To je ona uradila, to s kožolistom. Jednom je pozvala i munju iz vedrog neba, kao i nekoliko drugih stvari koje nije ni pomislila da isproba dok ih one dve žene nisu isprobale na njoj. Mislila je da sigurno nekako zajedno rade, mada nije mogla da shvati njihov međusobni odnos, budući da su naizgled bile vezane. Jedna je imala okovratnik, ali i druga je svakako bila okovana. Ali Ninaeva je bila sigurna da je jedna od njih, ako ne i obe, bila Aes Sedai. Nije ih dovoljno jasno videla da bi primetila sjaj usmeravanja, ali moralo je tako biti.
Sa zadczoljstvom ću ispričati Serijam za njih, suvo pomisli. Aes Sedai ne koriste Moć kao oružje, zar ne?
Ona, vala, jeste. Onom munjom u najmanju ruku je uspela da obori dve žene, i videla je jednog vojnika, bolje reći njegovo telo, spaljeno vatrenom loptom koju je načinila i zavitlala ka njima. Ali već neko vreme uopšte nije primetila nikog od stranaca.
Znoj joj orosi čelo, i to ne samo od napora. Nije više mogla da dodirne saidar. U onom prvom besu od saznanja da ih je Lijandrin izdala, saidar je bio tu skoro i pre no što je toga postala svesna. Jedna moć ju je ispunila. Izgledalo je kao da sve može da uradi. I sve dok su je progonili, bes što je love kao životinju davao joj je snage. Sada je hajka nestala. Što je više vremena prolazilo bez neprijatelja koga bi mogla da napadne, sve se više brinula da joj se nekako prikradaju, i više je vremena imala da se brine šta se dešava s Egvenom, Elejnom i Min. Sada je bila primorana da prizna da se uglavnom plaši. Plašila se za njih, plašila se za sebe. Bio joj je potreban bes.
Nešto se uskomeša iza drveta.
Dah joj stade i ona žurno poseže za saidarom, ali sve vežbe koje su joj Serijam i druge pokazale, svi ti pupoljci koji joj se otvaraju u umu, svi ti zamišljeni potoci koji su tekli kroz nju kao kroz korito nisu ni najmanje pomagali. Mogla je da ga oseti, da oseti Izvor, ali nije mogla da ga dodirne.
Elejna iskorači iza drveta oprezno čučeći, a Ninaeva splasnu od olakšanja. Haljina kćeri naslednice bila je prljava i pocepana, njena zlatna kosa zamršena i puna lišća, a oči razrogačene kao u preplašene košute, ali čvrsto je držala svoj kratki bodež. Ninaeva zgrabi uzde i izjaha na otvoreno.
Elejna se trže, onda joj ruka polete ka grlu i ona duboko uzdahnu. Ninaeva sjaha i dve žene se zagrliše, pronašavši utehu jedna u drugoj.
„Na trenutak“, reče Elejna kada se konačno odvojiše, „pomislila sam da si... Znaš li gde su? Pratila su me dva čoveka. Još nekoliko minuta i stigli bi me, ali rog se oglasio i oni su okrenuli konje i odgalopirali. Videli su me, Ninaeva, i samo otišli.“
„I ja sam ga čula, i od tada nijednog od njih nisam videla. Jesi li videla Egvenu ili Min?“
Elejna odmahnu glavom sručivši se na zemlju. „Ne otkako... Onaj čovek udario je Min, oborio je na zemlju. A jedna od onih žena pokušavala je da nešto stavi Egveni na vrat. Toliko sam videla pre no što sam pobegla. Mislim da se nisu izvukle, Ninaeva. Trebalo je da uradim nešto. Min je posekla šaku koja me je držala, a Egvena... Samo sam pobegla, Ninaeva. Shvatila sam da sam slobodna i pobegla. Najbolje bi bilo da se majka uda za Gareta Brina i što pre može rodi još jednu kćer. Ja nisam sposobna da preuzmem presto.“
„Ne budi guska“, oštro joj reče Ninaeva. „Zapamti da imam vezu ovčijeg korena.“ Elejna se držala za glavu. Nije ni zamrmljala na Ninaevinu šalu. „Slušaj me, devojko. Jesi li videla mene da sam ostala da se borim s dvadeset ili trideset naoružanih ljudi, a da ne spominjem Aes Sedai? Da si čekala, najverovatnije bi sada bila njihov zarobljenik. Ako te ne bi jednostavno ubili. Izgleda da smo ih iz nekog razloga zanimale samo Egvena i ja. Možda ih ne bi bilo briga da li ćeš ostati u životuAli zašto smo ih Egvena ija zanimale? Zašto baš nas dve? Zašto je Lijandrin ovo učinila? Zašto? Ni sada nije imala odgovore na ta pitanja, ništa više no prvi put kada ih je sebi postavila.
„Da sam umrla pokušavajući da im pomognem...“, poče Elejna.
