Mnoge sul’dam“, nastavi Rena skoro prijateljskim glasom, „ne veruju da damane treba da imaju imena, čak ni ona koja od nas dobiju. Ali ja sam te uhvatila, tako da ću ja upravljati tvojom obukom, i dozvoliću ti da zadržiš svoje ime. Ako me ne naljutiš previše. Trenutno si me blago uznemirila. Da li zaista želiš da nastaviš dok me ne razbesniš?“
Egvena stisnu zube. Sva se tresla. Zabi nokte u dlanove tmdeći se da ne počne divlje da se češe. Budalo! Toje samo tvoje ime. „Egvena“, uspe da izusti. „Ja sam Egvena al’Ver.“ Istog trenutka užasni svrab nestade. Ispusti dug drhtavi dah.
„Egvena“, reče Rena. „To je lepo ime.“ I na Egvenin užas, Rena je potapša po glavi kao da je pas.
Tada shvati šta je to primetila u ženinom glasu izvesnu dobru volju za psa u obuci, ne baš prijateljstvo koje bi neko osećao prema drugom ljudskom biću.
Rena se zakikota. „Sada si još ljuća. Ako nameravaš da me ponovo udariš, zapamti da to bude mali udarac, jer ćeš ga ti dvostruko osetiti. Ni ne pokušavaj da usmeravaš; to nikada nećeš učiniti bez moje izričite zapovesti.“
Egvenu je bolelo oko. Diže se na noge i pokuša da ne obraća pažnju na Renu, koliko god je bilo moguće ne obraćati pažnju na onog ko ti drži povodac oko vrata. Pocrvene kada se druga žena ponovo zakikota. Zelela je da ode do Min, ali povodac nije bio toliko dugačak. Tiho upita: „Min, jesi li dobro?“
Min polako sede i klimnu, a onda se uhvati za glavu kao da je poželela da je nije ni makla.
Oštre munje zasjaše preko vedrog neba, a onda se zariše među neko udaljeno drveće. Egvena poskoči, a onda se odjednom nasmeši. Ninaeva i Elejna još su bile slobodne. Ako je iko mogao da oslobodi nju i Min, to je bila Ninaeva. Osmeh joj pređe u pogled ispunjen mržnjom upućen Lijandrin. Ma koji razlog bio što ih je Aes Sedai izdala, doći će do svođenja računa.Jednogdana. Nekako. Pogled joj ništa nije vredeo; Lijandrin nije skidala oči s palankina.
Gologrudi ljudi kleknuše i spustiše palankin na zemlju, i Surot izađe, pažljivo namestivši svoju odoru, a onda dođe do Lijandrin koračajući u mekim papučicama. Dve žene bile su slične visine. Smeđe oči gledale su pravo u crne.
„Trebalo je da mi dovedeš dve“, reče Surot. „Umesto toga, imam samo jednu, dok su dve na slobodi, a jedna od njih je daleko moćnija od onoga ši o mi je rečeno. Ta će privući svaku našu patrolu u krugu od dve lige.“
„Dovela sam ti tri“, spokojno odgovori Lijandrin. „Ako ne možeš da ih sačuvaš, možda bi naš gospodar trebalo da među vama pronađe nekog drugog da ga služi. Plaše te besmislice. Ako patrole dođu, pobij ih.“
Munje ponovo sevnuše u daljini, a trenutak kasnije nešto zagrme nedaleko od mesta gde munje udariše; podiže se oblak prašine. Ni Lijandrin ni Surot nisu na to obratile pažnju.
„Još bih mogla da se vratim u Falme s dve nove damane“, kaza Surot. „Boli me da dopustim jednoj... Aes Sedai“ izgovori te reči kao da su kletva „da slobodno ode.“