„Bila bi mrtva. A onda ne bi bila ni od kakve koristi. Ni sebi, ni njima. Diži se sada na noge i očisti haljinu.“ Ninaeva poče da kopa po bisagama tražeči četku za kosu. „I očešljaj se.“
Elejna polako ustade i uz slab osmeh uze četku. „Zvučiš kao Lini, moja stara dadilja.“ Poče da se češlja, mršteći se dok je razmrsivala čvorove. „Ali kako ćemo im pomoći, Ninaeva? Ti si možda snažna kao puna sestra kada si besna, ali i oni imaju žene koje usmeravaju. Ne mogu da verujem da su Aes Sedai, ali kao da jesu. Ne znamo čak ni u kom pravcu su ih odveli.“ „Na zapad“, odgovori Ninaeva. „Ono stvorenje Surot spomenula je Falme, a to je zapadno od Tomanske glave. Ići ćemo u Falme. Nadam se da je Lijandrin tamo. Nateraću je da proklinje dan kada joj je majka prvi put ugledala oca. Ali mislim da najpre moramo da pronađemo nešto odeće kakva se ovde nosi. Videla sam u Kuli žene iz Tarabona i Domana. Odeća koju su one nosile ni najmanje ne liči na ovo što mi imamo. U Falmeu bi se videlo da smo stranci.“
„Nemam ništa protiv domanske haljine mada bi majka sigurno doživela srčani udar ako bi ikada saznala da sam je nosila, a Lini bi mi zvocala do kraja života ali čak i da pronađemo neko selo, možemo li sebi priuštiti nove haljine? Ne znam koliko ti novca imaš, ali ja imam samo deset zlatnika i možda dvaput toliko srebrnjaka. To će nam trajati dve ili tri nedelje, ali ne znam šta ćemo posle toga.“
„Nekoliko meseci kao polaznica u Tar Valonu“, smejući se reče Ninaeva, „nije te sprečilo da razmišljaš kao naslednica prestola. Nemam ni desetinu onoga što ti imaš, ali sve skupa trajaće nam dva ili tri meseca, i to udobnog života. Ako malo pripazimo, i duže. Nemam nameru da kupujemo haljine, a u svakom slučaju neće biti nove. Moja haljina od sive svile dobro će nam poslužiti, sa svim tim biserima i zlatnim nitima. Ako ne budem mogla da pronađem ženu koja će za nju trampiti dve ili tri dobre haljine za svaku od nas, daću ti ovaj prsten, i ja ću biti polaznica.“ Uzjaha i podiže Elejnu iza sebe.
„Šta ćemo da radimo kada stignemo u Falme?“, upita Elejna kada se smesti.
„Ne znam dok ne stignemo.“ Ninaeva zaustavi konja. „Jesi li sigurna da želiš ovo da radiš? Biće opasno.“
„Opasnije no što je za Egvenu i Min? One bi pošle za nama da smo mi na njihovom mestu; znam da bi tako bilo. Hoćemo li čitavog dana da stojimo ovde?“ Elejna mamuznu kobilu i ona pojuri.
Ninaeva okrenu konja sve dok im sunce, koje još nije dospelo do zenita, nije sijalo pravo u leđa. „Moraćemo da budemo oprezne. Aes Sedai koje mi znamo mogu da prepoznaju ženu koja je u stanju da usmerava samo ako su joj nadohvat ruke. Ove Aes Sedai možda su u stanju da nas prepoznaju u gomili ako nas traže. Bolje da pretpostavimo da je tako.“ Svakako su tražile Egvenu i mene. Ali zašto?
„Da, oprezne. I ranije si bila u pravu. Nećemo im pomoći ako i nas uhvate.“ Elejna na trenutak ućuta. „Misliš li da su sve to bile laži, Ninaeva? Ono što nam je Lijandrin ispričala, da je Rand u opasnosti? I ostali? Aes Sedai ne lažu.“
Sada Ninaeva zaćuta, setivši se kako joj je Šerijam pričala o zakletvama koje žena polaže kada postaje puna sestra, zakletvama izgovorenim unutar ter’angreala koji ju je vezivao za njih. Nijednu neistinitu reč ne izgovoriti. To je bila jedna od njih, ali svi su znali da istina koju Aes Sedai govori ne mora biti istina koju misliš da čuješ. „Mislim da u ovom trenutku Rand greje noge ispred Agelmarovo^ kamina u Fal Dari“, reče. Ne mogu sada da brinem za njega. Moram da mislim na Egvenu i Min.
„Valjda je tako“, odgovori Elejna uzdahnuvši. Promeškolji se iza sedla. „Ako ima mnogo do Falmea, Ninaeva, očekujem da pola puta ja budem u sedlu. Ovo nije baš udobno sedište. Nikada nećemo stići do Falmea ako čitavim putem pustiš konju da određuje korak.“
Ninaeva potera kobilu u brz kas, a Elejna ciknu i uhvati je za plašt. Ninaeva reče sebi da će se smenjivati u sedlu i da se neće žaliti ako Elejna potera konja u galop, ali uglavnom nije obraćala pažnju na uzdahe žene iza nje koja se truckala. Bila je suviše zaokupljena nadom da će pre no što stignu u Falme prestati da se plaši i početi da besni.